Čista desetka, ili Jubilarni 10. Ohoho! Festival u Zagrebu

„Tamo u ZG-u fali voditelja tribina, ima neki lik iz Banjaluke i ja, što vode tribine, tako da i kapne neki sitni honorar, a ti bi zaista to mogao.“

„Gedžovan iz Svilajnca da vodi tribinu u Zagrebu o autorskom stripu. Zvuči kao avantura – ako bi me oni prihvatili, naravno.“

„To ti kažem, prvu godinu turistički, drugu uz sufinanciranje.“

„Iskreno, finansije mi i nisu bitne. Ako bih išao da vodim tribine, to bih radio kao uslugu tebi i Udruzi Svoj novac zarađujem na drugi način, tako da ne oskudevam.“

„Ma no brate, oni imaju u proračunu stavku „vođenje tribina“. A pogotovo ako bi bili gosti izvana, pa tvoja dikcija engleskog je bolja od moje, iako mi nije isprva bilo jasno zašto se vodiš tim britanskim izgovorom, ali zapravo jebeno zvuči. Dakle, ponuda je na astalu.“

„Tell you what. Predlažem da porazgovaraš sa uredničkim odborom festivala po pitanju mene i da im, pre svega, proslediš moje tekstove o hrvatskom stripu, što sa Pokazivača, što sa Strip Bloga. Ako treba, napraviću ti spisak.“

…

„Nego, ako bi to radili, kako da te prodamo? Đe ono pišeš o stripu sve?“

„Pokazivač, Strip Blog, HellyCherry, to je od online publikacija.“

„Imaš li kakvu biografiju da priložim?“

„Imam CV ako ti treba detaljno šta i kako.“

„Može.“

„Poslao.“

„Mislim, da ne moram vodit tribina pisao bih i ja, putopisi su najbolja forma, no previše je posla.“

„Ne bi bilo loše da me vežeš sa nekim publikacijama tamo, bilo online, bilo u štampi.“

„Imamo deal, ja onda samo trebam predstaviti i užicat smještaj u skvotu.“

„Javi mi sutra reakcije na CV, kad otrezniš malo.“

„Ja sam tek popio par piva i jedan mali džin-tonik. Ali to se sve uklapa, nije bio niti jedan opsežan izvještaj s OHOHO-a.“

…

„Ipak ništa od mog dolaska. Uleteli mi neki lični troškovi i tona obaveza, tako da neću moći ove godine kod vas. Sorry.“

„OK, ali gledaj za nagodinu pod obavezno.“

„Obavezno.“

Četvrtak

Rano jutro u Beogradu, nešto pre šest. Juri se po doručak na stanici, a ko za Marfijev inat niko od prodavačica nije na poziciji. Jedna se smilovala da dođe kojih 10 minuta kasnije, te nakon kupovine lošeg sendviča, uputilo se ka peronu po sitnoj kiši. Autobus koji je tamo čekao, na svu sreću, nije bio krcat. „Kad otprilike stižemo u Osijek?“ velim vozaču. „Oko 10:30, tako. Ovisi od granice.“

Polako se pali mašina. Polako se pali i Messenger. „Ej, evo me u busu. Majkića nema, tako da pretpostavljam da je uzeo neki nezavisni prevoz direkt do Zagreba. Javljam kad budem bio blizu granice.“ Glavobolja ne pomaže buđenju, a kafetin ne pomaže oko glavobolje. Barem ne odmah – tamo posle ulaska u Hrvatsku već kreće glava da popušta.

„Pobogu, zašto ideš u Zagreb?!“ je rečenica koju sam više puta čuo tokom sopstvenog planiranja odlaska na OHOHO! Festival. Naravno da je morala da figurira misao o mojoj bezbednosti u prestonici naših sus(j)eda, upravo zbog ratne prošlosti koju delimo od pre tri decenije. I pri ulasku u Osijek, čovek bi na prvu loptu stvarno pomislio da nisam dobrodošao u ovom gradiću; grafiti Kohorte svud redom sa izričitim antisrpskim sentimentom, famozni Fića ispred tenka izložen da svi vide, spomenik Alojziju Stepincu sveže instaliran, te nekoliko domova za Domobrane/veterane/kako god… Međutim, onda mi padnu na pamet dve osobe. Prva od njih je strip autor i stand-up komičar Filip Andronik. Sećam se, svojevremeno, kako mi je naglasio da pravi turneju po Balkanu, gde bi išao u Tiranu, Skoplje, Prištinu, Podgoricu, itd. Možda sam naveo gradove pogrešno, ali reon sigurno nisam. „Idem tamo da pokažem ljudima da su svi ti krivi stavovi o ljudima samo stereotipi,“ veli on, „i da uopće nema razloga za brigu.“

Druga osoba je jedan kolega sa posla, rodom iz Pančeva. „Pazi, ja sam bio u Zagrebu više puta. Taj nacionalistički karakter ćeš više naći u Dalmaciji u manjim mestima. Ali u Zagrebu ti je otprilike „koliko para, toliko muzike“, u svakom smislu tog izraza.“ Naravno, i pretpostavio sam da će biti tako, te ne moram da apostrofiram da se u svakom okruženju, koje god ono bilo, mogu naći i normalni ljudi i potpuni šljam (autocorrect je ovde hteo da ubaci reč „šlajm“, i realno ovde se obe uklapaju kontekstualno). I premda još uvek nisam bio u Zagrebu, i Osijek se pokazao kao relativno smirena sredina, barem sudeći po onome što sam video.

Saša me je čekao na stanici, uredno onda kad smo se dogovorili. Jednu vožnju kasnije i svratismo u „Casa del Paprić“, prepunu stripova, knjiga i pokojih instalacija (Ireno, u tebe gledam!). Anja, supruga mu, je lagano otresala prehladu od gostovanja Manu Čaoa pre koju nedelju, ali je i dalje bila relativno dobro raspoložena (relativnost je tu zato što je svejedno morala da radi, i pored kašlja).

Nakon ručka, Saša nas je povezao ka Zagrebu. Ali ne pre no što mi je dao krcatu kesu stripova – nisam još ni stigao na OHOHO! a već sam teglio bezmalo 25 izdanja sa sobom, dobijenih džabe. Zapričamo se mi propisno, što o politici, što o trenutnom stanju stvari, kad odjednom njemu zvoni telefon. Sa druge strane slušalice je Korin(a), čiji glas nisam čuo zasigurno više od tri i po godine. „Nis’ vidio mejl?“ veli glasić kroz slušalicu njegovog smartfona, a oseća se umor i pečal. „Što, o čemu je riječ?“ Šaka razgovora potom je navela Saši mrak na oči; došlo je do nekog nesporazuma sa štamparijom, pa su odjednom bili u situaciji gde možda jedan album neće stići da bude spreman za promociju tokom festivala. Trebala nam je kafa, a Saši cigara, tek koliko da se priberemo.

Stali smo u, usud je hteo, Lipovljanima (preciznije, odmorište blizu naselja, lokal „Bistro Sjever Pat-Mat“). Za oštrooke, ovo mesto je bilo dom izdavačke kuće „Kondor“, koja je štampala početkom devedesetih stripove Igora Kordeja, Darka Perovića, Dejana Nenadova, Nenada Vukmirovića i dvojca Ano & Nep. Pritom, mesna zajednica „Lipovljani“ je izdala i sabrani album kratkih stripova „Svemironi“ Lazara Stanojevića. Drugim rečima, gradić je odavno vezan za strip, a evo i mi smo bili u istom.

Inače, tokom naručivanja, rekoh ženi za šankom „meni jedan kapućino, ali molim te bez cimeta.“ Pogledala me je čudno, a posle se nasmejala. „Mi ni ne stavljamo cimet,“ veli ona, „mora da niste odavdje. Samo vas molim lijepa ako imate kaj sitnog.“ Inače je ispala i korektnija no ikad, jer imao sam sitno, ali ne dovoljno. „Nije strašno, sitna je to suma. Svratit ćete opet.“ Digresija: kad god naručim kapućino u rodnoj grudi, a ne naglasim kakav kapućino hoću, uvek mi stave cimet. Marfi voli tako da se zeza sa mnom s vremena na vreme, al za divno čudo, ovde je bio korektan pa nas je uputio ka Lipovljanima, onako nenametnuto.

Ulazimo mi u Zagreb, Saša pali navigaciju, a ja moram da pomenem jedan detalj koji je iskočio tokom vožnje. Prolazimo mi i diskutujemo ni o čemu, kad sa naše desne strane jedan majstor na sred ulice pripalio džoint. Da apsurdnost situacije bude još veća, na zidu, gore kod vrata gde je stajao, je tabla s natpisom „Centar za duševnu pomoć.“ Mislim da smo se smejali dobrih minut i po dok nismo došli sebi – otprilike tu negde pred glavnu autobusku stanicu gde sam pribavio kartu za nazad, za nedelju. Nešto kasnije i eto nas pred Mediku, kompleks-skvot gde će se odvijati deseta iteracija OHOHO! Festivala.

„To kod nas nema!“

Hrvatske autore sam upoznavao i ranije, mahom po drugim festivalima u Srbiji i šire. Sašu sam prvi put upoznao u Leskovcu, gde sam isto formirao poznanstva (i prijateljstva) sa solidnim delom ljudi koji će se naći ovde za vreme OHOHO!-a. Na ostale sam naletao u Laktašima, Banjaluci, Novom Sadu i Somboru. Ovo je bio prvi put da ću ih videti na „domaćem terenu“, kao i prvi put da zapravo upoznam novi kontigent ljudi.

Ali sa poznanstvima iz zemlje Zrinskih i Frankopana (da ne koristim druge poznatije sinonime za Hrvatsku; ovo nije taj tip teksta) se javila jedna čudna vezivna nit, jedna repeticija, svojevrsno geslo, da ne kažem catchphrase. Prvo je to poteklo od Mateje Štefinščak tokom ostanka u Leskovcu. „Kako ti se čini Leskovac do sada?“ pitam je dok čekamo zajedničko poznanstvo ispred Leskovačkog kulturnog centra. „A dobro, no imate toliko ovih trgovina sa opremom za mobitele! Na svakom su kutu! To kod nas nema u Hrvatskoj!“ Rekoh ok, malo mi je to čudno, ali nema veze. Ove godine u Leskovcu, družbujem ja sa Markom Dješkom, inače jednim od organizatora OHOHO!-a, i kolegom mu Matijom Pisačićem. „Di si kupio taj kaput, šta je to?“ pita on mene dok gleda u kardigan. „Aha, uzeo u Beogradu u januaru.“ „Daj jel bi uzo meni jedan? Dat ću ti novca!“ Prosledio sam mu svakako i moj kardigan da proba, da vidi odgovara li mu. „E super je! To kod nas nema, jebote!“ Naravno, lampica se pali, al rekoh „ma ne, to je samo slučajnost“ sebi u bradu. Nešto kasnije, komentariše Matija izlazak u Leskovcu, sve one ljude na ulici. „Čuj, to kod nas u Zagrebu nema. Ima par mjesta gdje se ljudi sastaju, al niš ovako.“ OK, naleteo sam na trend. Ali mi je opet trebalo nešto da to zacementira.

„Ime moje,“ veli mi Ivan Šivak preko messengera. „Treba mi željezo, kapi, suplementi za malca. To ovdje nema da se kupi, ovaj konkretan proizvod, ne? Ima samo u Srbiji. Bi li mogao naručit preko tebe nekako?“ Za prijatelje sve, naravno da je mogao, i naravno da je gvožđe pronašlo svoj put do njega. Ali eto, još jedan „to kod nas nema“ trenutak. I tu mi je figuriralo ono što je kolega iz Pančeva rekao. „Koliko para, toliko muzike.“ I naravno da sam sve to ispričao Saši. I šta bi nakon toga? Jedna fora za Đakovo (ko razume, shvatiće) i jedan kratak razgovor pre odlaska na autobusku stanicu. „Ček, jel treba da na stanici uzimam neku peronsku?“ pitam ga ja. „Peronsku? Ma ne, ovdje ne,“ veli on, a već kreće da se smeje. „Nije ti to Beograd, to kod nas nema!“

A šta Zagreb ima, ako svega ovog nema? Pa, ima Mediku, odnosno autonomni kulturni centar „Attack“ za alternativnu i angažovanu umetnost (zvaćemo ga Medika, da olakšamo stvari). Ekvivalenti bi mu bili Metelkova mesto u Ljubljani i Matrijaršija u Beogradu. Na sam ulazak u kompleks, dočekaju vas grafiti, oronule stepenice, rupe u betonu i odisanje alkohola utopljenog u pod. Još onda smo snimili nekoliko street artista kako prskaju prajmer, uglavnom devojaka sa karakterističnim frizurama i impozantnim brojem tetovaža. Klasična pank anarho-leva priča (jer, gle čuda, skvot). Prilazi nama Mateja Pribanić, koordinatorka centra, zadihana i zavejana obavezama. Preraspodela soba je bila event sam po sebi, s obzirom na to kroz koje smo sve lavirinte morali da isprolazimo da stignemo do odredišta. Saša je trebalo da odseda u potkrovlju, ali se mudro prebacio kod mene u sobu.

Sa ostavljenim stvarima i presvlačenjem, krenemo mi napolje, i tamo naše oči vide upravo Dješku, sveže pristiglog na bicikli. A do njega Iztok Sitar, specijalni gost festivala i slovenački autor sa rezimeom koji malo ko može postići. Važnije, obojica su draga poznanstva, Iztok još od Leskovca (premda smo se mnogo više družili u Banjaluci), a Marko još od Novog Sada. Naravno, Marko je bio u punom radnom modu, te smo samo razmenili pozdrave. Nas je u kafe baru „Roni“ čekao Vinko Barić, autor poznat po „Lavanderman-u“ i, treba naglasiti, starom prijatelju OHOHO! Festivala. Dok je Vinko komentarisao strip Alfonsa Fonta pred sobom, konobarica je svratila pred nas – preslatka jedna cura, tanka i vitka kao štapić, nema je sirote ni napred ni pozadi, a koa kovrdžava, duga, crna i prelepa. „Ispričavam se, zaboravila sam vam donjet ono od maločas, to dobijate gratis,“ veli ona Vinku. Naručujemo nas preostala dvojica. „…kak’ mislite bez cimeta?“ veli malecka, a Saša se već smeje. Objasnim joj ja situaciju, a ona, uz osmeh, ode po narudžbinu. „E, ti si najbolja konobarica. Daješ besplatna pića, ne stavljaš cimet na kapućino, sve po Pe Esu,“ velim ja. „A što će ti cimet? To kod nas nema!“ ubacuje kosku Saša, i naravno ne možemo a da se ne kliberimo. Vidim da će u Zagrebu biti interesantno.

Otvaranje

Bližio se trenutak zvaničnog otvaranja festivala. Ljudi su počeli da naviru, i sem gostiju i slučajnih prolaznika, u Medici su se materijalizovali i autori različitih profila. Prvo je naišla žena sa možda najsaturninim osmehom koji sam video ikada, propraćeno spektakularnim punim imenom. „Lea“, veli ona, „bok, drago mi je.“ „Ček, Lea Kralj Jeger?“ „Kralj JA-ger,“ ispravlja me ona uz osmeh, ne prvi put tokom festivala. Radovi ove autorke pokrivaju različite teme, mahom vezane za ženska prava i LGBTQ tematiku, a sem stripa, dala se i u animaciju. Ako smognete prilike, obavezno je zapratite, najtoplija preporuka. A kad ste već tu, zapratite i Anu Horvat, još jednu animatorku prisutnu na OHOHO!-u u to neko doba.

Ana je, inače, u rukama držala retki primerak fanzina (?) sa imenom „Variete Radikale“. Sa oznakom „štampano 1995. godine“, na sebi je nosilo ime Matije Pisačića – istog Matije kog sam imao čast da upoznam u Leskovcu, a da se dodatno družim upravo to veče. On i Ana, kako veli on (a ona aminuje) su stari prijatelji, već jako dugi niz godina, i hemija se vidi. Time i ne čudi što je upravo raritetni fanzin koji je radio kao tinejdžer/mladi fakultetlija završio kod nje – ako se ne varam, on je na njega i zaboravio, i da nije bilo Ane garant da bi dotična publikacija postala deo istorije.

I dok su tu Lea i Ana konverzirale, a Matija i ja razmenjivali reči (uz bezmalo još 5 osoba unaokolo, uključujući i njegovu partnerku), svratio je Darko Josipović. Ako sam lepo shvatio, Darko se svojevremeno oprobao na radiju i televiziji, a na samom OHOHO!-u ima dugi staž kao moderator, te ne čudi što je odabran kao jedan od trojca da vodi tribine vezane za strip i štampanu umetnost. Drugi moderator je bio Saša, sa njegovim iskustvom od pređašnjih festivala i detaljnim prilazom materiji. Za trećeg moderatora su odabrali nekog hodajućeg tumora iz Svilajnca koji je svaku tribinu zasrao. Ali o tom potom. Kod Darka se video izgrađen istorijat sa velikim brojem autora, pre svega sa starijom gardom i sa Iztokom na čelu.

Priča nije jenjavala kad sam rešio da se uputim na sprat, u galeriju gde je bila jedna od izložbi, preciznije izložba radova iz „OHOHO!“ fanzina. Na putu do gore, vidim da čekaju Korin(a) i Antonio. „Ček, ček, Antonio? E, drago mi je, ja sam recenzirao prvi broj „Strip Prefiksa“, Ivan je.“ „Ehej, da! Drago mi je!“ veli on. Naravno, razgovor sa Korin(om) nije mogao da izostane, pa makar na kratko. „Si dobro? Načuo sam ovo oko štamparije.“ „Ma ćuti, dobro je,“ veli Korin(a) kroz umorni osmeh. „Ti, si dobar?“ „Evo, radno, kao i inače.“ Po overi izložbe i spuštanju nadole, spazim umorne oči Veljka Krulčića. Od svih ljudi, nisam mislio da ću baš njega da vidim ovde. Naposletku, i ovo ne treba posebno apostrofirati, OHOHO! Festival je prilično levo orijentisana priča, što definitivno ne potpada pod njegove senzibilitete. Ali sudeći po reakciji ovog i narednih dana, bio je očito zadovoljan festivalom.

„Ehej, Dušane, stigao si?!“ velim ja dok se zdravim sa crnokosim gospodinom. „Jesam, jesam! Ivan, jel tako?“ pruža ruku gospodin Majkić, jedna od dve osovine „Stripovedača“, a uz njega sitna, tiha i izuzetno ljupka Anja. „Ne, ja nisam u stripu, ja sam animatorka,“ veli ona. „Ja ostajem kod nje, nisam u Medici,“ dodaje Dušan pre no što mu pažnju odvlači drugi neki kolega. U tom nekom defileu upoznajem i Damira Steinfl-a. Hrvatskoj publici je ovaj autor poznat, između ostalog, i po svom angažmanu na pomenutom projektu „Lavanderman“. Srpskoj publici, doduše, barem andergraunderima, je poznat kao saradnik na projektu koji nikako da overim propisno, a na spisku mi je – „Miroslavljevo jevanđelje – apokrifna verzija“. Druženje je tek nakratko prekinuto povodom održanja tribine i promocije novog broja „OHOHO!“ fanzina. Darko je vodio tribinu, a Iztok i Lea su učestvovali kao gosti, uz još par osoba. Needless to say, tribina je prošla odlično, zvanično prva na ovom festivalu. Mada me je tu Iztok pomalo razočarao replikom da ne voli mange, al eto, naši smo, pa mu je oprošteno.

E sad, budući da je ovo festival koji pokriva dosta alternativnih i niche tema, poput street art-a, panka, fetiš opreme, sito-tiska i mase drugih stvari, ne treba da čudi da veliki broj ljudi ovde dolazi pod pseudonimima, i dotični su me zamolili da iste koristim dok budem pisao izveštaj, što ovde i činim kako je gde zamoljeno. Jedna od osoba sa pseudonimom je Grga Grešnik, čiji printovi, majice i cegeri će krasiti štandove narednog dana. Ono što me je prijatno iznenadilo, pre svega, je činjenica da se slažemo oko nekih osnovnih stvari, poput apsolutne slobode govora. To, a i ispostavilo se da čovek ima jako dobru glavu na ramenima i da je u biti kvalitetna osoba. Nedugo po našem upoznavanju, primetim ja nešto. „Ček bre malo,“ velim ja, „ovamo neki anarhopank izgled, alternativa, fight the power, a ovamo „Ikea“ torbica!“ Nije mogao a da se ne nasmeje. „A čuj, to je second-hand, korištena roba, nije novo,“ dodaje Grga. Društvo mu je ubrzo pravila Ana, partnerka mu (ako se ne varam, al recimo da sam 99% siguran), te jedna oniža bucmasta Čileanka Evelin i jedan oduži momčić Nikša. Onako solidno smo se raspričali o filmovima, stripovima, istoriji, ljudima, itd. Živa i fina rasprava koja se nastavila sigurno nekih sat-sat i po. „Ej, ako ne piješ pivo, evo probaj ovaj Mate Mate“ ističe (valjda?) Grga za štandom. Ništa, cugam ja to, kad njegova Ana vadi sličnu bocu iz ranca. „Evo ti original Mate Mate iz Berlina,“ dodaje. „Samo nećeš spavat posle ovog, prepun je kofeina.“ Dješka je tu negde bitisao, krećući se od grupe do grupe. „Kak’ ne piješ?“ pita on mene. „Pa ti nećeš izdržat! Znaš li kak’ je ovdje? Glazba do kasno u noć, svi pijani, glasni, i tak’ do pet ujutro. Nema ti spavanja!“ Nekako mi je sad gušt da serendam unaokolo kako ne pijem, pogotovo na ovom festivalu gde, barem u tom trenutku, nigde nije bilo trezne osobe. Ili barem osobe koja nije bila na nečemu.

Tu negde smo izrazmenjivali družine, pa odjednom sebe nađoh u društvu Iztoka, Matije, Matijine partnerke (izvini, druže, zaboravih joj ime! Ne zameri.), Saše, Marka, Damira i Darka. „Čuj, onaj tekst o Leskovcu mi se mnogo svidio,“ veli Matija, „al neke stvari si krivo predstavio. Pa nismo se mi tol’ko prepirali oko Star Wars-a,“ dodaje, a Marko čim čuje razgovor, pravac ka meni. „A ti! Treba da te puknem,“ veli on iz zajebancije dok priprema ruku za bekhend. „Ćutiš ko pizda ’mesto da se uključiš u razgovor o Star Wars-u u Leskovcu.“ Tek nešto nakon toga je primetio da nosim majicu sa naslovnicom najnovijeg „Strip Prefiksa“. Rekao mi je nešto u poverenju glede te majice, ali nisam siguran da li to sme da se ovde deli. Prema tome, samo ću zaključiti trima stavkama.

Stavka #1 je tek trenutak puke slučajnosti. Priđem ja Anji dok je sedela pomalo udaljena od grupice (Dušan je, čini mi se, bio u spiki ili sa Sašom ili sa Damirom) i pokušavamo tu da zadenemo razgovor. Bacim ja pogled gore, u zgradu koja nadgleda Mediku (neki poslovni prostor je u pitanju) i vidim popaljena svetla na poslednjem spratu, premda je očito bio prazan. U trenutku se okrećem ka Anji i kažem „Zamisli da nas neko odozgo gleda i da se pita šta se koj moj ovoliko deremo?“ A ona dodaje, ko zapeta puška, „E, ali bukvalno sam to isto pomislila!“ zvonko će Anja, dok joj pivo skacka u ruci.

Stavka #2 je ta da je Iztok naglasio da ne voli sir na picama. I tu smo, bogami, imali poveću raspravu o tome. Ispostavilo se da je manjak dodirnih tačaka samo produbio druženje i zajebanciju. „Au, šta ću da ti radim za vreme tribine, nisi svestan.“ „Svejedno, ja nikako ne volim sir na pici. Ma to je odvratno!“ naglašava on.

Stavka #3 je, zapravo, bila mali trend tokom festivala. Naime, i soba ispred naše i soba pored naše su bile zauzete. Tamo su noćile neke cure sa plavim pank frizurama, istetovirane, očito umetnice u nekom maniru. Zakleo bih se čak i da su permanentne rezidentkinje Medike, ili eventualno česte posetiteljke. Uglavnom, te večeri smo se nekako pet-šest puta mimoišli na hodniku, bez ijednog pozdrava. Blaga uvertira za blaži ishod. No, o tom potom.

Osnova je postavljena. Prvi dan OHOHO! Festivala je spakovan. Čekalo se sledeće.

Nastaviće se…

Autor: Ivan Veljković, 26. septembar/rujan, 2023.