crtica

Crtica 01: Doljevac

„Ja ću budem u Doljevac verovatno,“ veli Serafim preko Messengera. „Ima neki slaughter horor art festival, pa smo neki dil napravili.“ Koliko ja znam, ovo je prvi put u četvrt veka istorije Balkanske smotre mladih strip autora da su morali da se uortače sa drugim festivalom, premda možda grešim. Zasigurno je prvi put to urađeno sa festivalom vezanim za koljačke slešer filmove.

No, nakon što sam se polomio živ u autobusu, stigavši u 21h (dobrano nakon otvaranja Smotre), bilo je pravac hostel, pa tuš, pa „ABC Ruppa“. I premda nisam tamo odmah video Serafima, došao je kasnije, premoren.

„O, šiŠAO si se,“ veli on s markantnim južnjačkim naglaskom, „e sad ko kad si se vratio u fakultetske dane.“

Umor je delio i mladi autor iz Osijeka, Stjepan Matić. U parku, uz alkohol, je jedva ostajao budan nakon Doljevca. „Treba mi kak’a unca, mal’ trave, bokte. Ne piva, piva je ok, al ful bi me radio jedan džoint, kužiš?. O Isuse!“ Naravno, bilo je tu još zajebancija. Ali za sada je poslužilo čikanje pripitog Stjepana na jednu vidnu foru koju ovde ne odajem. Čikanje koje se nastavilo i sutra, kad se dobrano otreznio.

Crtica 02: CAN for Balkans

Veterani ovo zasigurno znaju: Smotra nije uvek bila Balkanska, ali je u zadnjih petnaestak godina sigurno u to prerasla, pa i šire. Uzmimo samo moj dolazak u hostel. Ko će tamo da me čeka do Marko Dješka i Matija Pisačić, autori iz Hrvatske sa impozantnim renomeom? Pride, sto za kojim smo seli kasnije u kafiću je imao ljude iz Srbije, Hrvatske, Slovenije i Belgije. Nedugo potom sam se zdravio sa poznanicima i prijateljima iz Makedonije (sad Severne, premda je i onda i sada dotična država dragi gost u Leskovcu), Turske, Bosne i Hercegovine (oba entiteta) i Bugarske. Međunarodna kabala strip zaluđenika, šta li?

No, nije ovde o tom Balkanu reč, već o onom koji je međupovezan projektom „CAN for Balkans“. Dakle, poenta projekta, kako stoji na sajtu istog, jeste da se ustanovi mreža balkanskih zemalja (i šire) gde bi se stvarali istorijski stripovi koji su objektivni i verodostojni činjenicama, a u duhu evropskih vrednosti. Saradnja je, sem prominentnih izložbi u više zemalja Evrope, iznedrila i tri štampana izdanja koja sam nabavio (ili pak dobio) upravo u Leskovcu – „CAN for Balkans: Makedonsko iskustvo“, „CAN for Balkans“ katalog iz Brašova, i „Stripovski BalCan“.

Od dotičnih svakako najiscrpnije je brašovsko izdanje, a u njemu svačega ima. Prvo je tu bilo dosta dragih poznanika i prijatelja autora. Recimo, El Jakk-ov strip o bureku se tu našao u punom sjaju. „Deda Roga“ Aljoše Tomića i Dragana Stokića Rajačkog standardno pokazuje snagu oba ova gorostasa devete umetnosti. Svakako treba naglasiti i vazda angažovane Adnadina Jašarevića i braću Valev, čiji stil se prosto ne može zaobići. A kako reći Ne prelepim stripovima alumnusa Leskovačke škole stripa Marijane, Mine, Andrijane, Katarine i samog Serafima?

No, bilo je tu i prijatnih iznenađenja. Pre svih, tu je rumunska autorka Andrada Baeš koja, sem što ima jedno od najkul imena ikada (jedino bolje ime na Smotri na koje sam naišao je bilo Perikle) je autorka izvanrednog stripa na tri table o takođe rumunskoj kraljici Mariji od Edinburga. Potom je tu albanski autor Henri Dimo i njegov ekspresivan eksperimentalni strip „Left Behind“. Đurđica Varela, makedonska autorka izuzetno pitomog stila, hrabro gazi napred nimalo lakom pričom „War Story“. A kako ne bismo izuzeli Belgiju, vredi se pomenuti strip „Tuzla“ i autor istog, Maksimilijan Van de Vile.

Vidi se u sva tri izdanja, a posebno u brašovskom, koliko je truda uneto u pokretanje i guranje ovog projekta. E sad, jeste da je prvi strip koji sam okrenuo odmah imao jednu notornu istorijsku neistinu na njemu koja je poodavno dokazana netačnom od strane legitimnih istoričara. Ali to samo pokazuje da čak i plemeniti projekti nisu savršeni i da se i u njima potkradaju greške. To svakako ne umanjuje želju da Balkanci pokušaju da premoste svoje vekovne razlike i da konačno zakorače u naredne decenije sa nešto manje kostura u ormaru – i na ratištima.

Crtica 03: Pia

„Ma vidjećeš, burajz, Pia je kul!“ Varijaciju na ovu rečenicu mi je Saša Paprić izgovorio nekoliko puta tokom naših druženja u protekle dve godine. Naime, hteo je da nas poveže kao potencijalne saradnike u sklopu jedne publikacije (gde je i on sam pisao), pa je čisto hteo da mi približi karakter i feel osobe koju je tek trebalo da upoznam. „Pia je naša – voli treš filmove, voli glazbu, obožava stripove, dečko joj je panker, voli da pije. Ma cura je fakat legenda!“ Do sad nisam imao razlog da sumnjam u Sašu, pa rekoh „ko god da je ova Pia Nikolič, moram da je upoznam.“

Jedan YouTube snimak je bio dovoljan da me ubedi u njenu prirodnu harizmu. Naime, u skopu emisije „Voditelji se predstavijo“ na „Ljubljani TV“, vidim ja dve tanke, sitne, malecke, gotovo kompaktne ženice. Jedna je Maša Tiselj, voditeljka programa, a druga je njena gošća, pomenuta Pia. I premda su slične građe, glasovi su im dijametralno suprotni. Dok je Maša govorila piskavim sopranom, Pia mu ga je udarila po dubokom altu. Taj kontrast me je kupio, a saznanje o njenom poslovnom angažmanu samo poslužio kao šlag na torti – ja ovu ženu moram da upoznam.

Naravno da mi je bilo i više no milo kad sam je video na spisku gostiju za Leskovac. „Pia dolazi?“ pitam Sašu putem Messengera. „Da, da,“ dodaje on. Već prvo veče smo uspeli da iščačkamo zajedničku temu, sa sve sirotim post-Doljevac Stjepanom – filmovi B produkcije, pogotovo Wakaliwood. Inače, dotičnu temu sam posle delio i sa Matijom, te Midom i Dejanom (o njima nešto kasnije). Kako je festival odmicao, Pia je pokazala koliko je druželjubiva i otvorena. Nema te osobe na festivalu sa kojom se nije združila, i ako je neko ostavio neizbrisivi utisak na prisutne koji će dugo pamtiti, to je ova damica. Predlažem da istražite njen angažman na polju fantastike, stripa i sličnih aktivnosti, zapanjiće vas koliko je zapravo tu talenta i marljivog rada skriveno.

Crtica 04: Beli Manastir

Ako nešto cenim, to je izjava koja može da me nasmeje do suza. Nakon izložbe u Muzeju, vraćasmo se ekipica iz Hrvatske i ja natrag u potkrovlje Leskovačkog kulturnog centra. Stjepan je pevušio na nemačkom, te ja podsetih prisutne na one matore softkor porniće koje su puštali na sportskom kanalu DSF. Al onda je Saša uzvratio rečenicom od koje se i dalje smejem kao idiot naglas.

„Čuj, kod nas se na TV „Beli Manastir“ puštala prava hardkor pornjava tamo poslije ponoći–“ i iskreno ne znam kako je završio rečenicu, jer sam u tom trenutku urlao od smejanja. Pobogu, TV „Beli Manastir“ i puštanje pornjave! Apsolutno savršeno!

Crtica 05: Oh, Canada~!

Obično festival u Leskovcu ugosti jednu nacionalnu strip scenu. To znam jer sam bio uključen u istraživanje i pokriće njih nekoliko za potrebe festivala (francuski ženski autori, belgijski strip, korejski strip – na šta sam posebno ponosan – i, konkretno ove godine, japanski strip). Ove godine, doduše, su pokrivane dve zemlje. Sem pomenutog Japana, u Leskovac se nekako uvukla i zemlja javorovih listova i odlične B kinematografije, i.e. Kanada.

Kustos izložbe kanadskih autora je naša etablirana umetnica i strip autorka Ivana Filipović, koja je ujedno i jedna od dobitnica memorijalne plakate za doprinos srpskom stripu. Ivana je očito uživala u atmosferi festivala, i sama crtajući par radova tokom trajanja predavanja u potkrovlju, a autori koje je odabrala da izloži u Leskovačkoj biblioteci „Radoje Domanović“ su svakako unikatni.

Crtica 06: Šegačenje

„Ahoj, Debeli!“ velim ja dok pružam ruku. „Ehej, šta ti bi s kosom? Izgleda da su te počupali tamo na tvom novom poslu,“ dobacuje Piter Bolen dok sopstvenu ruku pruža, u komentaru moje frizure (pošto opet pominjem šišanje, evo konteksta za neupućene: sedam godina sam nosio dugu kosu – od pre par nedelja je više ne nosim). Veli on kako ja imam dve žene – najmanje! – i kako treba da udeljujem savete. Velim ja da je on izjavio kako bi rođenog sina prodao za stripove.

Šegačimo se Piter i ja, a dotičnu praksu vučemo već godinama unazad, što u Leskovcu, što u Laktašima. Kad god je strip festival, udaramo zazubice jedan drugom (mada se ponekad zeznemo i zapravo povedemo iole ozbiljan razgovor). A ako nešto uvek volim, to je kvalitetno šegačenje, gde niti jedna strana ne popušta. To, primera radi, imam sa Sašom („Deluje mi kao da su na spektru.“ „A čuj, burajz, nije kao da smo mi mnogo daleko od toga.“), te sa Sretom („Jesi li ti bre normalan, Ivane?“ „Sreto, jako dugo se poznajemo, znaš i sam odgovor na to pitanje.“) i Serafimom (samo između nas varijacija na izraz „masan kurac“ ima u nekoliko desetina hiljada). E sad, treba naglasiti i šegačenje sa Dejanom („To je Snejk! On i Bugarke, arhivski antologijski snimak sve to pokazuje!“) i sa Nebojšom (samo ću reći reč „kliše“), kao i jedan solidan period teranja šege sa Koralom („Brate, ozbiljno ti kažem, obožavam te, ali kad tako provociraš dođe mi da te opaučim.“).

Međutim, za razliku od pojedinaca u ovoj zemlji (pogotovo među strip poslenicima), ja zapravo znam granice šegačenja. Uvek i bez pogovora to mora da krene iz respekta prema osobi, kao i želje za dobronamernim takmičenjem. I naravno, treba znati prepoznati svoje mane i povremeno se našaliti i na sopstven račun (jedan od razloga zašto za sebe redovno kažem da nisam dobar čovek, ili pak da nisam čovek). Bez kvalitetne šege nema kvalitetnih prijateljstava, ili čak poznanstava – pitajte samo Stjepana dok ga suptilno podsećate na veče u parku nakon Doljevca!

Crtica 07: Mia

A kad sam već pominjao Bugare maločas, bezmalo dve bugarske manga frakcije su se pojavile u Leskovcu ove godine. Jednu predvodi Daniel Atanasov, dokazano kvalitetan autor koji se ne zaustavlja. Drugu frakciju, doduše, su predvodili Ana Cočeva i Ljuboslav Gerasimov.

Anu sam upoznao pre nekoliko Smotri, kad je bukvalno samo na par sati gostovala. Sa Ljubom sam u kontaktu već skoro dve godine unazad. Ovo je prvi put da njega vidim uživo, a da s njom provodim duže od sedam minuta u razgovoru. Naravno, Ljubo je ovde svratio da osvoji i pokoju nagradu, a Ana da predaje o svojoj (preciznije, njihovoj) Manga Akademiji i pritom gostuje na još jednoj tribini. Ako se pitate kakvi su crtači, odmah ću da vam odgovorim – nezamenjivi su.

Ali nisu bili sami u Leskovcu. Još tri osobe su im se pridružile. Od njih, jedna je Klaudija, razgovorna i oštroumna Ljubova devojka čija je pozitivna energija vazda elektrisala prostor oko nje. To, a i bila je samoproklamovana „sličicarka“. No, naredne dve osobe su mi posebno privukle pažnju, a to su Jasna i Mia.

Mia je izuzetno talentovana autorka od 16 ljeta čiji stil vam odmah priraste za srce. Imao sam čast da vidim kako crta i ranije, putem društvenih medija, no videti njene veštine uživo je posebna draž. To sam i rekao Jasni, koja je njena ponosna mama. Krenula je tu na licu mesta da je hvali, da iskazuje koliko joj je milo kad vidi njenu kreativnu kćerku kako uspeva. I onda mi pade na pamet jedna savršena paralela. Naime, isto kao Mia, srpska autorka Nađa Tiodorović je tako mlada krenula da crta, i već sa 15 godina izdala svoju prvu mangu „Zveri u nama“. Dok sam obitavao u Somboru prošle godine na festivalu, imao sam tu čast da Nađu upoznam – kao i njenu ponosnu majku Natali. Poput Jasne, Natali je otvoreno hvalila napore svoje kćerke na polju devete umetnosti i kako je fascinira što je u tim godinama tako nešto postigla.

Naravno, ta domaća manga je doživela i reizdanje, pod izdavačkim vođstvom ispraksovane umetnice i spisateljice Jelene Vučić, a u izdanju „System Comics-a.“ Zašto pominjem Jelenu, pitate?

Crtica 08: Ženski princip

Zadihana i umorna od penjanja niz stepenište, Jelena prilazi i zdravimo se. „Jaoj, ćuti, gužve na autoputu, neki sudar bio, nesreća, pa zastoj, čekanje, itd.“ Dok se sprema teren za novu tribinu, ona i ja diskutujemo o ambijentu. Pokažem joj ko su predstavnici Manga akademije, ko je Daniel Atanasov i šta je radio, kao i ko je Andrijana. Malo razmenjujemo utiske, malo priča sa Stjepanom, a onda kreće skupljanje.

Tribina je bila o tzv. Ženskom principu u stripu. I da, čitaoče, znam da već imaš oformirano mišljenje o datoj temi, ko god da si. No, pogledajmo ovu tribinu kao sopstvenu zver – da li je krenula u pravcu levo ili desno od političkog centra? Da li je došlo do žučne rasprave, osuda, napada, itd?

Na svu sreću, ne, ali to je zato što se zapravo dosta toga pametnog čulo na ovoj tribini što se nije moglo čuti bilo gde drugde. Primera radi, Andrijana je iskoristila termin „žene su vizuelne životinje“ kad je opisala ženski pristup stripu. Pia je skrenula pažnju da je izvorna ideja feminizma danas prečesto pokvarena mržnjom muškaraca. Ana je imala izuzetno pametnu uvodnu rečenicu – „ne znam šta uopšte znači to ženski princip u stripu niti mogu o istom da objektivno sudim, budući da nikad nisam bila muško.“ Ilina Najdenova, bugarska autorka sa vrlo veštom rukom i solidnim rezimeom, je pridodala da je sad odjednom manjak žena koje u stripu izgledaju ženstveno, „kao da je norma da sad moraju da izgledaju nabildovano kao muškarci.“

Realno gledano, najbolje misli su upravo potekle iz Jelene. Premda pesimistično (što je i naglasila), autorka romana „Pratnja“ je pomenula kako je pitanje polova/rodova sekundarno i ukazala na mnogo veće probleme u stripu, naime nedostatak monetarne podrške autorima ko god da su. Crne pilule su letele, a samo u sklopu njenog dela su se druge devojke zapravo uključile u razgovor umesto da su nudile jednostavno izlaganje. Jelena je taksativno navela šta ne valja, sa posebnim fokusom na činjenicu da starije generacije na Balkanu, one koje sada drže primat u stripu, apsolutno ničim ne podržavaju autore novijih generacija.

I to me je, naravno, podsetlo na skorašnji KiS Samit u Beogradu. Gomila tih strip poslenika, i.e. izdavača, organizatora festivala, vođa udruženja za strip, agenata za zapošljavanje, kritičara, polemičara, itd. su imali tokom tog eventa tribine o institucionalizaciji stripa i formiranju strip scene. Jedan izdavač s kojim sarađujem koji je bio tamo me je pitao „E, ideš li na ove tribine za strategiju za domaći strip?“ Glednuo sam ga krajičkom oka. „Aaa, ono!“ Nije mogao da zaustavi smeh. „OK. Ono. Dovoljno si mi rekao, shvatio sam.“ Lepo reče jedna mlada autorka koja je na KiS Samitu zapravo prisustvovala tom ispraznom trabunjanju od tribine – „vi ste gomila staromodnih bumera koji nemaju pojma šta mladi žele.“ Mladi, naravno, žele da ih neko plati pošteno za uloženi rad i trud, ali dokazati takvo nešto ljudima koji su se već ukotvili u velike, masne kožne stolice je kao očekivati da slon poleti.

No, ajmo na nešto lepše, što uključuje malo pozitivnosti.

Crtica 09: Star Wars

Nakon crnog pilularenja, Jeleni je bio potrebno oduška, te smo se zaputili ka radnjici koja prodaje geek robu (o tom nešto kasnije), i nismo bili sami. Ove godine me je nekako htelo druženje s hrvatskim autorima, te su s nama krenuli Marko, Matija, Stjepan i Saša. Usput, Marko i Jelena su razmenili kontakte povodom buduće saradnje pri „Strip Prefiksu“, dok je Matija natenane prićao o novom konkursu koji OHOHOzin pokreće na temu horor mange. Mnogo volim umrežavanje kvalitetnih ljudi, a pogotovo kad se to dešava na putu ka restoranu.

„Ćekaj, razumela sam da dobijamo pljeskavice u LKCu,“ veli Jelena, „bilo bi bezveze da dođem u Leskovac a da ne probam leskovački roštilj!“ Em sam joj dao par pointera po pitanju najboljih fast food restorana u gradu (Bipac je Bipac, ipak), em smo svakako išli u restoran gde je meso bilo kvalitetno a usluga vrhunska. Naravno, ovo je mesto na kome je Saša insistirao, budući da je i prošle godine tamo hasao junački.

E sad, hrana za telo je jedno, ali meni kao piscu treba hrana za prste. I kao poručeni, Matija i Marko su mi dali idealan razgovor za obesmrtiti u tekst.

„Nove „Star Wars“ serije su smeće,“ viče Matija, „kak’ neko može gledat’ „The Book of Bobba Fett“, ja stvarno ne znam, tol’ka trešina da nemam riječi.“

„“Bobba Fett“ je odlična serija!“ dodaje rezignirano Marko. „To je bio prvi put da si mogao vidjet sixties motore u „Star Wars“-u!“

„Ma kakvi! Jedino gore što sam gledao je „Obi-Wan“!“ opet će Matija.

„Ne slažem se! „Obi-Wan“ je tako epski ispao, one scene borbe!“ nadovezuje se Marko.

„To nikako! Jedina serija koja iole vrijedi od tog „Disney Star Wars“-a je „Andor.““

„Meni je „Andor“ bio dosadan! Kak’ možeš ono gledat’?“

U tom trenutku sam se jeo što nisam imao beležnicu sa sobom, ali sam sa podjednako zacenjenim Sašom vodio komentar na ovu prepirku, kao da smo komentatori na fudbalskoj utakmici.

Mislim da je sumacija Marka na kraju prepirke bila šlag na torti. „Čuj, u absolutno ničemu se ne slažem  sa tobom na ovu temu,“ zaključio je, što je bilo očigledno. Ono što meni nije bilo očigledno jeste da su i Marko i Matija zapravo Trekiji. Preokret!

Crtica 10: Manga

Leskovački narodni muzej već po ko zna koji put u goste prima jednu strip scenu iz neke strane zemlje. I premda je ovaj put to bio Japan, u saradnji sa Japanskom ambasadom u Beogradu ni manje ni više, nije bila izložba istog tipa kao i inače. Znam, zato što sam intimno bio umešan u procese organizacija njih nekoliko, mahom preko pisanja tekstova za kataloge izložbi (i u slučaju korejskog stripa, malo više od toga; priča za drugi put). Tipično predstavljanje stripa neke zemlje u Leskovcu bi se sadržalo od izlaganja autora koji su trenutno aktivni, a da ili žive u dotičnoj zemlji ili su poreklom iz iste. Ovaj put je to izostavljeno, a umesto toga se izložba sastojala od radova dve vrste:

• Manga kroz viđenje jedne autorke, ovaj put Mićio Akaiši-sensej (赤石  路代)
• Pobednici i odlikovani učesnici konkursa „16. Međunarodna manga nagrada“ (国際漫画賞).

Pred otvaranje izložbe, sekretarka Japanske ambasade u Beogradu, gospođa Ikoma Juki (生駒　由紀) se obratila prisutnima, a isto to je naknadno učinio i Dejan Jovović, asistent za štampu i kulturu pri Japanskoj ambasadi. Gospođa sekretarka je puna elana, ali i respekta, podsetila prisutne o snazi mange, o tome koliko ista prolazi meridijane širom sveta i povezuje mnoge ljude, bili oni umetnici ili fanovi. A to se tokom ove izložbe i videlo – umetnici iz Tajvana, Indonezije, Hong Konga, Kine, Brazila, Južne Koreje, Francuske, Vijetnama i Češke su se našli ovde, nakon što su vrednovani upravo u Japanu, a sve ih je vezalo što vezuje i nas fanove japanskog stripa – ta jedinstvena estetika koja ne jenjava otkad je Rakuten Kitazava (北澤 楽天) prvi probio mangu u kulturološki mejnstrim, a Osamu Tezuka (手塚 治虫) učvrstio tako jako da nikad neće oslabeti.

Crtica 11: Serafim

„Ej, slušaj,“ velim ja Serafimu dok on uništava kasni doručak mastikacijom. „Ovaj mesec sigurno ne možemo ni ti ni ja, ali tamo kasnije te zovem, otprilike pre nego što idem za Svilajnac, da lepo svratiš do mene i da se ispričamo ko ljudi.“ „E, obavezno! Sad teško da mogu, imam gomilu posla, al će gu napravimo.“ Serafim, Marko (a ako ste žensko, Maci ili Cepi), je jedan od meni najdražih prijatelja, verovatno prva osoba koju sam upoznao pre Smotre (možda treća po redu, ajd) a da nas je festival samo zbližio još više i učeličio to prijateljstvo. Premda živimo skoro 300 km udaljeni jedan od drugog, i nakon decenije i kusur smo tu gde jesmo.

Zato mi je, iskreno, i najviše krivo što tokom ove Smotre nismo stigli ni da razgovaramo ko ljudi. Serafim je tokom godina avanzovao od učesnika Smotre u jednog od članova organizacionog odbora. Postao je autor od renomea, ispraksovani ilustrator i strip crtač, al jebiga, ostao notorni pivopija koji si voli da zamezi. Sav taj prestiž vuče sa sobom obaveze; kako on kaže, gotovo ni sa kim nije stigao da sedne i razgovara ko čovek (mada, s obzirom na moj kasni dolazak i rani odlazak, ni ja nisam stigao sa svima da pričam kao čovek, a ja sam jedva čovek), niti smo realno stigli da overimo leskovački kej kao što inače zna da bude svake godine. Ali opet, nije kao da smo preko sveta (precizna razdaljina se meri u stotinama kilometara), biće još prilika za druženje.

Crtica 12: Sreta

Još uvek pamtim moju prvu Smotru. Ne samo da su tada još uvek zapravo dolazili obični fanovi stripa (sad su 99% gostiju autori), ne samo da je tada bilo opuštenije, sa više vremena za relaksiranje i kakvo piće s ljudima, nego su se tada sticala i prva nove prijateljstva. Tamo sam, primera radi, upoznao dve osobe koje sam do tada znao samo preko internet foruma. Jedna od njih je Ivica Sretenović.

Mada, kad pomislim, ovo je prvi put da sam upoznao jednog autora koji zapravo crta za američko tržište. Još uvek pamtim naše prve razgovore, mahom o upravo stripu sa tog kontinenta, a pamtim i kad sam pijan čekao da mi Dražen (Kovačević, ako pitate) nacrta nešto. „Uuu, ne znaš ti, Ivane,“ veli Sreta onda, „koliko puta smo Dražen i ja tako zaglavili pijani do kasno u noć.“ Očigledno je bilo da su ova dvojica imali istorijat koji seže već neko vreme unazad. To tad nisam znao.

Šta još nisam znao? Da sam upravo te Smotre počeo da gradim istorijat sa Sretom.

Odake uopšte da počnem? Pijenje na keju, pa jedna priča vezana za Ognjenu Omi, pa razmena stripova i knjiga, te njegovo i moje paralelno stasavanje u autorstvu – on kao crtač, ja kao pisac („jer ja sam pisac“; ko razume, shvatiće), pa prva razmena ličnih problema, em s njegove em s moje strane, pa njegov prvi izostanak sa Smotre, pa moj prvi izostanak sa Smotre, pa prvi zajednički strip koji smo radili, pa pijenje u Beogradu („Nisam plakao!“), pa pijenje u Kragujevcu, pa pijenje u Leskovcu gotovo UVEK prve večeri, pa trežnjenje ujutru („U, jebote, moram da prekinem malo, mator sam za ovo…“ je otprilike rečenica koja je potekla od obojice u nekom trenutku), pa opet pijenje…

„Jebote, stvarno ne piješ, Ivo?“ veli Sreta. A u glasu razočarenje. Isto razočarenje koje je delio i Dejan nešto kasnije. „Ne pijem. Gledam barem godinu dana da ostavim alkohol.“ „E jebiga. Al lepo ti stoji što si se ošišao.“ Par razmena reči, a onda opet: „Mnogo mi čudno da ne piješ, jebote. Ne mogu da se naviknem.“

Onda nedelja, mi u Marfijevom pabu. Tu na ćošku stola on i Pia. Tu je negde i Aca Uzelac, skoknuo valjda do toaleta. „E, ovaj ovde nenormalni je ustao u šest ujutru, jebem ti,“ priča Sreta, a Pia ga sluša sa enormnim osmehom na licu. „Pazi, Pia, kažem ti ja njemu „Jesi li ti bre normalan, Ivane?“ a on meni „Sreto, jako dugo se poznajemo, znaš i sam odgovor na to pitanje.“.“ Gledam ja njenu reakciju, i ne mogu a da se ni sam ne nasmejem. Ne zbog toga što nisam normalan (naposletku, ko normalan bi zveknuo šaku u sto kao ja kasnije tog dana unet u razgovor i prepao goste? Još uvek mi bridi zglavak.), to stoji. Nego zato što je sada ona prolazila kroz isti trenutak koji sam ja imao te 2011. godine – doduše, drugi put; Saša je morao da joj pojasni šegačenje između mene i Pitera par večeri pre toga – i koji svako nov ima na Smotri. Naime, sad ja imam istorijat, a s obzirom na to koliko se Sreta i ja znamo, taj istorijat samo može da se produbi. „Slušaj, kad obojica nađemo slobodno vreme, svraćam kod tebe u Trstenik,“ kažem ja mom prijatelju. „E al pazi, nije isključeno da ja svratim u Beograd kod sestre, pa ti se svakako javljam,“ prijatelj odgovara.

Crtica 13: Darko

Još uvek pamtim moju prvu Smotru. Ne samo da sam planirao ovde da ponovim ceo pasus i da nerviram čitaoca, nego su se tada sticala i prva nove prijateljstva. Tamo sam, primera radi, upoznao dve osobe koje sam do tada znao samo preko internet foruma. Druga od njih je Darko Bogdanov.

Proponent, eksponent i adorant mraka iz Vinice u Makedoniji (sada Severnoj, onda turobnijoj nego inače), Darko je onda bio relativno svež kao autor. Povezali smo se na keca, a od tada pa do danas stvari su samo rasle. Vrlo brzo je postao osoba sa možda najvećim brojem objavljenih albuma na domaćem mu prostoru, barem od novijih generacija. A kako se stvari kreću, ne prestaje da stvara, čak i kada mu je raspored pretrpan poslom i životnim problemima.

Upoznali smo se kao jedan mizantrop i jedan mračnjak. Rane godine druženja nastavili kao jedan lečeni mizantrop i jedan nešto svetliji mračnjak. Kako vreme odmiče, nekako smo uspeli da ostavimo traga u balkanskom stripu, kao i par polja preko (on u strip kritici, književnoj periodici, pa i filmskom i istraživačkom radu, ja u prozi, poeziji, periodici književne i ine druge prirode, sa brojem saradnika od kojeg glava zaboli). I premda se nismo jako, jako dugo videli, uključujući i tokom ove Smotre, nipošto se nismo zaboravili.

Pročitajte: Nimona – Netfliksova animirana adaptacija istoimenog stripa

Darko je osoba sa kojom sam delio neke od najtežih trenutaka, ali i popio neke od najboljih čaša alkohola ikada (bilo pivo, bilo rum; obojica smo na Ti sa tim pićima). Obojica smo delili ljubav prema ženama sa sličnim životnim situacijama. A nikako ne mogu da zaboravim ono veče u Marfijevom pabu gde smo (sa Ivicom, naravno) ostali do dva ujutru i da su probali da nas najure bezmalo dvaput. Pobogu, u jednom trenutku sam primetio da mi fali deo ruba čaše koji se negde odlomio! Pravo je čudo da nisam tada iskasapio jezik.

Bilo kako bilo, iako Darko nije bio tu, Sreta i ja smo naveliko o njemu pričali. Štaviše, moje najdraže isksutvo ikada, zasigurno jedno od top 5, jeste to drugo veče 2011. godine. Veče kada smo Darko, Sreta, Serafim i ja po prvi put ikada zaseli zajedno, pili alkohol i pričali o stripu. Te noći su započela moja najdraža prijateljstva, i naš reunion u Leskovcu 2015. godine (upamtite godinu za kasnije) je samo doprineo jačanju tih veza. Darko, prijatelju, čekam te na alkohol – ako ne ovde, onda kod tebe u Vinici.

Crtica 14: Spoljne spone

Darko je bio odsutan, ali kao što se da primetiti iz priloženog, setio sam ga se; volim tako da pomenem meni drage ljude od spolja, koji su možda daleko ali za koje znam da su kvalitetni ljudi. Jedna takva osoba je Majo Pavlović, horor autor iz BiH. Jedva da smo u kontaktu par meseci, ali znate kako je sa nama strip autorima – dovoljan je jedan dan da se skuje snažan odnos. Interesantno je to da je njegov strip „Hydria“ (crtež radio Amir Hadžić) prevalio put od Sarajeva, preko Zagreba, pa sve do Leskovca da bih ga ja sada držao u kolekciji u Beogradu (uskoro Svilajncu). A to se desilo jer, eto, obojica znamo Marka Dješku, a Marku nije bilo teško da mi strip ponese u Leskovac. A pritom je Majo, treba naglasiti, i poznanik druga nam Saše. Naravno da je dobio zajedničku fotku od nas sa Smotre.

Pavle Bogojević je druga osoba koja, nažalost, zbog ličnih razloga nije mogla da prisustvuje manifestaciji. Zamolio me je da pozdravim jedan solidan spisak ljudi (skoro sve sam ih pozdravio!) i kome god da sam ga pomenuo, usledio je isti odgovor – „Aaa, Pavle! Mnogo dobar čovek, jako mi je drag.“ Da, ovo su izgovorili i Saša i Sreta i Mido i Koral i Dejan i Nebojša. A pošto su kvalitetniji ljudi od mene (što nije mnogo teško postići), mogu samo da se složim. Pavle je jedinstven, i ako ga upoznate, bićete obogaćeni za jedno nezamenjivo iskustvo.

Naposletku, nemoguće je ne pomenuti jednu mladu sponu koju nisam očekivao. Naime, nešto pre festivala, piše meni u grupi Ana. „Ivane, pozdravio te je neki Koral. Kaže da te zna iz Leskovca.“ Sara ništa ne govori, ali prati razgovor i sve aminuje. Uz pritajeni osmeh, samo šaljem fotke gde smo on, Serafim i ja (kao i jednu gde smo on, Fafner i ja). „Koral Ilhan. Turski autor. Jako dobra osoba.“ Tim redom im odgovaram. A kako su i same neizmerno dobre osobe, sestre Živković presrećne nastavljaju razgovor i, naravno, pozdravljaju Korala. Uz jedan kamion „Ispep-a“ (ko razume, shvatiće).

Crtica 15: Koral

Dakle, Koral je došao na red. Zahvaljujući Smotri, upoznao sam nekoliko autora iz Turske koji su mi izuzetno dragi, pa i bliski (Devrime, Elif, Ajše, upravo u vas gledam!). Ali Korala nekako ponajbolje znam, iako ne dovoljno. To je zato što je on, isto zahvaljujući Smotri, gotovo redovan gost u Leskovcu i uvek ostane znatno duže od planiranog trajanja festivala.

Koral isprva možda deluje zatvoreno, mahom zato što život nije bio previše dobar prema njemu. Ali jednom kad ga upoznate, znate da ima mnogo toga da ponudi. Tačno mu u očima vidite da je izgrađena osoba, da je poživeo život i da ćete, ako respekt pružite, respekt i da dobijete. A takve osobe ostvaruju izvanredna prijateljstva. Valjda je zato za vreme Festivala upravo on imao svoju zasebnu izložbu ilustracija koju apsolutno vredi obići. A valjda mi je i zato uvek puno srce kad ga vidim, iako isto volimo da se šegačimo s vremena na vreme.

„Ana i Sara kažu Ćao,“ velim mu ja tu pred kraj Smotre.

„Ana i Sara?…Aaaa, Shidoosha Art! E, pozdravi i njih puno!“ zaokružuje krug Koral. 

Crtica 16: Propuštene prilike

Čitam sada poruke, i Serafim mi javlja „Jebem ti, ne stigo’ ni sa kim da popričam ko čoVEK.“ I tu ga razumem. Čak i sa nešto manjim brojem gostiju nego inače, Smotra je okupila bezmalo 60tak ljudi. Naposletku, uzmimo u obzir da sam sa Sretom i naša druga dva tadašnja cimera, Igorem i Aljošom, vrlo malo razgovarao tokom same Smotre. Jedva da sam i sa Makedoncima pročavrljao. Ali smo se barem izrazgovarali.

Pak sa druge strane, krivo mi je što nisam više pričao sa narednih nekoliko osoba koje su tada bile u Leskovcu:

– Sabahudin Muranović (videli smo se samo na blic kad je odlazio; a što je najbolnije, zapravo smo se dogovarali da popijemo piće u Leskovcu jedno mesec dana pre toga)

– Daniel Atanasov (nekako smo uvek samo mahali u prolazu, tihim klimanjem glave)

– Ilina Najdenova (samo kratko predstavljanje u prolazu)

– Kosta Milovanović (tek se upoznali pred rastanak)

– Milorad Vicanović Maza (jedva dve-tri reči uz kafu poslednjeg dana)

– Alen Mašić (par kratkih pozdrava u dva dana)

– Lasko Džurovski i sin mu Toni (bukvalno pozdrav na blic pred polazak)

– Aleksandra Andreeva (isto malo pred kraj, uz Dejana i Nebojšu)

– Milan Drča (malo nešto na početku)

– Ivana Filipović (daj bože rečenicu-dve, ako i toliko).

Biće, nadam se, prilike za još razgovora u budućnosti. Na svu sreću, festivala je puno. A i strip autora.

Crtica 17: Aleksa i njegovi objekti

Zamislite da stvarate strip u drvenoj kutiji? Onda vidite da taj strip ima pregrade, vratanca, poklopac, da se širi i skuplja, da ima najmanje jednu, najviše gomilu rupa u sebi, da se proteže kao traka ili niže kao lanac. To su strip objekti Alekse Gajića, i sav srećan ih je prikazivao i pojašnjavao na prezentaciji tog poslednjeg dana u Leskovcu.

Naravno, Aleksa govori engleski, ali budući da je imao poteškoće, povremeno bi pitao publiku za pomoć. Isprva se Klaudija ubacivala. Potom sam i ja ispomagao. Ubrzo potom, maltene svako iz publike je dopunjavao Aleksin prevod, te je izlaganje bilo interaktivnije nego što ga je zamislio. Sve u svemu, oduševio je prisutne – jednom ispraksovanom majstoru to retko kada bude teško.

Mnogo cenim Aleksine strip objekte. Imao sam tu čast da ih vidim uživo jednom, i ispade da ih je od tog trenutka pa do danas troduplirao u broju. I premda njih 99% ne može komercijalno da štampa i prodaje, svejedno treba pozdraviti ovaj potez. Nije lako napraviti jedno malo blago u starim objektima, sa par četkica i bojom. Gromoglasni aplauz nakon izlaganja je to i dokazao.

Crtica 18: Festivali na festivalima

Ova će biti kratka. Gotovo svi festivali dele majice, i ovaj nije izuzetak. Štaviše, Serafim je upravo nosio majicu jednog od prethodnih iteracija Smotre. Ali ajde, to i nije toliko interesantno. Interesantnije je, recimo, videti kako se Nifest, MoStrip, Strip Trip, Salon stripa u Beogradu, Salon stripa u Velesu i nekoliko festivala iz Bugarske, Rumunije i Hrvatske druže na istom mestu, barem putem majica. Ja, eto, nisam poneo niti jednu od mojih (samo sa banjalučkog festivala „Deveta dimenzija“ imam bezmalo tri komada, a iz Leskovca jedno četiri). Ali jesam zato nosio majicu hrvatskog časopisa „Strip Prefiks“.

Crtica 19: Džim

Sa pojačanom sanitizacijom interneta, gde su politički stavovi podeljeniji nego ikad, fali nam jedan glas ravnoteže onlajn koji će podjednako da sere po svima koji naprave neku glupost. Do kraja prethodne godine, taj glas je bio Džim.

Rođen kao Džejms Patrik O’Šonesi, a poznat po YouTube profilnim imenima Jim81Jim, GamesGoodMeBad, Internet Aristocrat, Mister Metokur, WeWuzMetokur, BrightSideBob, Billy the Anti-Bully i the Weather Man, ali apsolutno uvek poznatiji kao Džim, bitisao je na platformi od kasnih dvehiljaditih/ranih dvehiljade-desetih. Poznat je po tome što mu i dan-danas niko ne zna lice, kao i po tome što je, doduše ne namerno, pokrenuo pokret po imenu #GamerGate 2014. godine. Od tada pa do danas, nije bilo te grupacije čijim glupostima se nije smejao i koje nije izvrgavao ruglu – feministi, furry-jevci, alternativni desničari, skeptici, Crni Hebrejski Izraeliti, MRA-jevci, članovi Internet Krvavih Sportova, Otherkin-ovci, članovi Tumblr-a, članovi DeviantArt-a, neokonzervativci, woke idioti… Lista je poveća.

Razlog zašto sam Džima pratio od tamo 2014. godine pa do danas je taj što, za razliku od većine poznatih ljudi sadašnjice, je on zapravo ostao veran svojim principima, čak i kada ističe mišljenje sa kojim se ne slažem. Nažalost, zbog kombinacije kancera i niza nedijagnoziranih bolesti, krajem prethodne godine je održao svoj poslednji lajvstrim i time se zvanično povukao u istoriju.

Crtež njegove YouTube profilke mi stoji kao prvi u crnom Fabriano bloku za skiciranje, i upravo je njega Stjepan otvorio tokom druženja u subotu. Njegova reakcija mi je rekla dovoljno. Već onda smo uzduž i popreko pričali o Džimu, dotakli se i drugih figura (prvenstveno Karl Bendžamin/Sargon of Akkad, kog obojica i dalje pratimo), i došli do zaključka da centristički glasovi poput njihovih i te kako fale u modernom diskursu.

Ovo sve pominjem zato što je i ona diskusija o ženskom principu u stripu i izlaganje CAN for Balkans ekipe mogao lako da ode ekstremno udesno ili ekstremno ulevo. Moglo je vrlo lako da dođe do beskorisne prepirke. Ali umesto toga, desila se samo jedna kvalitetna diskusija, desilo se shvatanje činjenice da se i dijametralno različite ideologije mogu slagati, a desila se i jedinstvena razmena crteža između Stjepana i mene. Ako išta, ova jubilarna Smotra je dala jedan kvalitetan otpozdrav poslednjem trezvenom glasu na internetu.

Ajd izleči više tu KancerSidu, Džime, i upali jednu u ime tvojih kolega weeaboo-a sa ove strane okeana. Od mene imaš jednu flajku „Karkov“ votke džabe.

Glad I could help.

Crtica 20: You’re tearing me apart!

No, kad smo kod internet legendi, Stjepan i ja smo pokrili njih nekoliko. Tu su neizbežni Chris-Chan, Cyraxx, Etan Ralf, Kraut, DSP i ostali polusvet (namerno ovde ne dajem hiperlinkove). Ali to su opet nekako teme koje nisu toliko mejnstrim, barem za goste Smotre. Za goste Smotre se ipak više pričalo o lošim filmovima, a neizbežan od tih je bio „The Room“.

Naravno. Stari dobri Tomi Viso (ili Vizo, ili Vazo, ili Oazo; zavisi ko mu ime izgovara, uključujući i njega) koji je u javnosti i kad nije. Ajd što je Stjepan znao ko je Tomi, to je očekivano. Al Matija? To je bilo prijatno iznenađenje. Pamtim, recimo, i kad sam prvi put saznao da Darko obožava taj film. Pa non-stop smo ga citirali! A kako i ne bi, kad smo ga gledali mali milion puta. Naravno, čak i tokom ove najnovije Smotre u Leskovcu, svako od nas je imao omiljeni citat, i svako od nas je pride navodio svoje omiljene B filmove, ili scene iz istih (Aljoša je bio presrećan kad je čuo da je „Gymkata“ sniman u Jugoslaviji, bezmalo četiri osobe su se smejale do suza kad sam samo pomenuo „Dead Alive/Braindead“ od Pitera Džeksona, a mislim da je ili Matija ili Mido – ili obojica? – prosledio komentar o klasicima kao što su „Birdemic“ i „Samurai Cop“… i da, da ne zaboravimo „Enter the Ninja“ i starog dobrog Šo Kosugija).

Nego, svi mi znamo da Tomi Viso ne voli da deli svetlo pod reflektorom ni sa kim, prema tome, evo ovde jedne preporuke svima – odgledajte „The Room“. Verujte mi na reč, nećete se razočarati.

Crtica 21: Roba, bajo

„Ima jedna radnjica koja prodaje anime robu,“ velim ja u jednoj Viber grupi, a obraćam se Jeleni. „Kad budeš došla, svratićemo.“ „Dakle, Leskovac je sigurno mjesto gdje moram jednom doći! Zvuči mi kao raj!“ veli Aida. Njen suprug Ajdin nije rekao ništa, ali prilično sam siguran da se složio. Nije rekao ništa ni Srđan, jer cenim da je tada radio, ali opet – sigurno bi se složio.

I evo, Jelena je bila u Leskovcu, te smo se zaputili pravac te radnje. I naravno, ko će drugi da tamo kupi nešto do mene? Pa, Stjepan, na primer. Ono jes, bili su tamo i Saša i Marko i Matija, al ništa nisu nabavili. Ovo je bilo tik pred odlazak u restoran. Pritom, treba naglasiti da je ovo bila rokerska radnja, te nije bilo samo anime robe. Mada smo Jelena i ja čak i taj rokerski ugao iskoristili u našu korist; gledali smo prišivače i za svaki bend probali da uhvatimo ĐoĐo referencu. Da, da, da, o moj Bože, imalo ih je.

Interesantno je da nije bilo mnogo propratne stripovske robe na samoj Smotri. Obično organizacioni odbor deli majice, olovke, upaljače i slično (a znam i ko im štampa, tehehe), no ponekad i to izostane. Neko drugi tamo, doduše, jeste imao robu – Manga Akademija iz Sofije je delila sličice (a pogađajte triput ko ih je nosio sa sobom).

Crtica 22: Južna pruga

„Šišao li si se, brate?“ nikada neiskren osmeh Anđelov, vazda pun elana. Taj čovek kao da ne ume da se naljuti. „A, primetio si?“ Zapričali smo se tu, mahom o freelancing-u i oporezivanju. I da, tema je dosadna do zla boga, al dotakli smo je se već koliko sutradan nanovo. Pamtim Anđela kao mladog momka, ornog da crta, vazda zajebanta najbolje vrste. Pamtim ga i kao izuzetnog radnika koji je imao dobre volje da izgura jedan mecha projekat na domaćim prostorima, ali nažalost kockice se jednostavno nisu složile. A odskora ga pamtim i kao posvećenog muža i oca. Da ne poveruje čovek – Anđel je uspeo da nađe suprugu sa kojom se izvanredno slaže, i dobio kćerkicu slatku kao med. Premda se retko čujemo, onda kad se uspostavi kontakt, sve je nekako milo i prijatno, kao da srećete rodbinu. „Samo mi malo čudno što ne piješ.“

„Hoćeš skoro za Svilajnac?“ veli Danko. Opet, isto poput Anđela, ovaj čovek gotovo uvek uspe da me oraspoloži. Svojevremeno je to bila relativno duga kosa i minđuše koje dobrano šire ušnu resicu, onako metalski, pankerski. Ali već godinama unazad ansambl Danka sačinjavaju kačketi, labave majice i obični šorcevi. Ležerno i nekako zrelo, reklo bi se. Da mi je neko rekao te davne 2011. godine, kad smo se upoznali, da će on zapravo biti prisni poznanik i čak venčani kum jednog kolekcionara, metalca i ljubitelja stripa iz Svilajnca (kao i bliski prijatelj njegove supruge), ne bih mu verovao. Al eto, ne prođe trenutak a da tog mog ortaka gvozdenog prezimena ne pomenem u razgovoru s Dankom, niti Danka u razgovoru s ortakom. Jednostavno su se našli, kao otprilike Serafim i ja.

„E, ajd daj broj,“ veli Igor, otprilike nakon što smo krenuli da se razilazimo. Igor Krstić je neko kog sam znao samo tangentalno. Štaviše, jednom sam mu i omašio ime (pomešao sam ga sa Stefanom Katanićem; nije bilo namerno, doduše). Ove Smotre smo prvi put iole duže razgovarali. Ima jako dobru glavu na ramenima, što kažu naši stari, i vidi mu se iz stava da je, iako već godinama Nišlija i navikao na veliki grad, i dalje provincijalac u duši. Tu smo, recimo, isti. Valjda smo zato i razmenili kontakt podatke tada.

„E, uopšte nisam zadovoljan štampom jakne,“ navodi Miloš dok pokazuje proizvod za koji je radio crtež. Ako vam neko s Juga treba koji je prošao i gejming, i alternativni strip, i slikarstvo, a i urbani grafički dizajn, Miloš je vaš čovek. Ako vam treba neko nesebičan, pošten i vredan do srži, Miloš je vaš čovek. A ako vam treba vaš čovek, Miloš može da vam nađe čoveka, mahom jer je prezauzet kreiranjem izvanrednih dizajna za neke visoko kotirane urbane modne brendove. Ali će naći svakako vremena za pivo.

Naravno, bilo je tu još puno ljudi s Juga, ljudi koje treba upoznati i s kojima valja provesti par minuta u razgovoru. Jer naposletku, ako postoji jedna izvanredna reč koja opisuje Jug, i pogotovo Jugoistok Srbije, to je „gostoprimstvo“. Niko nije domaćin kao Južnjaci, i nemojte da vas iko laže.

Crtica 23: Budućnost?

Gledam u poruku od Dejana. Na moje „Dođem piće“ on odgovara „Dođem ja prvo, pa posle možeš i ti.“ Ova razmena je došla nakon što me je odbacio za Beograd kolima, dok su on, Nebojša i Aljoša produžili ka Novom Sadu. Gledam u one patike koje mi je poklonio (još nisam stigao da ih operem, Dejo!) i razmišljam o našem stajanju kod jedne pumpe. „Treba da sakupiš te tekstove u jednu knjigu,“ veli on onda, u trenucima predaha od volana, „i da je neko ilustruje. To bi bilo idealno.“

Lepa zamisao, ali da li bih je planirao u bližoj budućnosti? Nisam sto posto siguran. Moja budućnost je, barem za sada, samo na kratke staze. Čeka me sastajanje sa Bogdanom za vikend, da prodiskutujemo strip. Pritom, Aleksa me je nanovo zvao u goste, nakon čega je pozvao i Dejana. Samo treba da vidim vreme kad se obojica uklapamo, pa pravac Zemun. Naravno, već je bilo reči o dolasku Serafima u Svilajnac, i mom odlasku kod Srete u Trstenik. Saša me non-stop zove u Zagreb, na OHOHO!Festival, a evo i Matija je potvrdio ornost za moje prisustvo. Ne mogu to da odbijem, previše su mi dragi. Marko nije predlagao nikakvu posetu, ali me jeste zamolio da mu u Beogradu pronađem i nabavim dugi kardigan sličan mom. Ne sekiraj se, Marko, potraga i dalje traje. A kako da zaboravim poziv na Strip Trip od strane Temnika i Jovčevskog? Pritom, čeka me još masa poseta i druženja, i planiranja i stripovanja – Pavle, Sara i Ana, Srđan, Knez, Peđa, Erda, Valia, Geza, Domagoj, te Osijek, pa Ormož, eventualno Herceg Novi… Iskreno, ni ne znam više šta sleduje.

To je moja neka budućnost, ako već sutra ne padnem mrtav. A budućnost Smotre?

Pa, prošle godine je bila situacija malo mračna, da ne kažem pesimistična. Ove godine je bila kao veselija, ali ništa više nije sigurno. Ja bih drage volje da se nastavi, sve do 30. jubileja. Ali neću da spekulišem ni ovamo, ni onamo. Zasigurno da će biti još druženja. Ipak, u tom i takvom Leskovcu se mnogo toga ojačalo, oformiralo i stasalo. Te veze tako lako ne mogu da pucaju.

Crtica 24: Sadašnjost…

Dakle, godina je 2023-ća. Kroz svojih 25 iteracija, Balkanska smotra mladih strip autora je preživela rat, 5. oktobar, rasturanje države, političke nemire, nedostatak para, globalizaciju, internet cenzuru, pa i globalnu pandemiju. Iza sebe ima mnogo izložbi, za nijansu više nagrađenih učesnika, kao i pokretanje, pomaganje i okončavanje enormnog broja projekata. Nema tih medija na ovom Brdovitom Balkanu koji nisu pokrivali ovaj događaj, niti autora stripa iz regiona koji nije barem jednom želeo na Smotru da svrati. Smotra danas broji žestoko veliki broj sveukupnih učesnika, barem duplo veći broj njihovih radova, a dovoljno je jaka da uspeva bez problema da povuče inostrane goste i pod svoje okrilje potegne nekoliko izložbi, kao što je to bilo ove godine. U prevodu, danas je Smotra gigant, a samo je jedna od leskovačkih strip entiteta koji se nadaleko čuje.

Ali to nije najveći uspeh Smotre. Za ovih četvrt veka, ovaj festival je oformio prijateljstva između enormnog miljea ljudi, poreklom iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije (pa nek je i Severna), Slovenije, Bugarske, Rumunije, Grčke, Albanije, Italije, Francuske, Belgije, Rusije, SAD-a, Brazila, Južne Koreje, Češke, Poljske, Danske, Turske… To su ljudi koji ni za 25 života, na 25 različitih događaja druge vrste ne bi imali ni 25-ti deo prijatelja koji su upravo upoznali u Leskovcu. Upravo to je bio sentiment iza Nebojšine posete Smotri. Upravo to je bila pokretačka linija koju je Dejan potegao kada se ponudio da me vozi natrag. Upravo to je navelo goste Smotre, em nove, em etablirane, da se pozdravljaju ne rukovanjem, već grljenjem. Rastanak koji, premda privremen, i dalje pomalo boli, jer se naposletku rastajemo od porodice edukovane na Jevanđelju po Kadru.

Crtica 25: Prošlost.

I za kraj, trebalo bi reći neku poštapalicu vezanu za ovu jubilarnu 25. Smotru, a da ne bude usiljena. Prema tome, nek to bude ovo. Vidite, bilo je puno dobitnika nagrada na festivalu. Dva tipa nagrade se dele mladim autorima: memorijalne plakete (prva nagrada) i diplome (druga nagrada). Ja, konkretno, imam tri nagrade sa festivala – jednu diplomu i dve plakete. Za diplomu nisam bio prisutan zbog fakultetskih obaveza, ali sam svoju prvu memorijalnu plaketu, onu za strip teoriju, dobio kad sam bio prisutan. To je ujedno i prvi put da sam ikada osvojio prvo mesto u nečemu kao odrasla osoba.

Nagrada mi je dodeljena 2015. godine tokom 17. po redu Balkanske smotre mladih strip autora, godine kad smo se Darko, Sreta, Serafim i ja ponovo okupili nakon dužeg vremena. Tada sam imao tačno 25 godina.

Autor: Ivan Veljković