El Superman – Španske parodije na Supermena

Međutim, to sve nije ništa u odnosu na špansku kinematografiju koja je praktično cela prešla na Netflix. Pritom, ne mislim na serije kao što su Casa de papel ili Elite koji su stekle svetsku slavu na Netflixu, već upravo na španske filmove.

Španci su naime svoje filmove zadržali u lokalnim bioskopima, ali oni ubrzo posle klasične distribucije odlaze na Netflix i tada su praktično izgubljeni za bilo kakvo prikazivanje van Španije. Nažalost, naša publika baš zbog toga ima sve slabiji izbor španskog žanrovskog filma u bioskopima, a na televiziji će ih biti manje nego ikad. Uprkos tome što smo tokom devedesetih, jednim delom zahvaljujući sankcijama i dobrom ukusu distributera, postali ne samo odana publika španskog filma, već i trendseteri u prepoznavanju velikih reditelja koji tamo stasavaju, Netflix nas polako vraća na marginu.

Otud je pored nas prošao i veoma zanimljiv trend ekranizacija španskih humorističkih stripova koji se bave dekonstrukcijom superheroja, i to onog temeljnog – Supermana.

Superlopez Javiera Ruiza Caldere uspešna je ekranizacija Janovog stripa koji je koncipiran kao direktna španska parodija Supermana. Strip je baziran na premisi da je malo dete sa nadljudskim moćima sa kriptonolike planete palo u Španiju, a ne u Ameriku i da je odgajano u skladu sa španskim vrednostima, što znači da se u suštini može pristojno živeti i ako se ne ističeš i ako si mediokritet.

U tom pogledu, Superlopez je strip koji najdirektnije razrađuje premisu Supermana i film je tretira na sličan način, kao reakciju na filmove o Čoveku od čelika. Ovih dana je u DCAU izašao Red Son, i Superlopez bi se maltene mogao sagledavati i kao jedna Elseworlds avantura, gde Kal El nije pao u Ameriku, pa se samim tim nije desio ni ostatak DC univerzuma.

U izvesnom smislu, filmski Superlopez je odgovor na premisu Lesterovog drugog Supermana i Snyderovog Man of Steel, u pogledu zapleta – u oba filma imamo dolazak protivnika sa zavičajne planete koju kod DCa oličava General Zod.

U slučaju Superlopeza, sam diktator sa daleke planete pomalo asocira na Generalissimusa Franca, ali se ne razrađuje dalje u tom smeru. To je svakako još jedan lokalni pečat. Možda bi bilo zanimljivo videti radikalnu verziju Superlopeza u formi španskog Red Sona – šta bi bilo da je Franco saznao za malog dečaka sa druge planete, ali ovaj lik nikada nije tako radikalno interpretiran.

Jan je pseudonim Juana Lopeza Fernandeza koji je u mladosti bio okrenut levim idejama, pa je čak i emigrirao na Kubu da studira film. Ipak, vratio se u Španiju 1969. godine, a 1973. počeo je da izlazi Superlopez. U stripovima o ovom junaku se doticao i tema vezanih za frankizam jer to je period velike transformacije španskog društva.

Reditelj Javier Ruiz Caldera je pre Superlopeza režirao već jednu strip adaptaciju. Bio je to Anacleto Manuela Vazqueza Gallega. Ova parodija na Jamesa Bonda nastala je 1964. uporedo sa agentom 007 i glavni junak je bio nesposobni špijun španske tajne službe. Kao i Superlopez, i Anacleto je izdavala kuća Editorial Bruguera koja danas više ne postoji.

Sama kuća Editorial Bruguera je imala dosta iskustava sa ekranizacijama i po njihovim serijalima nastale su čitave multimedijske franšize, poput Zipi y Zape i Mortadelo y Filemon, kako u televizijskim, tako i u bioskopskim izdanjima, igranim i animiranim. Španski film je tradicionalno bio zainteresovan za strip ekranizacije, pa na neki način kinematografija danas i čuva sećanje na neke jake izdavačke kuće, kao što je ova.

Pročitajte: Televizijske serije kao budućnost srpskog stripa

Caldera se u Superlopezu odlično snalazi sa povećanim ulozima i sa većim budžetom u odnosu na Anacleto. Superlopez nema čega da se stidi u odnosu na ovakav sadržaj iz bilo koje druge kinematografije, i sušinki uvodi Španiju ne samo na tržište žanrovske parodije, već i oblast istinskog comic book filma.

Protagonista španskih romantičnih komedija Dani Rovira se odlično snašao u naslovnoj ulozi, i dao joj je svoj karakteristični komični pristup, ali i šarm koji se ispostavlja kao vrlo snažan u pojedinim deonicama, a naročito u odnosu na atipičan dizajn lika sa brkovima. U odnosu na stripski izvornik koji je još parodičniji, Rovira mu daje auru Clark Kenta.

Uostalom, u slučaju Superlopeza ono što je parodija više proizilazi iz stripa, a ne iz filmskog sadržaja. I Caldera upravo na tom nivou iznova potvrđuje da je jedan od zanimljivijih reditelja specijalizovanih za akcionu komediju i generalno za žanrovske hibride koji uključuju humor. Njegovi filmovi su duhoviti, ali u pogledu ubedljivosti filmskog prizora i tehničke izvedbe nimalo nisu smešni.

Za doček nove 2020. godine na Netflixu izašla je serija El vecino čije je prve epizode režirao čuveni Nacho Vigalondo. Serija je nastala po stripu Santiaga Garcie i Pepa Pereza, u izdavačkoj kući Astiberii. Sam Nacho Vigalondo je trenutno na ničijoj zemlji između španske kinematografije i Holivuda, ali je u prve dve epizode postavio jasan vizuelni koncept serije koja crpi inspiraciju iz njegovih filmova, pre svih iz Extraterrestre.

El vecino je u suštini sitkom o luzeru koji od jednog umirućeg intergalaktičkog heroja dobija medaljon sa supermoćima i njegovim pokušajima da njima ovlada i shvati za šta da ih iskoristi. Vigalondo i kolege baziraju humor na tipičnim sitkom situacijama koje povremeno dobijaju superherojski obrt i iz relativno kamerne humorističke forme prerastaju u sekvence sa specijalnim efektima.

Vigalondo je upravo majstor takvih žanrovskih spojeva i nekonvencionalnog tretiranja spektakularnih žanrovskih prizora, pa El vecino uspeva da vešto uklopi te vizije.

U glavnim ulogama pojavljuju se slavni španski glumci Quim Gutierrez i Clara Lago, koja je u svetu romantične komedije česta partnerka i po popularnosti uz rame pomenutom Daniju Roviri, što svedoči o visokim ambicijama producenata. Serija je na španskom, ali je produkciono dovoljno bogata na svom soundtracku može da priušti Radioheadovu pesmu Karma Police, dakle pravljena je sa ambicijom da itekako prevaziđe špansko govorno područje i bude internacionalni hit. Nisam siguran da se to za sada desilo.

I El vecino je na neki način parodija na Supermana. Ovog puta junak nije pao sa neba, ali moći jesu, a glavna junakinja i njegova simpatija je novinarka po uzoru na Lois Lane koja pokušava da dokuči ko je taj misteriozni novi heroj na madridskim ulicama.

Nacho Vigalondo se u svetu stripa dokazao sasvim solidno kao ko-autor Millarovog Supercrooksa koji je želeo u jednom trenutku da radi kao film. I Millar je na Netflixu, a njegov skorašnji strip-opus i deluje kao niz predložaka za filmove plasiranih u formi stripa. U tom nizu, ova saradnja sa Vigalondom je jedno od boljih izdanja.

Da li će Supercrooks biti ekranizovan, ne znam, ali El vecino i Superlopez pokazuju da španski strip može i bez Holivuda. Ali, ipak traži i publiku van Španije.

Autor: Dimitrije Vojnov