Dilan Dog: Meteorski ciklus – Najveća noćna mora savremenog sveta

Četrnaest brojeva “meteorskog serijala” razvilo je i više nego dovoljno priča o nadolazećoj apokalipsi na zemlji, a jedan serijal poput Dilana Doga je ovakav, uslovno rečeno kraj svog univerzuma, svakako mogao očekivati.

Kada govorimo o dugačkim serijalima, a Dilan Dog postoji još od 15. avgusta 1986. godine, ne možemo da se ne osvrnemo na njihove kvalitetne i manje kvalitetne periode u razvoju radnje, zapleta i kompletnih epizoda. Kako to obično biva najviše je hvaljen početak serijala kada su očevi osnivači, scenarista Ticijano Sklavi i crtač Angelo Stano, majstor svežeg tuša na vrućem papiru, samouvereno i sa puno entuzijazma stvarali epozode filovane starim legendama, bajkama i pričama povezanim klasicima svetske književnosti, njihovim likovima i slično. Međutim, kako je vreme prolazilo Dilanu se sve više pripisivala klasična detektivska radnja, jer veštačko stvaranje užasa ustrojeni svakojakim ljudiskim noćnim morama nije nešto što je bilo održivo u serijalu na duge staze. Često su scenaristi klasična ubistva kojima se odlično bavi Skotland Jard uklapali u vezu sa nekim paranormalnim pojavama unutar ljudskog uma, najklasičnijim poremećajima sna, šizofreničnim ponašanjem i nečemu poput toga. Drugim rečima daleko od dobrog starog Dilana. 

Kada je zaljubljenik u američki, superherojski strip Roberto Rekioni preuzeo uredničko kormilo Dilanove galije u izdavačkoj kući Serđo Boneli Editore (a to je bilo oko 2014. ili ne znam tačno kog leta), desile su se mnoge promene. Rekioni je “bezobrazno” počeo da ruši jedno po jedno načelo serijala, čineći da se lik samog Dilana Doga u okviru svake naredne priče urušava kao građevina od drvenih kockica. Dovoljno je spomenuti seriju priča izvan redovnog serijala “Planeta mrtvih” Alesandra Bilote koji govori o neizvesnoj budućnosti gde Dilan pije, radi za Skotland Jard i gde je Ksabaras, njegov otac, uspeo da načini takav karambol svojim drevnim eksperimentom da je uništio celu planetu “živim mrtvacima”. Naravno, ovo je samo primer, jedan u nizu, a neki mogu biti – uvođenje novog neprijatelja koji drži sve konce Dilanovog univerzuma u svojim rukama, ekonomskog magnata Džona Gousta, poput uvođenja Kingpina, opasnog biznismena iz Njujorka i zakletog neprijatelja Spajdermena u 50. broju redovne Spajdijeve serije. Zatim je usledilo penzionisanje inspektora Bloka, očinske figure istraživača noćnih mora čime je ovde pomenuti praktično iščupan iz korena sa sve Spajdermenskom naslovnicom inspektorovog odlaska. Tu su mnogi novi likovi koji osvežavaju opus samog serijala i (pod navodnicima) zauvek ukidaju Dilanu podršku londonske policije i slično. I sve ove izmene, uslovile su jedno, naizgled bezazleno svemirsko telo da skrene svoj put baš ka planeti Zemlji i smrska je, da ne kažem sjebe načisto (prava paralela milionitog umiranja i rađanja novog univerzuma iz, do partljaka posečenog, serijala o starom dobrom Klarku Kentu, Supermečnu).

Pročitajte: “Dellamorte Dellamore” i Dilanovo vraćanje korenima

Malo pre nego što će početi “meteorski serijal” u Srbiji, u standardno dobrom izdanju Veselog četvrtka koje ne treba posebno opisivati, pojavila se naslovnica pretposlednje epizode na kojoj su Dilan i Gručo srećni mladenci – “tek venčani”. I eto vraže… Reke uvreda, reke mržnje, reke anti-gej komentara, reke pljuvanja na Rekionijev račun, što je urednika dovelo do vrhunaca u svom poslu. Meni je, kao starom Dilandogovcu, koji je vremenom prešao na neku drugu literaturu (prirodnim čitalačkim tokom), a Dilana ubacio u deo mozga sa navikama, ovakvo osveženje serijala dobro došlo. I baš to što su stripoljupci sve ovo doživeli, takoreći tragično, jeste Rekionijev uspeh, jer je Rekioni iz stripa izvukao noćnu moru za Dilanove čitaoce i uvukao ih u nju. Malo preterano znam, ali ne mogu da se otrgnem utisku takvog jebanog hejta na sve što je drugačije i novo, bez prethodnog upoznavanja sa materijom, pa zbog toga i u ovom tekstu sebi dajem prostor da malo više serendam nego inače (nećete zameriti).

“Meteorski ciklus” kreće sa neverovatnom akcionom epizodom u kojoj se budi pobesneli horor Slash, odnosno Aksel Nil. Stari dobri negativac je tako rušilački i ubilački raspoložen da ga kordoni policije nisu mogli zaustavita, a i vojska sa najmoćnijim naoružanjem je ispala nemoćna i smešna. Svi osim Dilana, kojeg je kraljica čak nagradila ordenom. “Neka vlada haos” je prva od 14 epizoda serijala, a nastavili su ga “Vežba broj 6”, “Preživela”, “Sumrak bogova”, “Krv zemlje”, “Zametak”, “Smak sveta”, “Duboko crnilo”, “Večna godišnja doba”, “O vremenu i drugim iluzijama”, “Ime mu je bilo rat”, “Bolest M”, “Ko umre, videće se opet”, “Upravo venčani” i začin za sve “#400”. Veliki tim umetnika poput Leomaksa, Nicolia, Paole Barbato, Frigierija, Barbare Baraldi, Korada Roija, Roberta Rekionija i drugih autora koji se neće ljutiti što sam ih izostavio, stvarali su ovaj konceptualni serijal u okviru redovne serije. 

Važno je naglasiti da je Rekioni u ovih 14 epizoda opisao svu moguću histeriju (kasnije preraslu u depresiju) “civilizovanog” društva kada se suočila sa svojim najvećim košmarom – čuvenim smakom sveta, koje je savremeno čovečanstvo, bezuspešno (ako tu uspeh i postoji), dočekalo više puta. Mentalna i psihička skretanja, bolesti, histerija ljudske nade za spas i depresija kada se shvati da spasa nema. A spas se zapravo iznedrio iz jednog jedinog čoveka – istraživača noćnih mora. Kako i ne bi, pa to i jeste košmar, smak sveta je, kao što smo i rekli najveća noćna mora savremenog čoveka. 

Na kraju (nećemo pričati o grafičkom prikazu, svakoj epizodi ponaosob, uvežbanosti već dobro oprobanih majstora – stvarno nema potrebe) malo pesimizma u svemu ovome – pojavio se virus (nešto što svakako neće izazvati propast sveta) i mi smo poludeli, pojavile su se i još neke učestale, ali ružne društvenom-političke prilike, i mi smo podivljali, kako bismo se snašli sa meteorom, bolje da i ne razmišljamo o tome jer smo preslabi i prehisterični. 

A istraživača noćnih mora u stvarnosti nemamo…

Autor: Miloš Simić 

P. S. 

Poruka nadrndanog autora