“Dilan Dog 666” – Veštačka samooplodnja

Rekioni je svoj urednički mandat počeo skromno. Ikao je najavljivan novi život Dilana Doga, tek poneka priča (uglavnom one koje je sam Rekioni pisao) su u sebi imale taj dašak eventualne promene. Uveo je novog glavnog negativca, Džona Gousta u serijal, ali ga je koristio tek povremeno i pravu ulogu mu dao tek u završnici „Ciklusa Meteora“ – narativne celine u redovnom serijalu na čijem kraju biva uništen Dilanov svet kakav znamo i sve u neku ruku počinje ispočetka posle, sada već zloglasnog broja 400. Nakon toga Dilan Dog 666 je ciklus koji je rasprostranjen od 401. do 406. broja redovnog serijala.

Za novi početak, Rekioni je ponovo sproveo ideju o ciklusu i ovaj put je to Dilan Dog 666. Ideja je bila da se ponovo obradi originalnih prvih 5 Sklavijevih priča koje bi se odigravale u nekom novom univerzumu gde su stvari malo drugačije.

Mnogi su taj ciklus nazivali rimejkom pored toga što je činjenično neka vrsta ributa, ali pre je u pitanju dekonstrukcija Dilana kao lika i mnogih drugih stvari koje su činile serijal koji smo poznavali i koji i dalje volimo.

S obzirom na to kako je Dilan tretiran poslednjih godina, naročito u Rekionijevoj eri,  gde su sve promene koje su do sada zadesile serijal bile neadekvatne i ubačene na silu, Dilan 666 je predstavljao kakvu-takvu nadu da ideja o melanholičnom lovcu na noćne more može da doživi pravu renesansu.

Rekioni je napisao ceo ciklus i to je obećavalo jer on stvarno jeste dobar scenarista, čak i kada preteruje sa isticanjem političkih stavova. Pored toga što je sam Rekioni pisao sve priče, ohrabrivalo je i što Korado Roi ima pristojnu ulogu u ciklusu, pa je atmosfera lakog optimizma lebdela oko prve epizode  „Crna zora“.

Sve naslovnice je radio Điđi Kavenago i one izgledaju apsolutno fantastično. Imaju šmek filmskih postera i na nekom velikom formatu bi bile odličan ukras svakog doma u koji je Dilan Dog dobrodošao.

Pročitajte: Betmen/Dilan Dog krosover – Objavljen datum izlaska i nove table

Dakle, „Crna zora „ je priča koja obrađuje prvi deo „Zore živih mrtvaca“ kojom je Dilan i započeo svoj život. Kompletno ju je nacrtao Roi i taj segment je neverovatno dobar. Atmosfera koju prenosi svojim grafizmom je stvarno fenomenalna i čak i kada je priča lošnjikava vredi gledati samo njegove bravure.

Međutim, ova prva priča nije bila nimalo loša. Dilan je delovao kao dosta mračniji i beskrupulozniji lik, a brada i kaput su samo dodavali na osećaju misterioznosti. U ovom univerzumu, Blok je načelnik i Dilan je njegov usvojeni sin. Ranija i Karpenter su i dalje tu, a Dilan i Ranija su čak bili i u braku. Umesto Gruča koji je zaginuo (nekoliko puta) na kraju „Ciklusa Meteora“, mesto pomoćnika zauzima Njagi koji je preuzet iz Sklavijevog romana „Delamorte Delamore“ iz koga je kasnije Dilan i iznikao u formi stripa. Postoji još nekoliko kombinacija i poveznica sa tim romanom.

Onda je usledila druga epizoda „Crveni sumrak“ u kojoj Rekioni ide dalje kroz „Zoru živih mrtvaca“ i vodi nas ponovo u škotski Anded u susret Ksabarasu. Međutim, tu se kombinuje priča sa Dilanovim pripovedanjem o starijim danima i upoznavanju Njagija kada je radio kao čuvar groblja, što je direktna poveznica sa već pominjanim Sklavijevim romanom. Neke scene su čak direktno precrtane iz fim adaptacije sa Rupert Everetom u glavnoj ulozi.

Druga sveska je donela priličan pad u kvalitetu jer nema ničega zanimljivog u njoj osim par dijaloga i crteža. Počinje impotentnim dijalogom između Ranije i Karpentera kojim se samo postiglo da ti likovi budu još iritantniji. Kada se došlo do sukoba sa Ksabarasom nadalje je sve bilo isprazno blebetanje i Rekionijev pokušaj da omažira sopstveni multiverzum i Ksabarasa predstavi kao super svesno biće. Onaj ničim izazvani poljubac  sa Nikom je čak jedan od manjih problema u ovoj priči.

Crtež je bio kombinacija Roi – Dosena, sa tim što je ovaj drugi crtao Dilanove flešbekove. Njihovo uklapanje nije baš najsrećnije s obzirom na razliku u stilu, ali pojedinačno su obojica odlična.

„Sečivo, mesec i ork“ se samo delimično oslanja na Sklavijevu priču o Džeku Trboseku i nadalje je zaplet  glup i nezanimljiv, ali naziremo prve obrise glavnog negativca u serijalu. Šteta je jer Rekionijeva ideja i nije bila tako loša, ali ju je pretrpao klišeima i besmislenim krajem.

Ovu epizodu je crtao Mari koji je tokom godina puno iskvario svoj stil, ali je i dalje podnošljiv.

Stigli smo i do epizode koju mnogi smatraju najboljom u ciklusu, a to je“ Ana zauvek“. Ovde je Rekioni napisao jednu jako potresnu, depresivnu priču uz malu dozu patetike i sa jako malo teksta. Očigledno je da je da je ovo dekonstrukcija priče o Ani Never, ali sličnost je jako mala kada se sve podvuče.

„Anu zauvek“ je crtao Đerazi i njegova stilizacija je jedinstvena i ima jako lep šmek. Jedino ima malo problema sa crtanjem ženskih lica.

Posle najbolje, usledila je verovatno najgora epizoda ciklusa 666, „Ubica“. Ovde se Rekioni, slično kao i u trećoj priči, tek na početku osvrće na originalni početak serijala, u ovom slučaju na epizodu „Ubice“, a onda servira sasvim novu priču. I upravo taj početak sa lordom Velsom je apsolutno idiotski, a naročito Dilanovo psihološko profilisanje Velsa. Ostatak priče je zaboravljiv i svodi se na isprazne dijaloge dok junaci pokušavaju da ulove serijskog ubicu koji svoje zločine uvija u neke od najpoznatijih viceva.

Pontrelijev crtež je moderan i prilično dopadljiv, ali mu je stil takav da mu je apsolutno neophodan kolor bez koga izgleda dosta sterilno.

I došli smo do kraja „Poslednji smeh“ je veliko finale ovog Rekionijevog eksperimenta i ova priča je očigledno nadahnuta epizodom Betmena koju je pisao Grant Morison, a crtao Dejv Mekin – „Ludnica Arkam“ . Čak toliko da se čini kako je ovo rimejk tog stripa, a ne neke Sklavijeve priče. Dilan odlazi u ludnicu Harleč da se suoči sa serijskim ubicom i nailazi na ludnicu kojom upravljaju ludaci. Da bi se onda na kraju konačno suočio sa svojim Džokerom u jednom od najbesmislenijih raspleta neke Rekionijeve epizode.

Ova poslednja priča je, kao i maltene sve ostale, imala dobar potencijal koji je ostao neiskorišćen.

Ipak, Roi je ovde bio vanserijski raspoložen i ovo mu je jedan od najboljih radova još od mini serijala „UT“.

Konačan zaključak koji može  da se izvede je – nije to toliko loše, ali je sve previše nabacano, narativni stil je nezgrapan, a dobre ideje se ne razvijaju već samo budu tu na trenutak i odmah se prelazi na sledeću. Sve je puno referenci na popularnu kulturu i dijaloga koji nikuda ne vode, a kraj većine epizoda je zbrzan i besmislen.

Autor: Nikola Tasković