Veliki Teks 3: Kapetan Džek – Vizuelna gozba

2023. godina je verovatno bila najplodnija do sada za Veseli četvrtak. Barem kada su u pitanju izdanja koja ne idu na kioske. Neću sve da nabrajam, naravno, ali ću spomenuti one najznačajnije. To su svakako na prvom mestu Priča o nedokučivoj Gospi sa nekim od najboljih Dilanovih priča, zatim Teksas Kid koji je remek-delo savremenog stripa, pa Martijeva slavljenička knjiga i Bezdušnik koji prati krvave avanture mladog Dragonera itd itd… džek

U foto-finišu prošle godine pojavio se i “Kapetan Džek”, treća knjiga iz edicije Veliki Teks na koju se čekalo dugih pet godina koliko je prošlo od izdavanja sjajne “Patagonije” Bozelija i Frizende, a koju ja nemam zbog neukosti koja me je tada krasila.

Elem, “Kapetana Džeka” scenaristički potpisuje Tito Farači, a crtački čovek zbog kog i pričamo danas o ovom stripu, veliki Enrike Breća.

Priča je smeštena u kontekst istorijskih događaja koji su se odigrali 1872. godine na severu Kalifornije gde su se sukobili pripadnici plemena Modok i američka vojska. Kada banda Modoka predvođena ratnikom Hukerom Džimom masakrira ljude na jednoj farmi u sukob će se uključiti Teks i Karson kako bi ispunili obećanje i kaznili počinioce.

Međutim, situacija nije tako jednostavna niti crno-bela jer su ti Modoci proterani sa svoje zemlje, a predvodi ih plemeniti poglavica koga belci zovu Kapetan Džek, ali njegova vlast slabi i on sve više popušta usijanim glavama kao što je Huker Džim. Teks i Karson će imati težak zadatak da zadovolje pravdu, a da i sami ne postanu krvnici.

Faračijev scenario ima korene u jako zanimljivom istorijskom događaju, ali tek na momente uspeva da unovči tu osnovu. Daleko od toga da je ova priča loše napisana, ali joj fali dosta balansa i često je prelaz u ritmu potpuno pogrešno prenesen.

Pravi Kapetan Džek je pre sukoba i deportacije Modoka bio veliki prijatelj nekih belih doseljenika i zagovarao je suživot kroz trgovinu. Opirao se nasilju sve dok je postojala neka alternativa. Upravo to je linija koja u Faračijevom scenariju nedostaje da bi se bolje razvio lik Džeka, a samim tim i antagoniste Hukera Džima. Umesto dva preduga obračuna u drugoj polovini stripa, deo tog prostora je mogao mnogo bolje da se upotrebi i da se bolje predstavi situacija koja u sebi ima dosta elemenata jedne šekspirovske drame.

Dijalozi su u većem delu stripa zadovoljavajući, naročito kad su u pitanju Teksove replike kojima rasparčava autoritet vojnih oficira. Međutim, kada počne borba replike svih likova prelaze nivo kiča koji inače imamo u Bonelijevim vesternima i dolaze na nivo montipajtonovske komedije, što svakako narušava ton i strukturu priče.

Ono za šta Faračiju treba odati priznanje je što Teks iz ove priče nije neranjiv iako zadržava sve nadljudske osobine koje ga i inače krase. A i nekako je misteriozniji i škrtiji na rečima, ali to je možda samo utisak koji se javlja zbog jednog drugog aspekta ove avanture…

I onda dolazimo do onog momenta u ovom stripu gde sve prethodne kritike na račun scenarija postaju nevažne. Naravno, govorim o crtežu Enrikea Breće čija genijalnost u ovom stripu prelazi u nešto nadljudsko.

Pročitajte: Teksas Kid – Kauboj u Zagrebu

Stilizacija Breće mlađeg je već decenijama čuvnjna i prepoznatljiva, ali on i dalje menja, nadograđuje svoj stil i kako godine odmiču izgleda sve impresivnije. Čovek je već na samom pragu ulaska u devetu deceniju života, ali ruka mu je sigurnija nego ikad. Doduše, “Kapetan Džek” je izašao 2016. godine kada je Breća imao “tek” sedamdeset i jednu godinu, ali ako se pogledaju neki njegovi noviji radovi na Instagramu, recimo table iz adaptacije Orvelove ” Životinjske farme” koje često deli sa svojim pratiocima, vidi se da su to i dalje nepogrešivi pokreti.

Kadrovi “Kapetana Džeka” su prava gozba za oči. Crtež je prebogat, pun sitnih detalja od kojih prosto zastaje dah. Uneto je tu i mnogo simbolike kroz prikaze biljnog i životinjskog sveta. Pejzaži oduzimaju dah, a likovi su prepuni bora i ožiljaka kojim dočaravaju karakter i traže od čitaoca da se na njima zadrži. Teks izgleda bezmalo kao Alvar Major, a scena dvoboja noževima u kojoj je go do pojasa je pravi čas anatomije i prikaz kako je jedan čovek sa divlje američke granice zapravo izgledao.

Breća se beskrajno igra tačkicama, šrafurama, kombinacijama grubih i nežnih linija i kontrastima crnog i belog. Kombinuje snažni realizam sa izuzetno grotesknim prizorima čime ovaj strip pretvara u nezaboravno iskustvo i čini da jedan sasvim prosečan scenario doživi da bude remek-delo. Nema dovoljno superlativa da se do kraja opiše doživljaj ovakvog crteža na velikom formatu sa besprekornom štampom i ostaje samo minijaturna žal što najbolji crtač koji je ikad išta stvorio pod Bonelijevim logoim nije dobio kvalitetniji scenario.

Ali izdanje Veselog četvrtka je baš onakvo kakvo Breća i zaslužuje. Veliki format, odličan papir, besprekoran otisak i obilje pratećih tekstova. Pre početka samog stripa ih imamo tri, ako ne računamo kratke biografije autora. Od toga je jedan intervju sa samim Brećom, a drugi je istorijska lekcija o pobuni indijanaca Modok koju savetujem da nikako ne preskačete jer će vam dati jednu perspektivu koju nećete imati čitanjem samo Faračijeve priče. Te tekstove prati i obilje kadrova iz drugih Brećinih stripova.

Za izvodnik se pobrinuo Zoran Đukanović, naš čuveni strip teoretičar, koji je u suštini jedan obimni hvalospev Breći, ali i sjajan vodič kroz karijeru argentinskog genija, njegobe motivacije i tehnike. Iako esej možda deluje predugačko, Đukanović ga je sjajno napisao i prožeo obiljem jako zanimljivih informacija i svakako ga ne treba preskočiti. Zapravo, nikako ne treba propustiti ni jedno slovo ove iz ove knjige.

Autor: Nikola Tasković