Beležnica smrti – Oružje Makijavelizma
Cugami Oba i Takeši Obata su od 2003. do 2006. radili na naslovu koji će postati jedan od najpoznatijih šonena u svetu mangi. Reč je naravno o “Beležnici smrti”.
Originalno, “Beležnica smrti” sadrži 108 poglavlja koja su se u nedeljnom ritmu pojavljivala u magazinu “Weekly Shōnen Jump”, a kasnije je upakovana u 12 tankobona.
Radnja priče se odvija u Tokiju i prati Raita Jagamija, mladog genija, koji dolazi u posed misteriozne sveske koja ima moć da ubija ljude pukim zapisivanjem njihovih imena (naravno uz jasno zamišljanje lica osobe čije se ime upisuje).
Raito je na početku mange još uvek u srednjoj školi. Smatra da je ovaj svet truo i da ga uništavaju beskorisni ljudi i kriminalci. Isprva smatra da je beležnica samo šala, ali kada osoba čije ime upiše stvarno umre i kada mu se ukaže demon smrti koji je ispustio beležnicu u svet ljudi, Raito počinje da veruje kako ima misiju da stvori savršen svet lišen kriminala.
Ubrzo, Interpol počinje da sumnja kako postoji neko ko ubija kriminalce i na slučaj se postavlja misteriozna osoba koja važi za najboljeg detektiva na svetu i vrhunski autoritet nad svim policijama sveta, poznat samo kao – L.
“Beležnica smrti” je jedna, pre svega, jako pametno osmišljena manga koja se u svojoj osnovi bavi preispitivanjem moralnosti ubistva ma u koje svrhe bilo počinjeno. Zatim se na jedan suptilan način obrađuje teza da svaka moć korumpira. Vidi se i filozofski momenat razmišljanja o postojanju jednog predmeta kao što je Beležnica smrti i do čega bi došlo da je poseduje jedan makijavelista.
Manga je prilagođena tinejdžerskom dobu, pa su tako i nosioci priče u tom životnom dobu, a sam način saopštavanja logičkog razmišljanja je takav da ciljana publika može da ga usvoji i razloži. Sama snaga ideje o tako moćnom predmetu kao što je Beležnica smrti se u velikoj meri ublažava pojedinim jako naivnim momentima.
Likovi nisu naročito puno razrađivani kao pojedinci već njihov razvoj i unutrašnje biće više možemo da vidimo kroz njihovo shvatanje morala i kroz odnos sa glavnim likovima.
Beležnica smrti ima čudan ritam. Smenjuju se jako duge i spore etape u kojima se pojedini zaključci koje likovi donose ciklično saopštavaju na nekoliko različitih načina, da bi zatim došlo do munjevitog razvoja koji donosi eksplozivnost, a sve da bi se ponovo otvorio prostor za razgibavanje moždanih vijuga logičkim problemima. Ali može se reći da je upravo to buđenje sive mase najveći kvalitet ove mange. Ono što se svakako može istaći kao mana je previše ekspozicije i detaljnog saopštavanja istog događaja viđenog kroz oči više likova.
Odugovlačenje je pogubno za kvalitet svakog serijala u bilo kom obliku. Ideje se istanje i na kraju se pretvore u svoju parodiju. Ni delo Obe i Obate nije ostalo imuno na tu boljku. “Beležnica smrti” se može podeliti na dve glavne celine. Prva bi bila priča spakovana u tankobone od prvog do sedmog, a druga je ostatak serijala.
Pročitajte: “Knjiga o lavirintu”: Knjiga o čoveku!
Prva predstavlja izuzetno inteligentno napisan psihološki, natprirodni triler koji od čitaoca traži da ne prestaje sa čitanjem i koji stvara potrebu da se sazna svaki sledeći korak likova koji se ponašaju kao da igraju šah sa živim figurama. U sedmom tankobonu priča dolazi do apsolutnog klimaksa i dela gde je trebalo staviti tačku i čitaoca ostaviti sa mišlju da je pročitao jedan izvanredan serijal. Umesto toga, autori uvode gomilu novih, bledih likova pomoću kojih restartuju priču i ovoga puta umesto intelektualne provokacije jednostavno zamaraju čitaoca koji samo želi da se dokopa zaključka, beskrajnim narativnim koncentričnim krugovima.
Može se izvesti zaključak da “Beležnica smrti” jeste jedan kvalitetan strip, ali je jako bitno u kom životnom dobu ga čitate. Da bi ostvarilo pun efekat, čitalac ne bi trebalo da bude previše mlad i sa druge strane, ne bi trebalo da izađe iz nekih godina u kojima se pogledi na svet i dalje formiraju.
Autor: Nikola Tasković
