“Ja, Fransoa Vijon” – Grešna duša anđeoskog jezika
Smatraju ga za jednog od najvećih pesnika koji je hodao među smrtnicima. Bio je baraba, zločinac, ubica, svodnik. Više od jednog puta je osuđen na vešala, ali dželat ga nije zaljuljao. Bio je apsolutno slobodan čovek koji u sebi nije nosio ograničenja morala.
Prikaz stripa “Ja, Fransoa Vijon” autora Luiđija Kritonea
Žan Tele je u romanu predstavio buran život čoveka čiji stihovi žive vekovima posle njegovog doba. Tu verziju Vijonovih žitija je na stripovski način ispripovedao italijanski umetnik Luiđi Kritone u svojoj trilogiji koju su u obliku integrala objavili Komiko (Prvi izbor) i Fibra (Kolorka). vijon
Priča počinje za vreme trajanja stogodišnjeg rata između Engleske i Francuske. Onog dana kada je na lomači spaljena Jovanka Orleanka i obešen njegov otac, 30. maja 1431. rodio se Fransoa. Rodila ga je osakaćena majka, bez ušiju, što je bila posledica dve krađe u kojima je bila uhvaćena, a što je dalje značilo da će sledeću platiti životom.
Na neki način, život dečaka je bio obeležen još od prvog plača. Pozni srednji vek je bilo surovo vreme. Vreme gladi, kuge, neprestanih ratova i vrhunca ljudske surovosti i dekadencije. Tada su jeretici sa titulama biskupa i kardinala sebe videli kao božji glas na zemlji i surovostima iskušavali ljude obećavajući im raj ako gladuju na Zemlji.
Fransoa Vijon je sa majkom proveo tek šest godina. Onda je žena bez ušiju bila uhvaćena u krađi koja to nije zapravo bila. Pre nego što će biti živa zakopana, majka Fransou poverava svešteniku Gijonu želeći da mu na taj način usmeri život ka pismenosti i prosvećenosti. Sveštenik daje Fransoi svoje prezime kojim će mladić osam godina kasnije potpisati svoje najlepše delo – Baladu o gospama iz davnih vremena.
Mladi Fransoa je neobuzdan. Žudi za apsolutnom slobodom, za iskustvima nesputanpog čoveka. Radi šta hoće i kad hoće, a trud ulaže samo u to da ne bude uhvaćen u svojim podvizima. Svoje balade kojima stiče slavu u Parizu stvara lako i prirodno kao što drugi ljudi dišu i njima opisuje sve strane života u petnaestom veku. On izdaje svaku osobu sa kojom je uspostavio vezu ljubavi, prijateljstva ili naklonosti da bi živeo u trenutku i zadovoljio trenutne prohteve svoje duše.
Pročitajte: “Zlatno doba” – Bajkovita srednjovekovna epopeja o klasnoj nejednakosti
Narativ obiluje brutalnostima koje su činile tadašnju svakodnevicu. Ubistva, silovanja, progoni, neizvesnost postojanja samog života. Sve te pojedinosti od kojih se danas smatramo zaštićenim i koji predstavljaju zločinačke izuzetke, Vijonovi savremenici su iskušavali na nivou nadimanja pluća vazduhom.
Sama psihologija Vijona i ostalih likova u takvom okruženju neizostavno dolazi do izražaja i natera čitaoca da misli o dekadenciji koju protagonista zastupa na jedan sasvim drugačiji način. Sigurno posle nekih Fransoinih (ne)dela sledi šok, ali odmah zatim čitaočev moralni sud pronalazi izlaz da bi se pratio nastavak.
Vijon svojom poezijom uobličava svoj život i događaje koji se ređaju. Ulazi u istoriju pesništva kao jedan od najvećih liričara i upravo time isplivava iz mase tadašnjeg bolesnog društva. Dakle, ne treba njemu prestrogo suditi zbog nepočinstava koje je definitivno činio lako kao što je i pisao pesme, jer u svom okruženju, daleko od toga da je bio najgori.
Kritoneov crtež je na nivou Vijonove poezije. Mada, Italijan je na ovoj trilogiji radio čitavih osam godina, tako da bi mogao da pozajmi malo fluidnosti od svog junaka. Stil mu je savršen za jednu ovakvu priču izmešanih osećanja. Snažno ističe emocije na licima likova ne trošeći previše detalja dok okolini daje opipljivost i potpuno nas uverava da smo u svetu koji nam prezentuje.
Autor: Nikola Tasković
POGLEDAJTE I OVO:
