Novak: Umesto umetničke kritike, doživeli smo ocene – satanizam, bolest, promovisanje nasilja nad decom!
Nedavno je u prostorijama Stare kapetanije uništena izložba underground strip radova grupe Momci. Kako navode mediji, na ovu izložbu su upali “desničari”, ali u ovom slučaju ne bi bilo mnogo toga čudnog, s obzirom na atmosferu u društvu, da u pitanju nisu bili radovi koji su crtani pre dvadeset godina.
Ovim povodom smo za razgovor zamolili jednog od autora, tačnije, članonom grupe “Momci” Daliborom Novakom.
Novak navodi da otkako su otvorili retrospektivnu izložbu “MOMCI – imali su oko sebe taj neki sjaj”, iščekuju da čujemo neku kritiku. Ali jedino što čuju su optužbe – da je to bolest, satanizam, promovisanje nasilja nad decom, drugim rečima sve samo ne umetnost.
Pročitajte: Kavenago: Dilan se uvek menjao prema interesovanjima publike, tako je i danas!
-Uočivši laku metu, masa je munjevito preskočila sve stupnjeve negodovanja i kritike i odmah ispritiskala najveću crvenu dugmad: pozivi na ubistvo autora, spaljivanje galerije i uništavanje izložbe. Banalan ili ne, bes javnosti je autentičan i ne smemo ga zanemariti. Ali postoji drugi segment društva koji je hladne glave, planski, koordinirano i bez izliva emocija, sistematično i u tišini za samo par minuta iscepao izložbu, to jest 9 godina našeg rada, navodi Novak.
Možeš li da nam bliže opišeš postavku i njeno značenje, šta vas je inspirisalo za te radove?
Izložba je dokumentarno-istorijska, na njoj nema aktuelnih radova koji direktno korespondiraju sa današnjicom, već prikazuje radove strip grupe MOMCI koja je bila aktivna od 1992 [formalno 1993] do 2001. MOMCI su bili srednjoškolci, kasnije studenti, uzorni metalci i pokoji njuvejver. Iako je brutalnost vremena u kojem smo radili svakako ostavila trag u našim radovima, za nas su nasilje, vulgarnost, sirovost i apsurdnost u našem radu bili prevashodno reakcija na tada umiruću scenu klasičnog stripa, koja je postala toliko anahrona i dosadna da nije imala ništa sveže da ponudi, sem znalačkog divljenja nad dobrim starim klasicima.
S obzirom na to da je to izložba radova koji su crtani pre dvadeset godina, možeš li nam reći šta je pokrenulo sada potrebu za tom izložbom, da li ste želeli poslati neku poruku ili slično?
Kao što je početak devedesetih na muzičkoj sceni obeležila eksplozija agresivnijih, bučnijih i ekstremnijih sastava, u istom duhu vremena smo smatrali da je vreme klasičnih stripova o kaubojima i indijancima prošlo i odlučili da nametnemo jedan grafički eksplicitniji, agresivniji stil i crnji humor. A kenjkavac? Samo jedna u nizu sporednih ilustracija iz 1995. [drekavac, slinavac…] Koja sa ironičnom slatkoćom prikazuje brutalnost cenzure – ko mnogo kenja, sleduje mu satara. Tako je bilo nekad, tako je i sad.
Šta ovakav način odnosa, mislim na prekid i nasilni upad, prema umetnosti može da nam kaže društvu u kojem živimo?
Slikan i kad nije samo slika već u vek nosi neki svoj kontekst. U zavisnosti od konteksta, slika može da ima ogromnu moć, pozitivnu ili negativnu. Baš zato smatramo da je najopasnije u ovoj situaciji što se našem radu negira njegov kontekst, a nameće drugi, veoma negativan i čak bolestan, koji sa radom i momcima nema ništa zajedničko. Da li se to dešava spontano tako što javnost projektuje svoje strahove na nas, ili pak namerno, da bi se od nas načinila laka meta na kojoj besan narod može da da sebi odušak? Ne znamo, ali ovo mora da se zna: MOMCI su uvek za slobodu govora, nikada za sekiru, nikada za nasilje i uvek za crni humor! Većina naših stripova nije pravljena za decu što to je donekle šteta, jer deca često razumeju zafrkanciju bolje od odraslih. Zato ako vidite da vam se dete kida od smeha na kojota koji stoti put pada niz liticu, nemojte se brinuti za njegovo duševno zdravlje, u najboljem je redu – dete zna razliku između stvarnog i nacrtanog.
BONUS VIDEO REDAKCIJE STRIP BLOG:
