STRIP LIČNOST: Ticijano Sklavi – umetnost depresije

Jedno od najznačajnijih imena u italijanskom stripu svih vremena. Tvorac Dilana Doga, scenarista Zagora i Mister Noa. Čovek u čijoj glavi horor prevazilazi granice fiktivnog.

STRIP LIČNOST: Ticijano Sklavi – umetnost depresije strip blog

Ticijano Sklavi je svetlost poroda ugledao 3. aprila 1953. u italijanskom gradiću Broniju.  Ticijanova majka je bila učiteljica, a otac državni službenik čija je priroda posla primoravala porodicu da se često seli. To su uglavnom bila manja mesta, slična po tome da se u njima ništa ne događa i da je čak i pojava običnog automobila postajala događaj među stanovništvom. Provodeći detinjstvo u takvim gradićima, mladi Sklavi upoznaje svoj prvi strah – strah od dosade.

Utočište u begu od svog prvog čudovišta nalazi u čitanju. Tvrdi da je između šeste i sedme godine pročitao čitav opus Edgara Alana Poa i tako sam u sebe posadio seme  ljubavi prema hororu, ali što je još važnije – prema literarnom izražaju.

U školi, Sklavi nastavlja da neguje svoje sklonosti. Osvaja nekoliko nagrada na literarnim konkursima i uz pomoć profesora italijanskog objavljuje jedan broj svojih ranih radova u literarnim časopisima.

Upisuje fakultet moderne književnosti, koji na veliku žalost majke, napušta posle svega par datih ispita. Kao razlog, u svojoj biografiji, navodi da je već tada imao posao u uredništvu „Korijere dela Sera“.

Početkom sedamdesetih se seli u Milan gde stiče nova poznanstva i pravi proboj u svojoj karijeri pišući pod pseudonimom Frančesko Arđento. Ime kojim je potpisivao članke i priče izabrao je kao omaž Frančesku Gučiniju i Dariju Arđentu. Sa obojicom će kasnije raditi.

  1. objavljuje svoj prvi roman – „Film“, horor sa više podžanrovskih elemenata.

Na zalasku sedamdesetih, upušta se u vode strip scenarija. Piše priče za više novinskih serijala i tako se preporučuje Boneliju. Početkom naredne decenije dospeva na platni spisak italijanskog izdavačkog giganta. Među prvim poslovima za Boneli bila su dva scenarija za Kena Parkera koje je napisao prateći Berardijeve ideje. Kasnije ostavlja dubok trag na Zagoru, pišući avanture Duha sa sekirom do 1988. Dve godine kasnije se vraća u Čiko specijalu pod nazivom Horor Čiko.

Sklavi se našao i na čelu projekta koji je trebalo da približi italijansku i francusku školu stripa. Naime, francuski strip-magazin Pilot je dobio svoje italijansko izdanje 1984. pod okriljem Bonelija, koji iste godine pokreće i svoj originalni magazin Orient Ekspres. Oba lista su se ugasila već posle 15 mesečnih brojeva.

Prvi lik koga je Sklavi kreirao za Boneli bio je Traper Keri. Avanture ovog lovca bile su namenjene kao propratni materijal za Komandanta Marka, ali su u isto vreme poslužile Sklaviju za stilsku vežbu onoga što je planirao da unese u novi serijal koji je pripremao – Dilana Doga.

Prvobitno, zemlja u kojoj je istraživač noćnih mora trebalo da sprovodi svoje aktivnosti je bila Amerika. Međutim, taj deo sveta je pripao Marti Misteriji, pa se Dilan i pre svog nastanka preselio u Englesku. Britanija je zbog svojih antičkih korena i obilja legendi ispala još pogodnija pozadina za strip koji se pripremao.

Sklavi u svojoj biografiji prenosi priču o tome kako je Dilan završio sa licem Ruperta Evereta. Kako kaže, zatražio je od Klaudia Vile da odradi skice za Dilana. I prve studije lica Sklaviju se nisu dopale jer su izgledale previše „španski“. „Gledao sam film sinoć“, rekao je Sklavi Vili „Druga zemlja. Idi u bioskop i pogledaj film i nacrtaj takvo lice.“ I engleski glumac Rupert Everet je našao mesto u Vilinim skicama.

                         

Prvobitne skice Dilana

Dilan debituje na kioscima u oktobru 1986. Prvih nedelja, prodaja je išla sporo. U pojedinim krugovima Dilan je već bio proglašen za kiks. Međutim, trebalo je samo malo vremena da novi junak nađe plodne umove u publici naviknutoj na čist vestern. Dilan je krenuo u blic krig svega par nedelja po objavljivanju.

Narednih godina, Sklavijeva kreacija postala je pravi fenomen na apeninskom poluostrvu. Nagrade sa festivala padaju kao zrele kruške. Do broja #69 Dilan prestiže Teksa po prodaji i po prvi put značajno menja izgled italijanske strip scene, do tada tradicionalno priklonjene isključivo vesternu.

Dilanova populanost pojačava interesovanje i za druge Sklavijeve radove. Tako se objavljuju priče i romani koji su godinama prikupljali prašinu po uredničkim fiokama. Među njima je i ,,Delamorte Delamore”, koji je zapravo nastao pre Dilana i bio mu kamen temeljac. Ovaj roman dobija i svoju filmsku adaptaciju u režiji Mikelea Soavija i sa Rupertom Everetom u glavnoj ulozi.

POVEZANO: Cemetery man (Delamorte Delamore) ili košmar iz kog se rodio Dilan

U godinama koje su dolazile, Sklavi je postao jako cenjen autor čiji su naslovi traženi kako od izdavača, tako i od čitalaca. Međutim, kako se interesovanje javnosti za njega povećavalo, tako se Sklavi sve više povlačio u sebe i izbegavao da bude eksploatisan u medijima. Kasnije će otkriti da se godinama borio sa depresijom i sopstvenim demonima iz kojih su nicali oni literarni.

Početkom doba čiji numerički izražaj počinje sa 20, Sklavi se povlači sa Dilana kao scenarista.

Godine 2005. poklanja 8000 komada knjiga i stripova iz svoje lične kolekcije opštinskoj biblioteci u mestu Venegono Superiore. Ta masa kulturnog potencijala je klasifikovana kao „Sklavijev legat.“

novi baner

Godinu dana kasnije vraća se Dilanu sa par novih epizoda i izdaje novi roman.

U čast tridesetogodišnjice izlaženja Dilana još jednom prekida dugu tišinu. A onda stvara i 375. broj 2017. godine.

Ove godine ga je Rekioni “ubio” u broju 400 i izgleda da se time potpuno okončava Sklavijev uticaj na dalji razvoj Dilana. Ipak,  da se stari majstor još nije zasitio pisanja svedoči i njegov prvi grafički roman “Glasovi vode” koji je nedavno dobio i srpsko izdanje u ediciji ,,Međuvreme” Veselog četvrtka.

Ostavite strip komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of