Branislav Kerac: DUH SA SEKIROM PO NAŠKI

LICE SA NASLOVNICE…

Branislav Bane Kerac, rođen je 7. septembra 1952. godine u Novom Sadu. Jedan je od najznačajnijih srpskih strip stvaralaca. Zajedno sa scenaristom Svetozarom Tozom Obradovićem realizovao je neka od kultnih ostvarenja kao što su „Poručnik Tara“ u izdanju „Dnevnika“, „Kobra“ i „Cat Claw“ u izdanju „Yu stripa“. Takođe, radio je na licencnim stripovima serijala „Veliki Blek“ i „Tarzan“. Ostvario je zapaženu karijeru u inostranstvu gdje je za američko tržište radio na serijalu „Ghost“ i „Black Pearl“.

Pročitajte: Intervju Zdravko Knežević: ČUVAR VJEČNE STRIP VATRE!

Njegov autorski serijal „Cat Claw“ imao je izuzetnu popularnost u skandinavskim zemljama. Često je sarađivao sa Brankom Plavšićem kao tušerom. Takođe, autor je humorističkog stripa „Billy The Pljuc“. Veliki broj njegovih ostvarenja publikovan je u vidu albuma. Bavi se i muzikom kao bubnjar benda „Gerometal“. Poslednjih nekoliko godina za italijansku izdavačku kuću „Bonelli Comics“ crta epizode kultnog serijala Zagor.

Bane, ovih dana u Italiji je iz štampe izašla nova epizoda legendarnog stripa Zagor koju si ti nacrtao po scenariju Morena Buratinija. Možeš li nam reći više detalja o njoj?

Radni naslov je bio „Misterija puebla“ i pripada redovnoj produkciji. Epizoda ima 314 strana i objavljena je u tri i kusur dijelova u januaru, februaru, martu i aprilu 2019. pod nazivima „Dolina spomenika“, „Ekspedicija u pustinji“ i „Misteriozni pueblo“. Priča je netipična za Zagora, i više je vrlo, vrlo klasičan vestern. Rezultat je moje želje da u scenariju obavezno bude pueblo, što je u stvari ostatak moje opčinjenosti Džerijem Springom u mladosti.

Reci mi kako je došlo do saradnje sa Bonelijem, jesi li pokušavao i ranije da stupiš u saradnju sa ovim velikim strip izdavačem?

Bilo je ranijih pokušaja preko agencije sa kojom sam sarađivao. Radio sam probe za Martija Misteriju i Zonu Iks. Probe za Zonu su uspjele i uradio sam epizodu „Opasne igre“ prema scenariju Lorenca Bertolija. Na žalost, to je sve što sam u tom periodu uradio pošto sam prešao da radim stripove Dušica i Crni biser za američku izdavačku kuću Mračni konj.

Ovo je druga epizoda koju si nacrtao od kada si član Zagorovog crtačkog tima. Koliko poznajem tvoj rad znam da najviše uživaš radeći po svojim pričama, ali kad se mora mora. Koliko uživaš radeći Zagora, kako uopšte ide taj proces stvaranja, je li Buratini šalje kompletan scenario ili u dijelovima, ko odobrava tvoje skice i dr?

Prema radu na Zagoru odnosim se kao prema radu na Tarzanu. Gledam da što profesionalnije uradim ono što scenario traži i vezujem konja tamo gdje aga kaže. Tu i tamo učinim sebi posao zanimljivijim pa ubacim poneku zezalicu (to je jače od mene), ali pazim da ne dostignem nivo pretjerivanja uobičajen za moje stripove. Moreno šalje po desetak strana u ustaljenom tempu tako da se i on i ja osjećamo vrlo komotno. A što se tiče skica, moj brat blizanac po horoskopu (rođeni smo istog datuma) ima puno povjerenje u moje iskustvo. Tokom 400 i nešto tabli koje smo realizovali bilo je svega nekoliko korekcija, mahom zbog pogrešno shvaćenog prevoda.

Svojevremeno si radeći Tarzana uprkos pravilima koja ima ovaj serijal uspio da se dobro zezaš, a u par epizoda smo imali utisak da je riječ o epizodi tvog serijala Kobra, a ne Tarzanu. Koliko uopšte možeš biti svoj u jednom ovakvom serijalu kakav je Zagor? Gdje je Bane u svemu tome?

Rad na Zagoru prije svega zahtjeva ozbiljnost. Istina, tu nisam na svom terenu, ali, s druge strane, imam potpunu slobodu za kasting, režiju, scenu i kostimografiju. Čak ni za glavne likove nisam obavezan da se držim obrazaca što mi Ferijanci (tvrdo krilo Hrama Galijena Ferija) nikako ne oprašta. Međutim, uspjeva mi da ih potkupim dinamikom, energijom, neobičnim kadrovima i, prije svega, ženskim likovima kakve nemaju puno prilike da vide u Zagoru.

Jesi li u ovoj epizodi bio opušteniji s obzirom da si se u „Prošlosti Džimija Gitare“ tek „upoznavao“ sa Zagorom? Koje su to stvari koje ti je sada bilo lakše (ili teže) raditi u ovoj epizodi?

Lakše na sve načine. Traženje likova je ustupilo mjesto sada već formiranom Zagoru ala Bane. Imresivnu Čikovu liniju držim na ustaljenom nivou. Pueblo epizoda je sama po sebi lakša od „Prošlosti Džimija Gitare“ jer ne sadrži arhitekturu i previše perspektive. Neobični sklop Antelope kanjona i mizanscena Džona Forda pružio mi je mnogo zadovoljstva. No, što ne platiš na mostu, oderu te na ćupriji, tako da sam imao dosta tabli sa dvadeset Komanča i desetak bandita koji se vrzmaju po kadrovima.

Negdje sam pročitao da si uradio i jednu kraću priču Zagora za neki specijalni broj posvećen Edgaru Alanu Pou?

Ta „kratka priča“ je ustvari prolog Pueblo epizode, i njegov nastanak je pogrešno protumačen u medijima. U svakom slučaju, tradicija povezanosti Zagora sa Bazom Onkraj je i ovdje nastavljena.

Poslednju deceniju si aktivan na evropskoj sceni. Pored Zagora uradio si nekoliko albuma za francusko-belgijsko tržište, kao i jednu epizodu Fantoma. Tvoja iskustva u radu na ovim albumima?

Opšti utisak je da su me ti projekti ostavili dosta hladnim. Pošto sam tu bukvalno bio kamera bez identiteta nisam se uopšte vezivao za te stripove. Više sam se trudio da svi crijepovi budu na broju nego sto sam poklanjao pažnju na stripski jezik. Boljka francuskih scenarista je da sve više pišu neuspjele scenarije za filmove uz apsolutno odsustvo bilo kakvog poznavanja stripskog jezika. Beskrajne i bespotrebne masovke, užasno kadriranje, smještanje po desetak akcionih scena na tablu, opsesivno trpanje tri radnje u jedan kadar… Nema teorije da crtač tu nađe bilo šta za svoje zadovoljstvo. Naprotiv. Sve se svede na košmar u kome se osjećate izuzetno ništavni i beznačajni. No, da ne griješim dušu, nisu svi scenaristi filmadžije u pokušaju i naravno da ima autora koji imaju više sreće sa franačkom produkcijom. Ono sto sam ja radio utješno smještam pod „naišla takva tura“. Urednici su posebna priča i barem sam sa njima imao više sreće. Fred Blanšar je i sam crtač tako da mi nije bez potrebe premještao pepeljare po stolu. Urednica belgijskog Kastermana nije ni znala šta je strip pa se nije previše ni mješala u crtanje. Fantom je bio posebno negativno iskustvo. Na moje traženje klasične Den/Saj Berijevske epizode dobio sam besmislenu priču sa besmislenim dijalozima, epizoda u kojoj se glavni junak pojavljjuje na 27 slika od 280… Ne želim nikom od kolega da se nađe u takvom poslu i trudim se da to čudo zaboravim.

A sada da se malo vratimo u prošlost pa da nam Bane još jednom uradi kopipejst iz svoje memorije i ispriča kako je uletio u čarobni svijet devete umjetnosti?

Oooo, čuveno pitanje i još čuveniji ”Kekec” iz 1957. godine. Moja majka je bila veliki filmofil i nosila me je u bioskop još kao bebu (onda je to bilo sasvim normalno). Rano sam se navukao na slijed slika, tako da je moj susret sa stripom (čitaj filmom prenijetim na papir) bio ljubav na prvi kaiš. S obzirom da sam od malena bio sklon škrabanju po sveskama koje i dan danas čuvam, vrlo brzo sam se vezao za Koeljhovog Dejvi Kroketa, Mašeroovog Krcka i Fosterovog Valijanta. ”Crtani romani” su izašli 1962. godine tačno na vrijeme da desetogodišnjeg klinca osvoje za cijeli život. Tu su naravno i kolekcije predratnih stripova komšija Batice i Milančeta Erdeljana, Crtani Magazin, Politikin zabavnik… a onda je grunulo zlatno doba StripStripa, Strip revije, Plavog Vjesnika, Panorame, Stripoteke, Derdevil u Zenitu, Pingvin, Lale, Likosov Zabavnik, Majin strip….

U početku je Toza (Svetozar Obradović) bio nerazdvojni dio u nastanku tvojih stripova jer je napisao većinu tadašnjih scenarija, a onda se čini mi se prvo u „Kobri“ poćeo osjećati tvoj doprinos u dijalozima dok nisi skoro sasvim preuzeo i pisanje scenarija za svoje stripove („Ket Klou“, „Tarzan“…). Kada si osjetio da sve možeš sam?

Osjetio sam čim sam nacrtao svoj prvi pravi vestern ”Živ ili mrtav” u školskoj svesci. Toza i ja smo školski drugari i ta saradnja je bila više stvar drugarstva nego potrebe. U jednom momentu je Toza postao pretrpan radom za druge crtače i ja sam iskoristio priliku da crtam sopstvene gluposti. Interesantno je da me danas niko ne doživljava kao scenaristu iako sam realno gledano (bio) jedan od najproduktivnijih scenarista i koscenarista.

Koliko uopšte rad po tuđim scenarijima može predstavljati zadovoljstvo? Radio si sa dosta scenarista u životu, koje su sličnosti, razlike, sa kim je bilo, najlakše, najbolje i sl.

Geslo profesionalizma glasi da radiš i da se ne trpaš u tuđ posao. Ignorišeš očigledne greške, nejasnoće, gluposti, amaterizam i najčešće aroganciju. Scenariste dijelim na one koji sebe smatraju najpametnijim na svijetu i na one s kojima se može lijepo dogovoriti. Ovi drugi, kao što su Toza i Moreno, na primjer, srećom su bili češći u mom opusu. Ali kad naletite na samoproklamovanu ”zvijezdu” koja ne razlikuje film od stripa, to je strašno opterećenje i jedan od razloga što najviše volim da radim sam.

Kako je izgledalo to tvoje pisanje scenarija? Pretpostavljam da kao i većina nas crtača nisi pisao i tipkao klasično na mašini nego si sam sebi možda radio neke krokije tabli i sl?

Pisao sam rukom neke vrste sinopsisa, pravio skice tabli ili jednostavno bez plana dodavao sliku na sliku onako kako me je priča vodila. Posle završetka crtanja, radio sam finalne dijaloge, uvijek rukom. Grozio sam se pisaće mašine. Ono njeno TOK TOK TOK i CIING mi je smetalo pri slušanju muzike.

Evo ja nakon nekoliko godina ponovo sa kćerkom iščitavam albume „Ket Klou“ i imam osjećaj da si se baš zabavljao radeći ove epizode? Ima li nade da uskoro kreneš sa radom na poslednjem najavljenom albumu? A možda ti to sve imaš iscrtano nego nas držiš u neizvjesnosti…

Evo sad će 25. godina otkako imam sinopsis za epizodu ”Mačkagedon”. Počevši od onog “sutra ću” nikada zaista nisam imao prostora da spojim par mjeseci bez redovnih prihoda i uradim taj album. Na žalost, ni danas nije bolja situacija tako da sam odavno prestao da obećavam nastavak. Imam običaj da, kad se sretnemo, plašim Gorana Sudžuku da mu je suđeno da on odradi taj posao.

Osamdesetih si bio najproduktivniji strip crtač na ovim prostorima, a onda je nakon ružnih dešavanja na ovim prostorima strip nestao. Ti si tada posredstvom SAF-a uglavnom i dalje crtao i živio od stripa. Šta si sve uradio tih godina?

Prilično toga. Prije svega Dušica (”Ghost”) i Crni Biser (”Black Pearl”). Jedna epizoda za ”Zona X”. ”Cat Claw” je išla redovno u Skandinaviji, a sa kolegama sam bio član tima koji je realizovao nacrte TV serija za LA firmu Platinum i učestvovao u pripremama za film ”Cowboys & Aliens”. U jednom momentu su Amerikanci počeli da nas tretiraju kao Pakistance, i ja sam se 1996. godine prebacio na Windows 95 i potpuno se otuđio od stripa. Prilikom posjete festivalu stripa u Rijeci, 2010. godine, Igor Kordej mi je izvukao uši i vratio me iz letargije. Po povratku sam nazvao Čabu Kopeckog i malo po malo vratio se onome što najbolje umijem.

Tih godina kada nisi mogao živjeti od stripa, kada si bio prinuđen da ostaviš crtanje bar privremeno i posvetiš se nečem od čega možeš izdržavati porodicu, šta si sve radio?

Uopšteno rečeno sve – od kesica za kafu do nacrta za livene ograde. Posvetio sam se pripremi za štampu i to mi je omogućilo da zadržim posao u ”Marketprintu” i redovne prihode. Dosta sam bio posvećen ilustraciji udžbenika i edukativnih knjiga za novosadskog izdavača ”Zmaj” i u tom periodu sam uradio i četiri svoje knjige sa temama iz istorije (”Junaci narodnih pesama”, ”Prvi srpski ustanak”, ”Sveti Sava princ-monah” i ”Kosovska bitka”). Tu sam ostvario i Zmajtematiku i Zmajbukvar. Istovremeno sam amaterski počeo da se bavim izdavaštvom i uglavnom štampao svoje radove. Veza sa stripom je bilo kolorisanje stripova za Strip Art agenciju. Iskolorisao sam svih 400 tabli Bernetovog stripa Klara i oblikovao dosta logotipova za Ervinova izdanja. Odsustvo svakodnevnog posla mi je omogućilo i potpunije bavljenje muzikom. Sa bendom ”GeroMetaL” sam snimio dva studijska albuma i zabilježio tridesetak svirki po Vojvodini i Srbiji.

Kako si se osjećao tih godina kada je strip na ovim prostorima umro?

Iskreno, nisam imao vremena da previše razmišljam o tome. Pratio sam šta se događa, bilo mi je drago kada je Zlatko pokrenuo ”Strip vesti”, povezao sam se sa internet zajednicom, počeo da posjećujem festivale, nekako pregrmio potpunu propast izdavaštva i uključio u novi talas interesovanja za strip. Slijede, naravno, Fibra, Sistem, Darkvud, budi se (i neslavno umire) Marketprint. Tu je Makarska, Leskovac, Kragujevac, Veles, Pirot, Zrenjanin, Rijeka, NS strip vikend, CRŠ… evo sada i Banja Luka, Mostar, Sombor. Strip se digao iz pepela, istina ne kao nekadašnji moćni orao, ali bar kao paun kočoperan.

Znaš li možda pa makar i približan broj tabli stripa koje si do sada nacrtao?

Naravno da ne znam, ali volim da mislim da sam tu negdje oko 3000 tabli. Čini se mnogo, ali kada uporedim to sa opusom nekih italijanskih i latinošpanskih crtača, ja sam čista lenja buba.

Svima nama koji smo iscrtavali svoje prve table stripa tih osamdesetih godina prošlog vijeka ti si bio apsolutni uzor čak mislim da je bar 75% danas aktivnih stripadžija na prostoru eks-Ju počelo crtati pod tvojim uticajem. Neki ljudi su u potpunosti kopirali i tvoj stil što se moglo vidjeti u Velikom Bleku (npr. Pavel Koza). Na koji način si u to vrijeme gledao na te stvari, a kako ti to sve izgleda danas?

Bilo mi je drago zbog mene i izuzetno neprijatno zbog tih autora koji su time odlagali sopstveno sazrijevanje i gradnju svog izraza. Neki su prevazišli tu fazu, najčešće iniciranu zbog posla na licenci, ali neki su ostali zadovoljni postignutim. Sve u svemu, počastvovan i istovremeno izgrižen savješću da sam nekome bio kočnica.

Tada je nastala i tzv. Vojvođanska škola stripa. U čemu je tajna uspjeha te vojvođanske momčadi?

Tajna uspeha je bila u koncentraciji izdavača i koncentraciji poslova koji nisu dozvoljavali teoretisanje i filozofiranje. Kada imaš produkciju, onda imaš i redovno prisustvo na tržištu i vrlo brzo počinješ da ljudima iskačeš iz frižidera. Od tolikog kvantiteta je lako iznuditi i dobar dio kvaliteta.

Najčešće nedoumice kod početnika valjda od kada strip postoji pa do danas jesu materijali i pribor koga koriste profesionalci. Reci nam koji pribor i materijal ti koristiš?

Pribor i materijal su individualna stvar. Sibin (Slavković, p.u.) voli običnu olovku drvenjaču koju sam ja ostavio čim se pojavila 0.5 tehno olovka. Koristio sam svašta. Poručnik Tara je mahom iscrtan klasičnom Štedler patent-olovkom sa širokom minom koju sam šiljio šmirglom. Omiljena pera su mi Brauze 511 i 513, ali se ne stidim ni Žilo, Atom i bilo kog drugog pera na koje naiđem. Otkako sam se man’o četkice posle desete epizode Kobre, dlakava čudovišta mi služe samo za krečenje velikih površina. Ljubiteljima četkice mogu da preporučim japanske najlonke. Sasvim dobro funkcionišu, a cijena dozvoljava da se često mjenjaju. Ezoterija tipa Vinzor-Njutn nije toliko bolja koliko je skuplja. Posebna kategorija su Pentelove četkice sa patronama koje su izuzetno korisne i kvalitetne i sada su već sasvim potisnule klasične Marderhar četkice. Svemu tome treba pridodati i kompjuterske programe, više nego korisne za obradu skenova, montažu i kolorisanje. Programi kao što su Manga studio i Fotošop zadovoljavaju sve kriterijume za bazično crtanje pogotovo kada se upare sa Vakomovim tabletima ili Sintik tablom.

Svojevremeno si u JU stripu vodio vrlo popularnu školu stripa koja nije bila klasičnog tipa nego si kroz primjere rješavao konkretne probleme sa kojima se susreću početnici, ali i profesionalci. Koliko ima tog materijala i da li si možda nekad razmišljao o objavljivanju neke knjige tog tipa, škola crtanja stripa i sl?

Takve namjere i želje postoje, ali uvijek iskrsne ili nešto što se mora ili je preče od toga. Za sada, ograničavam se na održavanje kratkih kurseva ili sedmodnevnih školica kao što je ona planirana za ljeto u Vrnjačkoj banji.

Nakon Zagora je li opet ide Zagor ili spremaš neki novi projekat? Smije li se znati na šta nam to spremaš u budućnosti, možda neki novi autorski strip?

Trenutno sam na nekakvom mini odmoru. Očekujem da nastavim Zagora, ali ne znam šta mi Moreno sprema. Što se autorskog stripa tiče, ideje mi nikad nisu nedostajale. Sve sam više svjestan da ću tih 260 godina potrebnih za njihovu realizaciju nekako zaobići.

Razgovarali: Predrag Ikonić, Zdravko Knežević

BONUS VIDEO REDAKCIJE STRIP BLOG: 

Marti Misterija i Zona Iks

Radio sam probe za Martija Misteriju i Zonu Iks. Probe za Zonu su uspjele i uradio sam epizodu „Opasne igre“ prema scenariju Lorenca Bertolija.

Geslo profesionalizma

Geslo profesionalizma glasi da radiš i da se ne trpaš u tuđ posao. Ignorišeš očigledne greške, nejasnoće, gluposti, amaterizam i najčešće aroganciju.

Muzika

Odsustvo svakodnevnog posla mi je omogućilo i potpunije bavljenje muzikom. Sa bendom ”GeroMetaL” sam snimio dva studijska albuma i zabilježio tridesetak svirki po Vojvodini i Srbiji.

Produkcija

Kada imaš produkciju, onda imaš i redovno prisustvo na tržištu i vrlo brzo počinješ da ljudima iskačeš iz frižidera. Od tolikog kvantiteta je lako iznuditi i dobar dio kvaliteta.

Manga studio i Fotošop

Programi kao što su Manga studio i Fotošop zadovoljavaju sve kriterijume za bazično crtanje pogotovo kada se upare sa Vakomovim tabletima ili Sintik tablom.