7 smrtnih grehova – Tarantino, ti li si?

Ono što su danas filmovi o superherojima, tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka su bili vesterni. Bioskopske hale su punili filmovi o nadljudima sa divlje američke granice, oštrog oka, brze ruke i šmekerskog osmeha. Osim holivudskih filmova o Divljem zapadu, tu su naravno bili i italijanski Špageti vesterni uz još neke manje evropske produkcije. Ali pomama za revolverašima, kaubojima i indijancima, naravno, nije bila samo filmski fenomen već je itekako bio prisutan u devetoj umetnosti.

7 smrtnih grehova - Tarantino, ti li si?

Ipak, vestern stripovi su nekako uvek bili evropska stvar, pa su čak i u doba Džona Vejna i Gari Kupera Američkim strip tržištem dominirali superjunaci dok su razni modeli Kolta i Remingtona sevali na tablama rađenim na Starom kontinentu. Onda se u neko doba era kaubojskih filmova završila sa obe strane velike bare, ali su oni u stripu i te kako preživeli i ostali jedno od glavnih eskapističkih utočišta za evropljane koji čeznu za otvorenim prostranstvima i slobodom Divljeg zapada. Tako je u Italiji i dalje Teks najprodavaniji strip dok se u Francuskoj neprestano doštampavaju novi tiraži Bluberija i Komanče, ali se stvaraju i novi junaci poput Pogrebnika i Maršala Basa dok je jedini američki vestrn u poslednjih 50 godina vredan ikakvog pomena Džona Heks. grehova

Zbog svega navedenog, jako je čudno kad se na tržištu pojavi neki vestern iz one zemlje gde mu je radnja i smeštena i ne uliva baš puno poverenja među ljubitelje žanra. Međutim, sve predrasude se razvejavaju pred naslovom koji dolazi iz TKO studija, a potpisuju ga Zi Čan, Artjom Trahanov i Đulija Brusko.

RADNjA

Radnja 7 smrtnih grehova počinje 1867. godine u Teksasu, dakle par godina po završetku Građanskog rata u Americi. Komanči su na ratnoj stazi i nijedna usamljena farma niti manje naselje nisu bezbedni od njihovog krvavog pira. Retki su ljudi koji znaju šta je poglavicu Crnog Oblaka, koji je ranije živeo u miru, naterao da krene u ovaj pohod, a dvojica su otac Tredgil, vođa katoličke misije i njegov pomoćnik otac Antonio. Ovaj potonji misli da zna kako bi mogao da umilostivi Crnog Oblaka, ali to neće moći da uradi sam te obećava bogatu novčanu nagradu odmetnicima na koje naleti naleti u jednom lokalnom zatvoru, a među kojima je i čuveni Džeriko Marš, crnac i bivši narednik u severnjačkoj vojsci – pravi demon za sve belce koji su nosili drugačiju uniformu od njegove u ratu. Njih dvojica će predvoditi sedmočlanu bandu na put koji vodi ka Crnom Oblaku, a moraće i da čuvaju leđa.

SCENARIO I LIKOVI

7 smrtnih grehova je do zla boga prljav i nasilan vestern pun eksplicitnih dijaloga i još eksplicitnijeg grafičkog nasilja. Međutim, nijednog trenutka dok ga čitate nećete pomisliti da scenarista Čan želi samo da postigne efekat šoka jer je svaku brutalnost gotovo savršeno uklopio u svoju priču ponajviše kroz karakteristike svojih likova.

Čanova priča ima glavu i rep. Odlično je razrađena, inteligentno napisana i ima izuzetan tempo. Neprestano je nabijena akcijom tokom koje upoznajemo likove i pratimo njihov razvoj, a i sam završni čin je jako lepo sproveden.

Ovaj grafički roman atmosferom neodoljivo podseća na vestern filmove Kventina Tarantina, odnosno na „Đangovu osvetu“ i „Podlih 8“, a i bavi se temam koje se lako nalaze u filmovima ovog reditelja, a to su rasna nejednakost kroz američku istoriju, socijalna pravda, religija i kritika sveštenstva, kao i osveta. Međutim, mnogo očiglednija inspiracija se nalazi u filmu „7 veličanstvenih“, a samim tim posredno i u „7 samuraja“.

Iz naslova i same naslovne strane se može zaključiti da su članovi bande koju je okupio otac Antonio fizičke manifestacije smrtnih grehova iz Biblije – gnev, zavist, proždrljivost itd. itd. Međutim ne dobijaju svi oni jednako mesto u priči, što je i normalno. Tako se među njima izdvajaju Džeriko Marš, crni narednik vojske Unije koji i posle rata nastavlja da seje strah među južnjacima kao vrstu odmazde za ono što mu se u ratu desilo, i otac Antonio sa svojim tajnama, grehovima i kajanjem. Njih dvojica imaju i najveći i najzanimljiviji narativni luk koji pored lepe zakrivljenosti ima i zadovoljavajući kraj.

Od ostalih članova ove otpadničke grupe najpre vredi pomenuti Malenu. Crnkinju koja je iz ropstva prešla u rad pod doživotnim ugovorom. Iako nije imala neki prevelik razvoj niti previše značajnu ulogu, njena pozadinska priča je jako dirljiva i doprinela je emotivnom momentu u priči.

Nikako ne treba zaboraviti oca Tredgila za koga se može reći da je glavni antagonista ovog stripa. I to kakav antagonista! On je čovek izuzetne surovosti, ali nesumnjivo ima i drugu stranu. Veruje da radi Božji posao i potpuno je ubeđen u ispravnost svojih postupaka što je osnova za kreiranje zanimljivog negativca, a Tredgil to svakako jeste.

CRTEŽ I KOLOR

Karikaturalni stil Artjoma Trahanova ne izgleda pogodno da se dočara jedan snažan vestern pun krvi i prašine. Međutim, nekim čudom, njegova stilizacija je sjajno kliknula sa Čanovim scenarijom, pa su se stopili u jednu nesvakidašnju celinu čija homogenost je narušavana samo u trenucima kada Trahanov želi da na likovima dočara suze i znoj. Pored gomile prosutih creva, prostrelnih rana i skinutih skalpova, te scene sa kapljicama na licima su nekako najgrotesknije.

Što se ostalih aspekata crteža tiče, valja reći da Trahanov svakako nije idealan režiser jer mu se često dešava da zamrsi narativnu nit među svojim kadrovima, ali to vešto prikriva odličnom dinamikom i lepršavim stilom.

Kolor je definitivno bio jaka potpora crtežu u ovom stripu i čini se da mu pripada većina zasluga za odliču atmosferičnost. Nije ni čudo što je tako kad znamo da je za boje bila zadužena Đulija Brusko koja je odlično ispratila ideje crtača, a posebno je upečatljiv njen rad na flešbekovima jer je za sećanje svakog od likova imala posebnu boju i nijansu kojom je stvarala, recimo to tako, magličasti filter.

Pročitajte: Teksas Kid – Kauboj u Zagrebu

IZDANjE

Darkvud je „7 smrtnih grehova“  izdao kao četvrtu knjigu svoje edicije Saskvač u standardno odličnom kvalitetu. Ali ono što svakako vredi izdvojiti kada je u pitanju ovo konkretno izdanje je predgovor Vladimira Miloševića koji u neformalnom i opuštenom tonu piše o kvalitetima i inspiracijama za priču koju imate pred vama. Inače su predgovori iz ove edicije zanimljivi i ne treba ih preskakati (iako je bolje u nekim slučajevima čitati ih na kraju), ali ovaj se izdvaja kvalitetnim humorom, piščevom intuicijom i pozamašnim spiskom referenci među kojima sigurno možete da nađete nešto zanimljivo za čitanje i gledanje što ste do sada propustili.

Na kraju, ali nikako od najmanjeg značaja, treba pohvaliti prevod Ivana Jovanovića u čijim jezičkim konstrukcijama nije bilo krutosti i ceo tekst se konzumira vrlo pitko. Neke žargonske momente je jako lepo adaptirao, tako da neko ko ih zna i na izvornom jeziku može da ih bez problema razmota u glavi dok čita prevod.

Autor: Nikola Tasković

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x