Crna Orhideja – Kad hibridna žena zri

„Crna Orhideja“ je originalno izdata u tri sveske i to od decembra 1988. do januara 1989. godine. Kasnije je ponovo izdavana u raznim kolekcionarskim formama, a u Srbiji je ovaj grafički roman objavio „Darkvud“ u deluks izdanju kao šestu knjigu svoje biblioteke „Supernova“.

Crna Orhideja je originalno bila super heroina koju su 1973. godine stvorili Šeldon Mejer i Toni Zuniga, ali koja posle avanture u tri broja „Ekšn komiksa“, pada u zaborav. Sve dok je se nije setio Nil Gejmen i rešio da se njome poigra u svom debiju za „Disi“ i pretvori je u nešto puno zanimljvije od pukog kostimiranog junaka.

Zapravo Crna Orhideja nije bila na vrhu liste Gejmenovih želja kada se 1987. godine u Londonu sastao sa vrhom „Disija“: Dženet Kan, Dikom Đordanom i Karen Berger. Nije bilo prihvatljivo da se likovi kao što su Džon Konstantin ili Zeleni Strelac daju u ruke „novoj torti“ da na njima pokazuje svoj talenat, a tadašnji Sendmen je još uvek bio član Lige Pravde i nije bio dostupan za radikalne poteze koje je Gejmen planirao. Tako da je ostala Crna Orhideja kao opcija. Kada su stigle prve strane scenarija, Karen Berger, glavna urednica „Vertiga“, je bila oduševljena. Projektu se pridružio Dejv Mekin kao crtač koji je sa Gejmenom prethodno radio na stripu „Instrumenti nasilja“ (možete ga naći u izdanju Makonda) i scena za američki debi je postavljena.

Priča započinje pokušajem aktuelne Crne Orhideje da se infiltrira u jedan kriminalni sindikat, ali biva otkrivena i ubijena. Međutim, ona nije tek žena koja je navukla tesni kostim i odlučila da se bori za više ciljeve. Ona je nešto mnogo neobičnije. I nije sama.

Pročitajte: “Sara” – Prvoklasna ratna priča Garta Enisa

U trenutcima dok Crna Orhideja, koju upoznajemo na prvim stranama, umire, u stakleniku naučnika Filipa Silvijana budi se biće sa tek bledim uspomenama žene koja se nekad zvala Suzan. Paralelno sa njenom zbunjenošću i pokušajima da shvati ko je ili šta je, vidimo da Karl Trnov (Thorne), trgovac oružjem, izlazi iz zatvora posle sedam godina i pokušava da se vrati svom nekadašnjem šefu – Leksu Lutoru.

Pored Supermenovog arhineprijatelja, u „Crnoj Orhideji“ se pojavljuju Betmen i neki od najpoznatijih članova njegove galerije negativaca i već pominjano Stvorenje iz močvare, čime se ovaj strip povezuje sa glavnim „Disi“ univerzumom.

Nil Gejmen nije uneo previše originalnih motiva u scenario „Crne Orhideje“. Većinu je pokupio od Alana Mura i njegovog Stvorenja iz močvare, ali ih je sproveo iz jednog novog ugla. Gejmenova Crna Orhideja i sudbina Suzan Linden neodoljivo podseća na Murovo Stvorenje i Aleka Holanda, ali je ova priča saopštena iz ženskog ugla, što nije zanemarljivo, i u urbanijoj sredini. Uz to Gejmenov način pisanja donosi bajkovitu, snovitu atmosferu i razlikuje se od Murovog racionalnijeg tona.

Dijalozi i monolozi su majstorski napisani, donekle su apstraktni pa ceo strip deluje kao san, a nejasno je ko je sanjač. Mnoge stvari su zapravo nejasne i neobjašnjene u „Crnoj Orhideji“, ali tu leži pola lepote jer Gejmen, kao retko ko, zna da zagolica podsvest i suptilno je usmerava kroz svoje rečenice.

U stvaranju snovite atmosfere niko nije mogao da bude bolji koautor od Dejva Mekina. Njegov crtež je prevučen patinom i deluje kao da je projektovan na unutrašnjoj strani zatvorenih kapaka. Kadrovi se rađaju jedan iz drugog, režirani efektno, znalački i u maniru koji samo strip kao medij može da ponudi. Mešavina jasnih linija i potpune apstrakcije stvaraju kontrast koji Gejmenovom načinu pisanja odgovara kao rukavica ruci i pravo je uživanje konzumirati ovakvu simbiozu njihovih umova i talenata.

Autor: Nikola Tasković