Klaudio Vila: Slika čoveka dok jaše usred živopisnog pejzaža zapada je čista poezija!

Razgovor sa italijanskim strip crtačem Kaludiom Vilom za Strip Blog

…Protagonisti su bili mladić i lepa devojka, naslov je bio “Enguerrand and Nadine”, a sadržao je šest epizoda po dvadeset stranica. Naporno, ali svakako je bila potrebna polazna tačka.”

Ovako je italijanski stripa autor Klaudio Vila odgovorio na pitanje novinara Strip Bloga o tome da li se seća svog prvog stripa koji je objavio i o čemu je strip govorio. 

Pročitajte: Kavenago: Dilan se uvek menjao prema interesovanjima publike, tako je i danas!

Klaudio Vila, šesdesetjednogodišnjak, rođen u Lombardiji, jedan je od kultnih autora u izdavačkoj kući Serđo Boneli Editore. Imao je prilike da radi sa nekima od najvećih strip umetnika, koji su pisali stranice istorije devete umetnosti i tako i sam postao jedan od onih koji se latio pisaljke i nastavio ispisivati strip table za godine i decenije koje dolaze. 

On je učestvovao u stvaranju Martija Misterije, lika i izgleda Dilana Doga, omiljeni je crtač naslovnica za izdanja Teksa Vilera, a radio je i za Marvel. Krajem prošle nedelje, Klaudio Vila je dao intervju za Strip Blog.

Kada govorimo o Vašem profesionalnom radu, kako je on počeo i sa kojim projektom?

Bio je to upravo ovaj strip o kojem sam govorio u prvom pitanju – borbe mačevima, galopiranje, konji. To je bila čista avantura, ne samo priča, već avantura za mene kao crtača, jer sam se uhvatio u koštac sa hrpom dokumentacije i spisa, govorim o preinternetskom dobu, u kojem je pronalaženje slika, kao primera i svih ostalih korisnih materijala bilo zaista teško. Danas se samo jednim klikom otvara čitav svet. Svakako, ovo iskustvo mi je mnogo pomoglo u sticanju iskustva i formiranju metoda rada.

MOLIMO VAS NE PRENOSITE OVAJ INTERVJU U CELOSTI!

Kada ste počeli da radite za idavačku kuću Serđo Boneli Editore i kako je to izgledalo, kakva ste iskustva imali?

Nakon serijala “Enguerrand and Nadine”, francuska izdavačka kuća ponudila mi je rad na naučno-fantastičnom, mini-serijalu, a rad je podrazumevao da na početku redizajniram i osvežim likove koje je već nacrtala koleginica Lina Bufolente. Serija je nosila naziv “Gun Gallon” i trebalo je da ima šest epizoda, ali je nisam dovršio, jer sam u međuvremenu dobio pismo koje je najavljivalo kraj saradnje sa francuskom izdavačkom kućom i u isto vreme, otvaralo put ka Boneliju, a sve to jer se rađao Marti Misterija. Zahvaljujući Francu Bignotiju, profesionalnom crtaču koji me je naučio zanatu, uspeo sam da položim testove za crtača i budem uključen u tim koji radi oko Martija Misterije. Test u Serđo Boneli Editoreu je izgledao tako, da su kandidati bili dužni da nacrtaju tri table koje bi ilustrovale “tipične” stituacije lika. Nakon toga sam dobio prvi scenario koji je napisao Alfredo Kasteli, tvorac Martija Misterije. Prvi utisci su bili da “postajemo ozbiljni” i morao sam da naučin novi način pripovedanja kroz slike, stavljajući se u službu lika i onoga kojeg je potrebno prikazati.  

Možete li se setiti te prve epizode, o čemu je ona govorila?

Prva priča Martija Misterije nosila je naslov “Lobanja sudbine”, nezaboravna za mene, jer je smatram svojom prvom, pravom strip pričom. Priča je govorila o lobanji koja je bila obdarena čudnim i misterioznim moćima, oko kojih su se prepletale razne priče. Sećam se scena sa Ferarijem Mondailom s kojim smo leteli u spektakularnom skoku. Veoma zabavno za crtanje. U toj prvoj epizodi sam malo “obrusio zube”, Bonelijevski rečeno. Bio je to mali korak za čovečanstvo (smeh), ali veliki za mene.

Možete li nam reći nešto više o radu i saradnji sa Đanluiđijem Bonelijem i Aurelijom Galepinijem na serijalu Tex i šta ste naučili od njih, kako je izgledao taj rad?

Oni su bili dva stuba italijanske istorije stripa. Teksa sam upoznao dok sam još samo čitao stripove i iznova sam se gubio diveći se prelepim Galepovim naslovnicama, pre svega na epizodama “Na obroncima severa”, “Kineska četvrt”, “Mefistov sin”… samo sam spomenuo prve koje su mi pale na pamet, iako se ne bih umori nabrajajući ih i iznova čitajući priče, a pre svega onu koja je prema mom mišljenju “prototim” Teksovih priča: “Na obroncima severa. U ovoj priči postoje četiri forme koje je najbolje koristio Boneli, priča koja je referentna tačka kako bi Teks trebalo da bude napisan, prema mom mišljenju. Na crtežu je radio Đovani Tiči, jedan od najvećih italijanskih crtača stripova, mnogo je dao Teksu i on je svakako jedan od najznačajnijih autora.

Možete li nam opisati svoj rad na serijalu Dilan Dog, izazove, poteškoće..?

Pozvan sam da pomognem u pronalaženju lica za lik. Poteškoće su bile očigledne: bili smo u takvim kulturnim okolnostima u kojima je heroj, zgodan protagonista savršenog nosa i pravilnih crta lica imao prolaz. Bila je potrebna studija da bi se otkrila još jedna „maska“, prepoznatljiva, kojom mogu da upravljaju drugi crtači serijala, nešto specifično. Moram reći da mi prve studije nisu išle dobro. Među opisima mog lika, koje sam razrađivao, nešto je nedostajalo: on je Englez. Ovo je iz temelja promenilo potragu za oblikom lica. To je nepisani jezik, ali slika lica nas odmah upućuje na etničko poreklo, u slučaju „engleskog“ lika lice je izduženo, a ne četvrtasto ili zaobljeno. Sklavi je bio taj koji je predložio sličnost sa engleskim glumcem, koji je izgledao savršeno za ulogu. Tada nisam poznavao Ruperta Evereta, ali u bioskopu „Art house“, u mračnoj sobi, odradio sam prve studije lika iz filma „Druga zemlja“ i usavršavao ih kasnije kod kuće. Radio sam kao crtač naslovnica za prvih 41. epizodu i to pamtim kao jedno novo iskustvo. Bilo je to moje prvo iskustvo kao crtača naslovnica i morao sam na licu mesta da naučim razliku između pričanja priče crtežima i izazivanja znatiželje, tačnije privlačenja čitaoca, a da to ne bude preterano. Bila je to sjajna prilika. Kasnije sam nacrtao dve priče za Dilana Doga i moram reći da je stvaranje „uživo“, na papiru, bila velika zasluga.

Radili ste na mnogim Bonelijevim junacima, koji Vam je najbliži? Kojeg favorizujete?

Iako sam pomogao u pronalaženju izgleda i za Dilana Doga i za Nika Rajdera, western okruženje je ono što sam najviše voleo i pre nego što sam počeo da crtam stripove (osim sveta superheroja, ali Bonelli još uvek nije stvorio superheroja), pa je Teks ono što i dalje osećam kao najveći izazov, uprkos godinama provedenim „s njim“, uvek treba nešto još otkriti, pre svega o tome kako priče učiniti sve prirodnijim i prirodnijim u svakom dizajnu. Slika čoveka koji jaše na konju usred živopisnog pejzaža zapada je čista poezija. Ništa se ne može uporediti sa tim.

Osim za Bonelija, za koja tržišta i izdavače ste još radili i na kojim stripovima?

Brzi izlet u svet superheroja, zahvaljujući Marvel Italy-ju, omogućio mi je 2006. da uradim kratku priču o “Đavolu i Kapetanu Americi” („Dvostruka smrt“) na osnovu scenaria Tita Faračija, autora Diabolika pod naslovom „Pravilo“. Neke ilustracije i naslovnice za Autosprint, italijanski auto-magazin (još jedna moja strast).

Možete li uporediti italijansku strip scenu sa evropskom ili američkom, šta su razlike, a šta je ono što gde se podudaraju?

Tehnički, načini pravljenja stripa su prilično različiti, to je ono što znam. U Evropi imamo prilično razrađen i precizan scenario koji puno govori i daje crtaču priliku da se izrazi u prostoru koji mu ostaje u odnosu na scenario. U Americi je pristup slobodniji, počevši od scenarija, koji je često na doradi kod crtača, dok scenarista daje osnovni pravac kako bi se crtaču omogućilo da se izrazi u punoj snazi. Dva pristupa, ali zajednička je želja da se najbolje ispriča nešto zanimljivo. Mislim da sada, širom sveta, stripovi, kako evropski, tako i američki i italijanski, lagan ali stalan gubitak čitalaca. Izazov je ovih dana biti u mogućnosti da se predstavi najbolje od ovog izvanrednog medija, koji na jedinstven način kombinuje reč sa slikom, koristeći svoj komunikacijski potencijal sto posto. Da biste nastavili da pričate priče zbog kojih se oslobađa mašta, podstaknite kontemplaciju, podstaknite rasuđivanje i zabodite se pravo u srce.

MOLIMO VAS NE PRENOSITE OVAJ INTERVJU U CELOSTI!

Šta mislite o srpskoj strip sceni?

Priznaću da ne poznajem najbolje scenu, ali verujem da je strast u pisanju i crtanju identična kao i u ostatku sveta.

Šta ste u životu naučili od stripova?

Strpljenje. Da nikada niste zadovoljni onim što radite, stalno učenje. Znati kako sagledati stvari sa više tački gledišta. Kreativnost za rešavanje najkomplikovanijih problema.

Šta jedan autor treba da poseduje kako bi radio u strip industriji?

Veliku želju za učenjem. Ko misli da je genije, završio je. Uvek učenje. Od svih. A „glad“ u znanju, moći za izražavanje, prenošenje emocija su bitne stavke.

Možete li nam otkriti tajnu svog rada?

Ne mislim da imam tajnu. Nemam vozni red. Nekada se desi da se probudim na tabli ili stolu za crtanje. To je posao koji nema vreme, samo traži rezultate.

Možete li nam otkriti na kojem projektu trenutno radite?

Jedna veoma lepa priča. Ne mogu ništa da otkrijem, samo mogu da kažem da se radi o Teksovom životu iz prošlosti.

BONUS VIDEO REDAKCIJE STRIP BLOG: