“Planetes” – Gde su granice ljudskih mogućnosti?

Fermijev paradoks označava suprotnost između velike verovatnoće da napredamn oblik život postoji još negde osim na Zemlji i nedostatka dokaza o takvim civilizacijama. U okviru rasprave o ovom zanimljivom paradoksu, potencijalne civilizacije su podeljene na tri kategorije. Prva kategorija označava civilizacije koje mogu da pristupe svim resursima sopstvene planete i ljudi su, kao dominantna životinjska vrsta na Zemlji, dostigli nešto više od 70% razvoja u ovoj kategoriji i još uvek nismo na prvom nivou. Civilizacija tipa 2 je ona koja je razvila tehnologiju da upotrebi pun potencijal svoje zvezde i sistema u kom se nalazi, dok je civilizacija tipa 3 sposobna da kontroliše celu galaksiju. planetes

Tekst o mangi Makotoa Jukimure počinjemo ovakvim teoretisanjem jer je radnja Planetesa smeštena u budućnost u kojoj je čovečanstvo ušlo u razvojnu fazu civilizacije tipa 2 i otpočelo kolonizaciju Sunčevog sistema. Isticanjem tipova civilizacija, uvid u naučni napredak je kompletniji, a ovaj strip je svakako idealan za ljubitelje nauke. Dakle ekspanzija je počela, ali sa njom dolaze i razni problemi, iskušenja i moralne dileme.

Ali, o čemu se radi u Planetesu? Radnja počinje 2074. godine i prati posadu svemirskog broda DS-12 zvanog Toj Boks zaduženog za sakupljanje svemirskog otpada u Zemljinoj orbiti. Tu posadu čine Amerikanka Fi, koja je i kapetan i vođa grupe,  Rus Juri i Japanac Haćimota, odmilošte zvanog Haćimaki (kao što bismo mi recimo Milana zvali Miki) i on je lik oko koga se radnja najviše vrti i može da se kaže da je glavni junak serijala. Kasnije se u priču uključuje još mnogo likova koji zauzimaju bitnije ili manje bitne uloge.

Dakle, ovde se pored ostalog radi o đubretarima u svemiru. Ali oni ne prazne kontejnere i ne sakupljaju konzerve i plastične flaše već otpad koji lebdi u Zemljinoj orbiti kao posledica ljudskog napretka u istraživanju Svemira. To su sateliti koji se više ne upotrebljavaju, delovi raketa, ali i otpad koji nastaje prilikom nesreća. Takvog otpada već sada ima mnogo i potreba za čišćenjem je stvarna i biće sve veća sa napretkom istraživanja svemira. U suštini posao svemirskog đubretara je jedan od najopasnijih u Jukimurinom svetu.

2074. godine, čovečanstvo napreduje i na početku je kolonizacije Sunčevog sistema. Na Mesecu već postoji više gradova, a postoje baze i na Marsu. Dok na početku pratimo dogodovštine vezane za sakupljanje otpada i uopšte dok nas mangaka upoznaje sa svetom budućnosti, kao vid pozadinske radnje razvija se priprema slanja ljudske posade na Jupiter.

Planetes se sastoji od 26 poglavlja, odnosno faza koje su svakako povezane i ne mogu se nasumično i nezavisno čitati, ali većina njih ima svoj zaseban narativ i ima zaključak. Povezuje ih put na Jupiter kao pozadinska stvar koja će ubrzo početi da utiče na živote likova i da postepeno dospeva u prvi plan, a čitaoci prate njihov razvoj dok oni postaju posredni ili neposredni deo tog istorijskog događaja. Dakle, postoji više narativnih tokova koji se ulivaju jedan u drugi.

Planetes očigledno pripada žanru naučne fantastike, ali u njemu nema nekog hiperaktivnog jurcanja po svemiru sa predimenzioniranim robotima, vanzemaljcima, galaktičkim federacijama koje okupljaju hiljade planeta. Ovaj strip je SF utemeljen u pravoj nauci, naučnim teorijama vezanim za istraživanje, pokoravanje svemira i problemima koji nastaju na tom putu. Smešten je u ne tako daleku budućnost, a nije ni toliko neverovatno da se za nekih pedesetak godina mnoge stvari koje su ovde opisane budu deo stvarnosti.

Ono što je takođe karakteristično je to da ovde nema negativca u pravom smislu reči. Ovo je avantura u kojoj učestvuju nesavršeni ljudi sa svojim problemima, idealima, ciljevima, perspektivama. Pored toga što primenjuje utemeljene naučne teorije o istraživanju svemira, Jokimura je od Planetesa napravio priču o ljudima. O njihovim željama o snazi ljudskog duha i volji da se pomeraju granice, da se čovečanstvo gura dalje. Uz to, bavio se i osnovnim, svakodnevnim međuljudskim odnosima, porodicom i ljubavlju. Ova četiri tankobona obuhvataju vremenski period od nekih pet, šest godina i za to vreme sagledavamo sazrevanje i promenu koju likovi proživljavaju kao da gledamo prave ljude od krvi i mesa.

Pročitajte: “Svestan” – Odiseja jedne majke

Tako da je ovo jedna višeslojna manga koja je pogodna i za one koji nisu preterano naklonjeni japanskom stripu. Ritam Planetesa uopšte nije hiperaktivan, kao što to ume da bude slučaj sa mangama. Pisan je jako pametno i metodično. Dijalozi i monolozi umeju da budu jako poetični i duboki, pa završetak čitanja donosi duboko razmišljanje o mnogim stvarima i temama.

Ono što je čudno, ali to nikako nije zamerka, je što delovi stripa koji se odigravaju na Zemlji uopšte ne asociraju na budućnost. Tehnologija, stilovi oblačenja, ponašanje ljudi… Sve to deluje kao da je smešteno u našu sadašnjost, a neretko asocira i na prošlost. Na primer, u četvrtom tankobonu postoji poglavlje koje atmosferom i tematikom deluje kao da se odigrava u šezdesetim godinama dvadesetog veka. Takođe, s obzirom da je serijal originalno izlazio od 1999. do 2004. zanimljivo je kako se Jukimura nije pozabavio napretkom niže tehnologije kao što su mobilni telefoni i automobili, da ne pričamo o društvenim mrežama.

Što se crteža tiče, to je klasičan manga stil, naročito što se crtanja ljudi tiče. Iako su likovi raznih nacionalnosti i rasa ne može da se vizuelno prepozna ko je Japanac, a ko belac. Međutim, sve što ima veze sa mašinerijama i tehnologijom je odlično odrađeno. Takođe i kadriranje i uopšte ritam na tablama. Čak postoje neka jako zanimljiva rešenja vezana za govorne oblačiće, pa je ovde preglednost odlična, što kod mangi može da bude problem. Iako je crtež zadovoljavajući, ipak je glavni utisak da se nije napravio preveliki otklon od standardne manga sterilnosti.

Zaključak – Planetes je jedna odlična, pametno napisana, višeslojna manga u kojoj mogu da uživaju svi. Čak i oni koji ne vole mange ili koji nisu previše zainteresovani za naučnu fantastiku. Jer ovde se može naći sve, od akcije, drame, pa sve do priče o običnim ljudima i njihovim sudbinama.

Autor: Nikola Tasković