Milan Jovanović: Ko je spreman da zasuče rukave, izgradiće svoje mesto, pre ili kasnije!

Karijera Milana Jovanovića je svakako jedna od plodonosnijih u domaćem stripu i vest da mu je odato takvo priznanje kao što je inauguracija u glavnog majstora za izuzetno značajan francuski istorijski serijal Sedam života Kopca, označila je pravo vreme za realizaciju ovog razgovora. Milan Jovanović je rođen 14. decembra 1971, u Kopru. Sa porodicom se 1974. seli u Zemun, gde i danas živi i radi.

Pročitajte: Paskvale Frizenda: Iskoristio sam sve što me je naučio Milaco, to je bila neverovatna škola!

Kada smo kontaktirali Jovanovića, rekao nam je da više voli da govori kroz svoje stripove nego da odgovara na novinarska pitanja, ali je svako prihvatio da poštovaocima devete umetnosti i čitaocima Strip Bloga govori o svojoj karijeri.

-Za početak, dajte našim čitaocima kratku retrospektivu svoje karijere. Kako je Milan Jovanović počeo da crta stripove i kako je postao profesionalac?

Pokušavam da iz sećanja izvučem najranije „stripove“ i pamtim da sam jedan započeo u svesci, drvenim bojicama, inspirisan „Najamnikom“ koji je tada počeo da izlazi u nastavcima u boji u Stripoteci (dakle početak 1980-ih godina, treći, četvrti razred osnovne škole). Nešto kasnije, bile su to avanture nekog novinara-istraživača, nekakva plavokosa varijanta Valtera iz stripa „Nataša“… Prvi ozbiljniji, završeni stripovi su nastali par godina kasnije, i ubrzo objavljeni u „Maxiju“ i „Patku“. Ako se pod profesionalizmom podrazumeva zaradjivanje i život od stripa, onda je to 2003. godina i potpisivanja prvog ugovora u Francuskoj, za seriju „Zmija pod ledom“ (Le serpent sous la glace) po scenariju Franka Žirua (Frank Giroud).

-Koji crtači su najviše uticali na vas i na stvaranje vašeg prepoznatljivog stila?

Teško je reći. Čitao sam sve i svašta, trudio se da se dokopam svakog izdanja, i voleo različite stvari – od lepršavosti Valterija i pomenute „Nataše“, preko avanturizma „Džoni Hazarda“, sirove snage Bjuseminog „Konana“, literarnosti „Korta Maltezea“ ili spektakularnosti „Džeremaje“ i „Bernarda Prinsa“. Sada, kad sam postao naslednik serije „Sedam života kopca“ ljudi mi govore kako je vidljiv Žuijarov uticaj na moj rad, ali, ako moram da izdvojim baš samo jedno ime, pre bih rekao da to mesto pripada Hermanu. Ali i to treba uzeti sasvim uslovno – stil se ukuvava od mnoštva ukusa kojima smo izloženi, i zgušnjava pod pritiskom okolnosti, sklonosti i životnih iskustava.

-Veoma ste cenjeni u Francuskoj. Kako ste se probili na, verovatno, najelitnije podneblje devete umetnosti?

Ne bih rekao da sam jako cenjen u Francuskoj, odnosno, to možda samo tako izgleda gledajući iz Srbije, prateći radove naših sunarodnika za koje smo, prirodno, zainteresovani. Inače, tamo spadam u neku sredinu; izgradio sam odredjenu karijeru i reputaciju, nisam nezadovoljan, i radim na tome i dalje, napredujem korak po korak. Prošlo je nepunih dvadeset godina od potpisivanja prvog ugovora (za šta je zaslužan Csaba Kopeczky, čovek koji je bio, ili još uvek jeste, agent mnogim autorima sa ovih prostora) i u medjuvremenu su se izmenjali mnogi saradnici, urednici i izdavači, a i opšta situacija se poprilično promenila. Na tom putovanju mnogo je značila činjenica da sam se od početka trudio da komuniciram na francuskom jeziku, koji sam u medjuvremenu solidno savladao. Takodje sam uložio napor da upoznam francusku scenu, ljude koji učestvuju u njenom stvaranju, zakonitosti koje tamo vladaju… Taj trud uložen u razumevanje Francuske mi se tokom godina višestruko vratio.

-Radili ste na serijalu Džejson Brajs koji je prerano završen. Kako ste se nosili sa izmenama koje su nastajale u scenariju i da li mislite da je Brajsov potencijal ostao nedovoljno iskorišćen?

Nesretne okolnosti koje su pratile Džejsona Brajsa sam opisao u pogovoru integralnom izdanju na srpskom jeziku; ne bih ih ovde prepričavao, jer sam se prilikom pakovanja tog albuma zaista trudio da čitaocima zaokružim kompletan utisak, koji sada ne bih da kvarim – radije bih preporučio da bace pogled na izdanje „Devete dimenzije“ i možda se opredele da daju šansu Džejsonu i njegovim avanturama. Što se neiskorišćenosti potencijala tiče, naravno, žao mi je što tada nismo bili u prilici da nastavimo seriju. A ni kasnije; scenarista se raspitivao o mogućnosti da otkupimo prava i nastavimo dalje sami, ali do dogovora sa izdavačem ipak nije došlo.

-Preuzeli ste crtačku štafetu na serijalu Sedam života kopca od Žuijara. Kakva je bila Vaša reakcija kada ste dobili ponudu da radite na tom čuvenom serijalu?

Odugovlačio sam s odgovorom, premišljajući se da li da prihvatim da radim probe ili ne. S jedne strane, poziv je laskao; s druge, preuzimanje postojeće serije podrazumeva gomilu problema i zahtevnih prilagodjavanja. Pošto sam već jednom ranije prolazio kroz te muke preuzimajući seriju „Carthago“, pitao sam se treba li mi upuštanje u tako nešto iznova. Ipak, djavo mi nije dao mira, golicalo me je kako bi izgledalo raditi na seriji uz koju sam odrastao, koja mi je bliska i draga, pa sam pristao da uradim probe. Pretpostavljao sam da su izdavač i autori kontaktirali i neke druge francuske crtače, i nisam ni verovao da medju njima mogu biti zaista izabran. Upustio sam se u to više da i sam vidim šta će ispasti, i da mi ostane neki crtež iz tog univerzuma kao uspomena na neverovatnu ponudu. Ispostavilo se da sam po prvom pitanju bio u pravu, zaista je više crtača radilo probe, ali po drugom ipak ne – na moje veliko iznenadjenje, javili su mi da su izabrali mene.

-Kakvo je Vaše dosadašnje mišljenje o Kotjasovom i Žuijarovom serijalu i njegovim spin ofovima?

Izvorna serija mi je veoma draga, odrastao sam uz nju, sećam se dobro kada je prva epizoda izašla u „Avanturi“. Drugi ciklus, „Pero na vetru“ prelaskom u Ameriku, ima nešto drugačiji ukus, a treći, na čijem završetku sada i ja radim, vraća seriju izvornom duhu. Volim Žuijarovu smirenu eleganciju, i Kotiasovu zainteresovanost za likove, što nije uvek jača strana francuskih scenarista. Od sporednih serija nisam sve čitao, ali moraću sada da poradim i na tome.

-Šta će biti najveći izazov u radu na Kopcu?

Ne upropastiti ljubiteljima serije ono što vole već godinama? To, ako gledam iz ugla potrebe serije. Iz ugla potrebe izdavača, ne pasti previše s tiražem zbog angažovanja novog crtača. Iz mog ugla, prilagoditi se prethodnim albumima, a naći način da ostanem svoj.

-Može li se znati za kada je planiran prvi album vaše, nadamo se dugovečne, ere na Kopcu?

Početkom sledeće godine, možda na proleće. Već sam uveliko odmakao, ali ima još mnogo da se radi, pogotovo kad se uzme u obzir da moram sve i da obojim ručno, akvarelom.

-Koji naslov sa Vašim imenom na koricama je predstavljao najveće zadovoljstvo za rad?

Uh. Ne znam. Oko svakog svog albuma sam se pošteno namučio; nisam neki rodjeni, lepršavi crtač, nego više oznojeni radnik, pa tako zadovoljstvo dodje tek nakon završenog posla. Nije lako izmeriti – bavio sam se raznovrsnim projektima, svaki je nosio svoju dozu izazova i specifičnosti, a svakom sam se trudio da dam svoj maksimum. Osim toga, radio sam na dužim pričama, realizacije su trajale i po nekoliko godina, pa ih pamtim više po životnim dobima u kojima su nastajale, po ljudima sa kojima sam saradjivao… Saradnje sa Djordjem Milosavljevićem i Darkom Macanom su mi najdraže, najbliskije, pune razmene, smeha i entuzijazma.

-Možete li da navedete stripove u čijem ste čitanju najviše uživali ili koji su vas možda najviše inspirisali?

Mnogo toga, ali, recimo: „Nošeni vetrom“ Fransoa Buržona, „Markiz od Anaona“ Velmana i Bonoma, „Crne masline“ Sfara i Guibera, „Teodor Pusen“ Franka Le Gala, „Tramp“ Kraena i Žusoma… Moglo bi se nabrajati do kasno u noć.

-Kako vidite strip izdavaštvo u Srbiji i na Balkanu?

Kao žilavo i uporno; iz inata postoji, klija i razvija se uprkos okolnostima.

-A kako strip autore u Srbiji i njihovu šansu da se probiju na svetsku scenu?

Talentovanih i interesantnih autora svakako ima, a šanse i sredstva za kontakt, predstavljanje svog rada i eventualni angažman veće su nego ikad. Naravno, to važi za sve, pa je i konkurencija daleko veća nego ikad. To nije bio slučaj kada je ova generacija kojoj i ja pripadam započinjala proboj u Francuskoj, ali danas, nakon dugogodišnjeg redovnog i uspešnog prisustva naših autora na inostranim scenama, najviše u Francuskoj, ali i Americi i Italiji, nijednom uredniku više nije čudna pomisao da saradjuje sa srpskim autor(k)om. S te strane, vrata su otvorena, saradnje su moguće, ali treba razumeti da podrazumevaju ozbiljan i redovan rad, praćenje dogadjanja i trendova, komuniciranje sa kolegama, i, pre svega, posvećenost i dugogodišnju upornost. Ko je spreman da zasuče rukave, izgradiće svoje mesto, pre ili kasnije.

POGLEDAJTE I OVO: