“Tango izgubljenih duša” – Nemirne duše nikada ne spavaju

Prikaz Prikaz stripa “Dilan Dog – Tango izgubljenih duša“, 170. broj u izdanju Veselog Četvrtka i 379. broj u Italiji, po scenariju Điđi Simeonija, uz crtež Bruna Brindizija

Simeoni se još jednom pokazuje kao savršen izbor za davanje tog klasičnog šmeka na kakav smo navikli sa starim Sklavijevim epizodama. Duhovi i nemirne duše su ponovo tema, ali to je tema koja je uvek tražena, uvek rađa želju da znamo više o stvarima o kojima ne bi trebali da znamo bilo šta i na kraju tema koja će zauvek biti privlačna u svim medijima.

Kao što smo rekli, ovo je druga epizoda zaredom koju piše Simeoni i druga epizoda zaredom koja se bavi tematikom nemirnih duša. Simeonijeva pripovedačka snaga se ogleda u tome što temu koja je, slobodno možemo reći izlizana u Dilan Dog serijalu, uzima i sa uspehom donosi nešto domišljato i novo.

Klijent Dilana Doga u ovom broju se zove Pol Moris, imućna osoba čini je život izgubio svaki značaj otkada mu se supruga Lara ubila. Međutim, njega ne proganja duh pokojne supruge, a Dilanov zadatak nije da duha otera, već suprotno, da ga dozove, jer je poslednja želja njegovog klijenta da sa svojom Larom odigra poslednji tango.

Prethodna epizoda: “Spavati, možda i sanjati” – Sladak miris dilandogovske klasike

Ovo je kao i u prethodnoj epizodi slučaj koji Dilan prihvata, ima kontrolu nad njim, ali će ga istraga odvesti putem sastavljenim od laži, bolesti i problema. Zaplet se pojačava kada se na Dilanovim vratima pojavi Polova supruga Lara sa pričom kako je njen život izgubio značaj otkada joj se suprug Pol ubio, a ona ima istu želju da dozobe njegovog duha kako bi sa njim odigrala poslednji tango.

Kao i u prethodnoj epizodi, Simeoni se trudio da pažnju sa Dilana preusmeri na sam slučaj, ne čineći ga posebno strastvenim prema slučaju, kakav Dilan često zna da bude, i izbegavajući da u priču ubaci ženu u koju se Dilan zaljubljuje. Radnja teče brzo i tečno taman onoliko koliko je potrebno. Priča je sasvim dobro orkestrirana. Simeoni se više posvećuje klasičnoj DD tematici umesto ”eksperimentalnim” i ”modernim” narativima kakve smo u skorašnjim brojevima imali prilike da vidimo, a opet sa dovoljno suptilnim detaljima hvata korak sa inovacijama koje su uneli scenaristi pre njega; npr. Dilan Dog koristi modernu tehnologiju. Dijalozi su u nekim momentima brzi, dok su u nekim jako duboki.

Brindizi se u ovoj epizodi maestralno igrao sa senkama koje na licima likova izgleda odlično stvarajući 3D efekat koji probija papir. Njegov stil je krajnje realističan, izuzetno teatralan, linija precizna, a figure dobro definisane do najsitnijih detalja.

Naslovnica Điđija Kavenaga prosto odaje jasnu poentu, a to je da se duhovi nikada ne odmaraju. Na njegovoj naslovnici ih prosto čujemo kako vrište. 

“Tango izgubljenih duša” je sve u svemu epizoda jako prijatna za čitanje, dok nam se bliži taj čuveni ”meteorski ciklus” koji je predstavio dug i čvrst kontinuitet na stranicama Dilana Doga.