Čista desetka, ili Jubilarni 10. Ohoho! Festival u Zagrebu

Petak

Nekako je bizarno ustati rano izjutra u skvotu. Apsolutno svi do reda spavaju (sem onih plavih cura koje pomenuh ranije; opet smo se par puta mimoišli na hodniku) i tek onda Medika izgleda kao pravi napušteni medicinski kompleks. Savršeni setting za neku horor video igru. Eventualno neki paintball turnir ili Counter Strike uživo. Nakon brzog tuša, uputio sam se ka izlazu i, neometen, pripalio Google Maps pravac Britanskog trga…u pogrešnom smeru, jer je GM trokirao i zahtevao reset.

Pročitajte: Čista desetka, ili Jubilarni 10. Ohoho! Festival u Zagrebu

Poenta obilaska Britanskog trga je bila jednostavna. „Četvrtkom keramika, staklo i nakit, petkom stare knjige, a vikendom sajam antikviteta, umjetnina i starina,“ veli meni Matija preko poruka nekih 3-4 dana pred dolazak u Zagreb. Morao sam da obiđem antikvarnice po hrvatskoj prestonici, mahom u potrazi za starim knjigama i stripovima koje eventualno ne bih našao u Srbiji. I bogami, tog petka sam imao šta i da vidim. Među silnim knjigama različite vrste (ali, bizarno, vrlo malo stripova), naleteo sam na par interesantnih stavki. Primera radi, „Život i priključenija“ Dositeja Obradovića, izdanje s početka prošlog veka – na ćirilici. Kao i Njegoševa „Svobodijada“ i jedan oštećeni „Gorski vijenac“. Štaviše, našao sam čak i knjigu o Srbima stradalim za vreme rata 90-ih, što je tek bilo fascinantno. Ipak, odlučio sam se za jednu postariju knjigu na engleskom, o istraživačima i mornarima.

Povratak u Mediku me je dočekao sa raštrkanim flašama, opušcima od cigareta i mirisom trave u vazduhu, te razlivenih sprejeva. Sve sami pankeri i ludi hašomani (ko razume, shvatiće). „Vinko je budan“, veli Saša dok se penjemo niz stepenice. „E, ajmo mu napisat „Vinko’s Лаир“, al mi trebaš ti za ćirilicu!“ Najprolifičniji crtač „Lavanderman-a“ je usporeno izlazio iz svoje novoimenovane jazbine, sa sve knjigom o omotima ploča u ruci. Tu sam saznao da je veliki ljubitelj vinila, te da je tokom trajanja festivala negde van pazario pozamašan broj ploča. Transportovali smo se nanovo kod kafića „Roni“, i naravno da je ista sitna i tanka konobarica od juče tamo rabotila. „Naručio sam,“ veli Saša. „Ne brini, bit će bez cimeta.“

Naravno da sam izvadio crnu karticu. Za neupućene, obično volim da izvadim prazni kartončić crne boje i da belim markerom ili hemijskom nešto iscrtam, pa da dotično delo dam kao poklon ili posvetu. To je praksa koju sam upravo na strip festivalima počeo, u Leskovcu, kao svojevrsno raskusuravanje autorima koji su dovoljno velikodušni meni da nacrtaju nešto. Ali ta praksa se u međuvremenu morfirala u znak zahvalnosti ili pažnje. Čak ima i istorijat sa konobaricama; ko je izdržao moj tekst o prošlogodišnjem Novosadskom strip vikendu zna koju i kakvu karticu je jedna lokalna kelnerica tamo dobila. Našoj mladoj pečalbarki sam nacrtao upravo jednu konobaricu kao posvetu, sa porukom „Za najbolju konobaricu Zagreba (bez cimeta)“. Par minuta kasnije je karticu i dobila.

„A daaaaj!“ reče ona, a osmeh joj je bio širi nego inače. Prostudirala je crtež, usredsređujući se na poprsje nacrtane žene. „Još da imam tak’e cice…“ Naravno da smo sva trojica prasnuli u smeh. „A hvala lijepa, super je!“

Saša je bio čovek sa misijom tog dana. Čekala se pošiljka stripa koji je morao biti taj dan ištampan, a moralo se dogegati i do Dušana Gačića, zarad par informacija. Čim smo zaseli u taksi, nazirao sam neku zajebanciju. „Ma nije to, jebiga,“ čuje se ženski glas, a taksista nešto psuje. „Jebiga“, dodaje Saša uz smeh, imitirajući zvuk koji je odzvanjao na radiju…ili je barem on mislio da je na radiju. „Isprike,“ veli taksista dok klikće na telefon, „žena zvala, problemi.“ Zacenili smo se. „U jbt, ja mislio radio,“ veli Saša. Taksista, ispostaviće se, je jedan od onih tipičnih likova iz radničke klase, prepun priča o politici, ekonomiji i, pre svega, seksu. Razmenjivali smo svo četvoro ratne priče o bizarnim događajima sa curama u eksplicitnim položajima na javnim mestima, i dolazak do naše destinacije se činio izuzetno kratkim. Tamo nas je Dušan čekao, zasednut uz stočić. On, Saša i Vinko su nešto poslovno razgovarali (ne odajem o čemu je reč…jer nisam pratio razgovor), pa smo se malo dotakli i zajedničkih poznanstava. Svakako se Dule raznežio kad je čuo ime Vladimira Topolovačkog, pa je predložio jedan selfi koji je docnije Vladi i prosleđen. Vožnja nazad je bila nešto manje razgovorna, ali smo barem stigli u jednom komadu.

Poznanstva, stara i nova

Pre dolaska u Zagreb, kontaktirao sam par osoba po pitanju potencijalnog viđanja. Nažalost, tri meni jako drage autorke su, zbog drugih obaveza, ipak morale da odlože svraćanje u Mediku. Jedna od njih je Maja Vejić, po profesiji filozof ali po opredeljenju ilustratorka i buduća saradnica. Svako malo se čujemo, jer smo na istoj talasnoj dužini po pitanju interesa i razmišljanja, i premda mi je krivo što smo se mimoišli, svakako je dobra volja postojala i definitivno će do susreta doći u budućnosti.

Druga osoba s kojom sam se mimoišao je Klara Rusan. Njene radove sam već poodavno pohvalio u prikazu prvog broja časopisa „Strip Prefiks“, i od tada se poluredovno čujemo. Izrazio sam želju da kupim njen grafički roman „Where Do People Go After They Die?“. Mozgali smo kako bih došao do primerka bez njenog prisustva (planirala je da do razmene dođe lično), te mi je predložila odlazak u „Oris kuću arhitekture“ gde su album prodavali. Bezmalo sat vremena kasnije, dotični album je bio u mojim rukama, možda jedan od nekoliko najdražih primeraka stripova nabavljenih za vreme OHOHO! Festivala.

Naravno, od Saše sam dobio i tri broja fanzina/podlista „Škola hodanja“, gde su radovi Rusanove takođe našli dom (dobro, od Saše sam dobio i masivni kontigent onih Q stripova, kao i primerak sa posvetom fanzina „Comics from Personal Mythology“ Tihomira Čelanovića; Sale ga je siroma vukao još od Novog Sada). Osoba odgovorna za objavu Klarinih radova, kao i radova drugih ornih studenata, je Irena Jukić Pranjić, treća osoba s kojom sam se nažalost mimoišao. Ona je u ovom periodu već uveliko obitavala u Angulemu, tako da nam je kontakt ostao digitalan. Ali joj je svakako bilo i više nego milo da su primerci „Škole hodanja“ došli do mene. Po pitanju strip autorki sa naših prostora, stvarno ne mogu da istaknem nijednu koja radi toliko predano, vredno i s toliko ljubavi na stripu kao Irena. Njena animacija je tek priča za sebe, a do toga ćemo doći već. Strpljenje.

Ali ovo je strip festival, i bez novih poznanstava jedan takav događaj ne može da prođe. Saša je rejdovao frižider dok sam ja ispijao čaj, ako se ne varam. Mateja u to neko vreme ulazi i na engleskom uvodi dvoje ljudi u kuhinju Medike. Pred nama su bili jedna plava, sitna, istetovirana curica loknaste kose i naglašenog kreona oko očiju. Do nje čova sa gustom crnom bradom i sveže nalepljenim flasterom na nozi.

„Inače, mi ovde rejdujemo kuhinju,“ veli Saša na engleskom uz kez. „Bolje pohvatajte šta ima, još malo pa nestalo.“ „Ček, gdje je kava?“ pita Mateja. „Da, kafa nama treba,“ dodaje momak dok drži ranjeni list noge. „A ti već jedeš?“ veli curica. „Pa ono, tko prije djevojci, njemu djevojka,“ odgovara Saša. „E, to je pravi muškarac!“ naglašava ona. Usledilo je pružanje ruke. „Ivan.“ „Paloma.“ „Ooo, dakle golubica?“ Osmejak od nje. „Iskreno, ne ličiš mnogo na golubicu.“ „Aman, pa šta treba da još uradim?“ šeretski će ona, tobože potištena. „Pa, da pustiš krila. I eventualno da počneš da kenjaš po ljudima.“ „A ne, kenjanje je moj posao,“ uz osmeh dodaje momak i pruža ruku. „Bane. Mi smo iz „Matrijaršije“.“ „Si dobro, brate? Šta bi s nogom?“ „Ma, zveknuo negde, pa napukla vena, gledam nečim da zaustavim, treba mi led.“

„Matrijaršija“ je tek bio jedan od dva kolektiva koji je gostovao na OHOHO! Festivalu, uz „Partizansku štampu“ iz Makedonije (sada Severne, a odskora i sa karakterističnim vidom alternativne umetnosti). Naime, fanzini i ine druge publikacije koje izlaze iz ovog kolektiva se rade sito-tiskom, a figuriraju i pri festivalu „Novo doba“, koji je još tada bio uveliko u pripremi za svoju oktobarsku iteraciju. Kako sam razumeo, Bane je pretežno štampar i prevodilac, dok je Paloma ilustratorka, između drugih stvari. Hemija između njih je bila simpatična; kao da gledate mentora i štićenicu, ili čak oca i kćerku.

Po izlasku, zatražio sam Mateju da završimo nešto oko karata. Tu je bio još jedan od delatnika pri Medici, Filip. „E, Mateja će doć’, otišla je završit nešto,“ naglašava on, pa me zagleda. „Nego, da te pitam, jel to Đotarova kapa iz JoJo’s Bizarre Adventure?“ Znate koje tri reči sam mu uputio. Uz osmeh smo razmenili par reči, otprilike dok Mateja nije došla. Paralelno sa nama, street artisti su se spremali da nastave delovanje. Karakterističan je bio jedan oniži lik iz…Nemačke? Norveške? Nisam zapamtio. Uglavnom, lik je jedini tu bio u nekom teškom hip-hop fazonu, a vitlao je sprejevima kao da je s njima rođen.

Sve u svemu, spremale su se tribine. Opet, ovo je jedna prijatna, liberalna priča, odsečena od brutalnosti i nekorektnog jezika. Samim tim, očekivalo se da tribine, premda pune humora, ipak budu čistije sa nešto pažljivijim jezikom. I stvarno, kad se sagleda, sve je bilo u najboljem redu i nije bilo mnogo bespotrebne vulgarnosti, sa respektom prema rodnim i klasnim razlikama gostiju i domaćina.

„I koliko vas ima u kolektivu „Partizanske štampe“?“ pita Darko.

„Pa pun kurac!“ uber-glasno odgovara Biljana Dimitrova, jedna od predstavnica ovog kolektiva, uz urlanje od smeha iz publike.

Kako je trajala tribina, u prostor Medike su, doduše ne u isto vreme, ušli Toni Faver i Jovan Gvero. Jovana je taj dan čekala tribina o Novosadskom strip vikendu, i ovo moram da apostrofiram. Prethodnog dana je naglasio da verovatno neće moći da dođe. Međutim, apsolutna legenda kakav jeste, uz sav napor je uspeo da se dene do Zagreba i da, iskusno i sa gracioznošću, prisustvuje na tribini i razgovara o svom festivalu. A tribinu je delio sa mladim damama iz inicijative „WOMCOM“, Dorom i Teodorom. Sudeći po njihovom prezentovanju, ove autorke su i te kako spremne na osvajanje stripovskog podneblja – ili, pak, na pridruživanje stripovskoj porodici; Jovan me je ipak zamolio da ne koristim kombativni jezik u opisu naših delatnosti. „Nemoj te ratne pokliče, meni je draža priča da se družimo, porodica, da se širi strip.“ Ta tribina je povukla dva sitna, ali meni draga detalja. Prvi je taj da su gledaoci imali priliku da se, između ostalog, upoznaju i sa radom sestara Dervanović, Sare i Silve. Njihov manga stil i lakoća pripovedanja, bez obzira na mladost, obećavaju kvalitetne autore koji će mnogo postići. I naravno, podsetile su me na još jedan duo sestara čiji mangom inspirisani radovi definitivno zavređuju pažnju, duo Sare i Ane Živković. Drugi detalj je taj da sam tu, usred Zagreba, od Jovana nabavio najnoviji strip Borisa Stanića, meni jako dragog autora koji definitivno zaslužuje predstavljanje na OHOHO! Festivalu (Dješka, hvataj beleške!).

Strip delatnici – V Živo

Čekao sam malo da se napuni telefon. Nedugo potom, krećem ka izlazu, a one plavokose street art cure opet prolaze. Jedna od njih mi je pridržala vrata. „E, hvala puno,“ velim ja. „Aha. Bok.“ Dodaje ona najdubljim glasom koji sam ikada čuo kod žene. Niz stepenice vidim ja da se odvija neka tribina, ali iskreno ne pamtim koja je bila po redu. Cenim da je bila „Kozmički otpad“/“Crna rupa“ duet, sa Paprićem kao moderatorom, ili pak „Farto 2“. Masa autora je bila tu, što na toj tribini, što na prethodnoj. Između ostalog, tu su se našli i Krešimir Biuk i Ive Svorcina i Stipe Kalajžić i Fran Strukan (kog sam nakratko i upoznao). Saša je pre toga pripremao teren za tribinu o sveže ištampanom stripu na koji je čekao, strepeći, od juče. U pitanju je „Brodski dnevnik“ Korin(e) Hunjak. I naravno, čak ni uspela štampa istog nije mogla da prođe bez dodatnih nerviranja. Naime, dok je Saša bio za štandom, onaj pomenuti hip-hop street artist je nanosio prajmer na zid tik uz štand, te su opiljci prajmera leteli pravo na stripove – ko za inat, najviše na „Brodski dnevnik“. Na sreću, sa mog primerka sam obrisao prajmer dok je još bio svež, te nije ostalo tragova. Nedugo nakon „Kozmičkog“ i „Crne“ se spremala upravo tribina gde bi Korin(a) i Saša bili gosti, uz Antonija, gde je moderaciju preuzeo Darko.

Treba istaći par cameo pojava tokom ovih tribina. Naime, tokom izlaganja gostiju o naučnoj fantastici, u stolicu iza moje je sela Lea (i da, opet sam joj tada omašio prezime); sem Filipa, i ona je primetila Đotarovu kapu, doduše prethodne večeri, što ih oboje stavlja na poduži spisak individua koji su došli u kontakt sa ovim odevnim predmetom u poslednjih par godina. Upamtite, narode, ceo svet je jedna velika JoJo referenca. Pride, Marfi je hteo da ovde, tačno pred početak ove tribine, upoznam uživo i Darka Macana. „Aha, Pokazivač!“ veli on dok se rukujemo. „Čuj, ne zameraj mi ako te zaboravim odmah poslije. Čim ne komuniciram s osobom par puta nakon upoznavanja, zaboravljam ju.“ „Nema ni veze, nije kao da sam bitan za pamćenje.“ Isti taj Macan je delio bombone i rođendanske šešire prisutnima (doduše, trebalo je jedan da sačuva za Gvera, premda je on ranije otišao; Jovanov sin je, dan posle ovog, slavio 18. rođendan, i naravno da mu je ceo festival čestitao na tome, ka’ što je i red) dok je trajala tribina o „Kozmičkom“ i „Crnoj“. Očito da je tu bilo dosta istorije, a i hemije. O sociologiji i filozofiji će biti reč sutradan (ko razume, shvatiće).

Upravo tokom ove tribine, pred predstavljanje „Brodskog dnevnika“, primetim ja onaj karakteristični široki, biserni osmeh, one tri tačkice pored levog oka i onu pank estetiku sažetu u majušni telesni sklop; Pia Nikolič je stigla, i to ne sama. Ekipa sa „Radio študenta“ je pratila u stopu, te su sa Dješkom već pregovarali gde će i kako će opremu da smeste. U pauzi, nakon kupovine mineralne vode, prolazim ja, a ne uspevam da joj pobegnem pogledu. Usledio je intenzivniji zagrljaj od onog u Leskovcu.

„Da te upoznam, ovo je Nejc,“ veli Pia, a isti onaj Češirski kez ostaje na licu. „Moj pank momak o kome si pisao.“ „Bok, druže,“ veli Nejc, nadimkom Biga, dugajlija odeven u outfit kakav se od jednog pank pesnika, dizajnera i radio voditelja očekuje. „Ček, jel to „Nates“ skraćeno od „Nathan“?“ dodajem ja, namerno grešeći fore radi. „A, ma ne, Nejc je često ime u Sloveniji“, veli Pia. Otprilike duž cele tribine o „Brodskom dnevniku“ sam čavrljao sa Slovencima o svemu i svačemu, ponajviše sa njihovim najstarijim članom. Ali mi je bilo fascinantno kad je Iztok izašao i pozdravio se sa Piom, pa onda krenuo u nonšalantni razgovor sa mnom. „A vi se poznajete?“ veli ona. Naravno, usledilo je šegačenje nas dvojice, pre svega na temu toga da on ne voli mange, kao ni sir. Njegov poznanik Vit je isto tu figurirao. Kao poklon sam od Pie dobio jedno štampano izdanje, katalog gde su poznati džinglovi sa „Radija študent“ obrađivani kao stripovi. Katalog, pod imenom „Ne znamo bit’tiho“ i upravo u uredništvu Pie Nikolič, je inače upriličen za 50-godišnjicu postojanja pomenutog radija, štampan 2019. godine, i pratio je istoimenu izložbu. Zanimljivo je navesti da je jedan od stripova upravo njen dečko Nejc radio.

„E, to ti je tri eura,“ veli Dješka dok ja prebiram po novčaniku. „A autor ti je tamo, ako želiš razgovarat s njim.“ Da li vam se ikada desi da se s osobom bukvalno skapirate na keca? E, pa, ako ste u svetu stripa, to će vam se često dešavati. Robert Bob Solanović, ljudina kakva jeste, se složio da mi odradi jedan crtež – zasigurno pogađate, i on je dobio crnu karticu zauzvrat. „Hvala ti unapred na crtežu, Bobe,“ velim ja. „Ma niš. Hvala tebi što si kupio moj rad!“ Inače, u pitanju je svezak sa ilustracijama likova iz X-Men poduniverzuma; Bob je ogroman fan, te mu je ova sitna sveska sigurno mnogo više značila od nekih komercijalno jačih projekata koje je radio. Lepo smo se raspričali, malo o kanalu „Drink & Draw: Eastern Link“ (u vas gledam, Mido, Stevane i Micho!), malo o američkom stripu, malo o pisanju, a malo i o festivalima.

„Kažem ti, Herceg Novi je bio top!“ naglašava Bob, uz elan kakav ni dečaci od 11 godina nemaju. I nije bio prvi. Isti sentiment se prožimao duž celog OHOHO! Festivala: svi do reda koji su bili u Herceg-Novom ističu kako je to najbolji festival na kome su ikada prisustvovali. Isto je rekao i Dješka, isto je rekao i Iztok, a isto će reći i Aleksandar Nešić u Beogradu koju nedelju kasnije (polako, o tom potom), a ne bi me čudilo da isto kažu i pomenute sestre Živković koje je put isto tamo naneo. „Moraš tamo da dođeš,“ apostrofira mi Iztok, dok „Radio študent“ ekipa čavrlja iza njega. „Ako su te već zvali, iskoristi priliku!“ I tu mi radi sećanje. I Nikola i Nebojša, čeoni ljudi iza Hercegnovskog strip festivala, su me bezmalo nekoliko puta zvali da dođem kad smo svi bitisali u Banjaluci sad već podaleke 2019. godine. Nažalost, manjak finansija i vremena odlaže moj odlazak tamo, premda iz tog reona zapravo vučem i korene. Ali doći će i taj dan. Još smo mladi.

Poslednja stvar koja je bila predstavljena na tribini napolju je bio almanah „Iracionalist“, gde ključne uloge igraju em Matija, em Damir Steinfl. Kako verujem u podršku autorima, isti sam nabavio na licu mesta, otprilike kad i svezak o X-menima Boba Solanovića. Svojevremeno pamtim kada me je jedan strip poslenik i „stručnjak“ kontaktirao i zamolio da mu dam adresu i broj telefona ne bi li, parafraziram, javio domaćim izdavačima da mi šalju besplatne recenzentske primerke srpskih strip albuma za pokriće putem pisanih prikaza. Naravno da sam ovo odbio; cela poenta podrške domaćeg stripa nije u tome da se ja „omrsim“ za strip, već upravo da novčano podržim autore. Jebiga, ne volim ljigave stvari. Ta praksa kojom se i dalje rukovodim se pokazala pravilnom; i Matija i Damir su bili iskreno i neopisivo presrećni kad su videli primerak njihovog dela u mojim rukama. Upamtite, narode moj, dela govore više od reči, i nekad – čuj nekad; uvek – je bolje biti dobar čovek negoli dobar autor.

Veče nije još bilo završeno. Tek onda je ustupila prava poslastica – uživo čitanje stripa „Bosanske basni“ Tomaža Lavriča. Polako smo se spremali da uđemo u halu za projekcije, i tu spazim za štandom „Matrijaršije“ nekog Elvis-looking-pobratima (tek posle sam saznao da je u pitanju Igor Hofbauer) koji je, izgledalo je, u dobrim odnosima em sa Banetom, em sa Sašom. No, zasedosmo u salu, „Študentarija“ se poređala da čita, a Pia je predstavila projekat publici. Ispostavilo se da je ovo bilo prvo ikada čitanje stripa uživo van Slovenije, ekskluziva za deseti jubilarni OHOHO! Festival. Performans je bio spektakularan (inače digresija; u jednom trenutku jedan od likova Lavričevih „Basni“ traži parizer; ne morate da pogađate triput oko čega smo se Saša i ja tik nakon toga smejali). Performans je, naravno, uspeo; gromoglasni aplauz koji ga je pratio je i više nego to potvrdio.

Uputio sam se pravo ka sobi nakon toga. Napolju je već krenula kiša da ljušti, a u Mediku se sjatio svet koji nisam poznavao. Na nogama nisam mogao da stojim, te sam se fino uputio ka sobi, usputno srevši street art cure. „Ehej.“ „Bok.“ Ukotvio sam se u krevet nedugo zatim, i pred spavanje pročitao „Brodski dnevnik“ od korice do korice – drugi put, treba naglasiti. Prvi put sam ga čitao odmah nakon tribine o „WOMCOM“-u i NS Strip vikendu, dok sam čekao telefon da mi se napuni. Petak je prošao idealno, bilo se na polovini OHOHO!-a. Ko zna šta će sledeći dan doneti?

  Nastaviće se…

Autor: Ivan Veljković, 03. oktobar/listopad, 2023.

ZAPRATITE NAS NA TIKTOKU