Aristofanija 1: Veštičarenje u svrhu dobra

Prikaz stripa “Aristofanija 1” scenariste Gzavjea Dorizona i crtača Žoela Parnota

Tu se priča o Aristofaniji počinje razrađivati kroz skrivenu povest jednog veselog i snažnog čoveka čija porodica čitavog njenogov života nije dokučila najveću tajnu koju gaji i zbog koje je na kraju nastradao. Taj radnik je bio jedan od vitezova Azura, skrivenog kraljevstva, daleko od radoznalih i pohlepnih očiju stranaca i vojski prognanog kralja.

Pročitajte: “Ars Magna” – Šetnja kroz tajnu istoriju Brisela

Ovakav uvod deluje dosta spojlerski, ali zaprvo nije, veoma se brzo u priči francuskog scenariste Gzavjea Dorizona i crtača Žoela Parnota otkrivaju ovi detalji iz života viteza kraljevstva Azura. Kako bi se čitalac zadržao u radnji stripa nastupilo je brzo otkrivanje naizgled tajanstvenih likova i cilja kojem svi oni teže. A cilj je izvor Aurore, a taj izvor predstavlja jedinstvenu moć povezanu sa azurom koja se nalazi u svakom čoveku i čija i najmanja doza zapravo daje čoveku snagu zdravog razuma da korača umereno i odmereno ovim svetom. Međutim, koji je tačno razlog za tolikom željom za posedovanje moći izvora Aurore i azura i šta je time postiže, nije najjasnije iz prva dva dela priče “Ažurno kraljevstvo” i “Progresori” objavljena u 90. broju edicije Stari kontinent u izdanju Čarobne knjige sa prevodom Bojane Janjušević.

Okosnica priče savija se oko Klemanove porodice, žene koja nakon incidenta završava u zatvoru i njihove dece Bazila, Viktora i devojčice Kalikst. Njiho troje su, nakon što je prognani kralj napao njihovu majku i uzeo joj azur, a telo zarobio svojim magičnim moćima, stupili u vezu sa Aristofanijom u nadi da će postati vitezovi i pronaći način da spasu svoju majku od moguće smrti.

A ko je Aristofanija? Ona je kratko rečeno veštica, žena koja poseduje mnoge mistične moći i služi se, bar u onom delu koji smo imali prilike da vidimo i u onoj meri u dobre svrhe. Njeno meko srce nije dozvolilo, i pored svih napora njene kraljice, da otera troje dece prema kojima je osećala veliku odgovornost zbog smrti njihovog oca kojoj je svedočila. Ona se starala o njima i pružila im je šansku, zadala im je četiri veoma teška zadatka kako bi ih inicirala u vojsku svog kraljevstva kako bi pomogli svojoj majci i celom svetu opasanom nevidljivim zidinama.

Priča “Aristofanija” francuskih autora Dorizona i Parnota je pre svega dobro nacrtana, perfektno. Svo blato i sva prljavština francuskih naselja s početka dvadesetog veka prikazani su na veoma veran način što je svakako kvalifikovalo u tom smislu autore kao veoma dobre poznavatelje istorije gradova vlastite zemlje i načina na koji su se oni razvijali do velikih centara Evrope kakvi su danas. Kroz to blato, pacove, zagađenje i smrad otpada i zatrovanih reka sama priča je dobila na težini, na mračnosti i depresivnosti, da bi se kasnije dosta izgubila u svom daljem razvoju jer je dosta tapkala u mestu samim tim što je generalno razlog za razvoj bilo kakvog štiva dosta tanak, misli se pre svega na cilj koji likovi imaju, na to što se ne zna osnova njihove potraga i šta tačno njih tišti i kakav interes ima onaj od koga zaziru. Svakako je jasno da prognani kralj smatra da ce troje dece uspeti da završe posao koji je njihov otac započeo, ali čemu sve to vodi, možda saznamo u narednim epizodama jer kako je priča presečena pod uredništvo Čarobne knjige, može samo odbiti čitaoce, umesto da su celu priču odštampali odmah, a priča ima četiri toma. Tako bi čitaoci dobili širu sliku odmah i imali jasno viđenje cele priče. Sa prve dve epizode teško je suditi o delu, ali ga je i teško nastaviti čitati.

Međutim, važno je dati šansu autoru poput Dorizona koji je radio na serijalima W.E.S.T, Pogrebnik, Prorok. Svakako ovakav opus naslova mu ide u prilog i kolekcionarima će, verujemo biti dosta značajan kako bi probudio interesovanje za Aristofaniju.

Aristofaniji definitivno treba dati šansku, magija se uvek krije negde neočekivana.