Kako je Krigštajnov strip ,,Master Race” uticao na Frenka Milera

Kreiran od strane Bila Findžera i Boba Kejna za Detective Comics #27, Betmen nije dobio svoju zvaničnu pozadinu sve do #33 broja tog serijala iste godine. U nekoliko skučenih panela ispričana je tragična priča o Brusu Vejnu, bogatom dečaku koji je svedočio ubistvu svojih roditelja. Zatim se zakleo da će se osvetiti tako što će se boriti protiv kriminala. Obučen do fizičke savršenosti, Brus je video slepog miša kroz prozor kako leti i tada oblači plašt i masku i odlučuje da postane figura noći koja vreba sve kriminalce. Od tada smo videli bezbrojne verzije ove priče na stranicama budućih stripova i na ekranima. milera

Od svih tih ponovnih prepričavanja, niko nije imao kreativniji i dugotrajniji uticaj od Frenka Milera. On je to uradio 1986. godine u svom kultnom izdanju ,,Povratak Mračnog Viteza”. Njegova sekvenca flešbeka je uglavnom tiha i fokusira se na trenutak kad su Brusovi roditelji ubijeni. Tokom tri stranice, Miler je odlučio da pređe na sasvim suprotan nivo od onog viđenog u originalom Detective Comics serijalu. Svaki panel se odvija u nanosekundi nakon prethodnog. Miler privlači pažnju na tri osnovne slike implicirajući da su Brusu usađene u glavu decenijama: pištolj, metak, biserna ogrlica njegove majke. 

Dekompresijom i razbijanjem u ikonografiju tranutka kada se život karaktera nepovratno menja, Miler je doneo nešto sveže što je kasnije uticalo na Betmenove pisce, crtače i filmske stvaraoce. Miler je kasnije za magazin Vulture otkrio da čime je tačno bio inspirisan kada je ova inovacija u pitanju.

,,Ono što sam uglavnom želeo je da to učinim intimnim što je moguće više iz perspektive mladog Brusa. Poseban umetnik koga sam proučavao bio je Bernard Krigštajn, umetnik EC Comics-a tokom 50-ih. On bi razbio ono što bismo mi radili u jednom panelu u četiri ili pet panela. Dakle, hteo sam da naglasim da je sećanje u glavi Brusa Vejna bilo toliko živo, da je osećao kao da se tih deset sekundi ubistva njegovih roditelja odvijalo satima”, ističe Miler.

Najpoznatije delo Bernarda Krigštajna je kratka priča objavljena 1955. godine pod nazivom “Master Race”, koju su napisali Bill Gaines i Al Feldstein. To je smrtonosna priča od osam stranica u kojoj paranoični nemački imigrant u Sjedinjenim Američkim Državama po imenu Carl Reissman kreće podzemnom železnicom i priseća se bega iz nacističkog koncentracionog logora. Postepeno saznajemo da on nije bio begunac – on je bio komandant logora. Dok je bio u vozu, slučajno, vidi jednog od svojih bivših zatvorenika, koji se zakleo da će se osvetiti Reissmanu u poslednjim danima rata. U strahu, Reissman trči od njega i pada na šine, gde ga ubija nadolazeći voz.

Priča je bila revolucionarna zbog svoje iskrene diskusijeu o holokaustu u vreme kada su takve stvari još uvek bile suviše sirove da bi se o njima redovno razgovaralo, ali ono što mu je dalo besmrtnost bila je Krigštajnova kompozicija. Uobičajena stranica bi verovatno pokazivala panel Reissman-ovog odskakanja, a onda njegov panel na šinama. Međutim, Krigštajn je odlučio da razbije pad na devet panela, dajući stranici neku vrstu svetlosnog efekta koji čini Reissmanovu smrt još življom. To je u to vreme bilo revolucionarno i ostavilo je jak utisak na Milera kada je pročitao njegov reprint, rođen dve godine nakon što je strip prvi put objavljen. milera

Sam Miler naglašava da nema potrebe pronalaziti paralele između njegovih i Krigštajnovih sekvenci, te da je Krigštajn došao prvi sa tom idejom, a Miler ga je oponašao. 

Krigštajn nije bio jedina inspiracija za Milerovog Betmena.

,,Niste mogli stvarno nacrtati Betmena bez uticaja Nila Adamsa. Ali još važnije su priče dvojice umetnika, Džerija Robinsona i Dika Sprenga, koji su radili na liku 40-ih i 50-ih. Njihove vizije karaktera i pripovedanja su zaista bile moćne” objašnjava Miler. 

Kada je Miler upitan da podeli svoje konačne misli vezane za Betmenovo poreklo, on je odgovorio sledeće: ,,Držite ga jednostavnim. Savršeno je takvo kako jeste. Najbolja priča o poreklu u stripovima.”