Džokerovsko pitanje

Pogledao sam ga dva puta i da se mora pogledati, ne mora, ali je preporučljivo, a da je nekome to najbolji film već je pitanje ukusa i subjektivni osećaj.

Neću se osvrtati na paralele likova iz filma sa stvarnim ljudima, od američkog do srpskog društva, iako su oba politički i društveno podeljena, te nije ni čudo što je Džoker najgledaniji strani film u Srbiji, ali je i uzburkao publiku širom sveta.

Već duži niz godina se ponavlja kako Holivud ne može da iznedri ”jake” filmove, kao nekada, koji će postati kultni i sačuvati svoj status na filmskom nebu i to sve usled opšteg haosa senzacije i trke za profitom, među kojima se utrkuju i filmske adaptacije Marvelovih stripova sa svojim najvećim rivalom Di Sijem (DC).

I upravo oni plasiraju film koji je dugo očekivan i ista očekivanja je, ne samo potvrdio svojim kvalitetom, već i nadmašio pitanjima koja postavlja, terajući svetsku javnost, a po najviše već pomenuta podeljena društva, da se zapita u kakvim sistemima žive.

Za početak, potrebno je svakoga ko pokuša da krene u raspravu o tome da li je bolji Džoker u izvedbi Džeka Nikolsona ili Hita Ledžera prekinuti sa činjeničnim stanjem da je Džoker Hoakina Finiksa zaseban film, van ikakve franšize (standalone film), koji može pogledati i razumeti svako, uključujući i one koji nikada nisu pogledali nijedan film o Betmenu. Ta odvojenost ga i čini dodatno boljim i profitabilnijim, ne gubeći na značenju i kvalitetu. A zaseban je film, kao i uloga koja se ne sme porediti, upravo zato što prikazuje genezu jednog zločinca, dok je u ostalim filmovima on već formiran kao kriminalac, osoba koja je pretnja društvu i koja nanosi zlo. O Finiksovom performansu se već govori kao o onom koji će dobiti sledećeg Oskara.

Ali bez ulaženja u teorije da je ovo angažovani film, šta je Džoker zapravo predstavio publici (uključujući i onu najširu) pored nastanka Betmenovog najvećeg neprijatelja? Svako će naći svoje odgovore, ali i više pitanja.

Artur Flek. Miran, povučen i naizgled običan čovek, koji radi kao klovn sa željom da jednog dana postane uspešan stendap komičar. U Gotamu, gradu podeljenom na bogate i siromašne, gradu koji će iznedriti više antiheroja, ali i jednog heroja, koji će se svima njima suprotstaviti.

Artur boluje od gelastične epilepsije, zbog koje ima napade smeha koje ne može da kontroliše (više o njegovoj specifičnoj bolesti OVDE) i to je jedna od zamerki filmu. Da li bi Džoker bio tako karakterističan i prepoznatljiv lik da nije njegovog smeha? Možda i ne bi, ali davati mu realni poremećaj i karakteristike je bespotrebno. Pre svega što, hteli to sebi da priznamo ili ne, iako mali broj ljudi pati od tog poremećaja, ako naletimo na njih i saznamo o njihovom stanju, koga ćemo se prvo setiti? Podsvesno se možemo obraćati toj osobi sa predrasudama, čak i iz straha. Demistifikacija njegovog smeha i davanje stvarne note čine ga (možda) manje intrigantnim, ali ljudskijim i sa željom da se izazove empatija, koja je sasvim opravdana do onog momenta kada počinje da ubija ljude. Sličan je slučaj sa filmovima poput onog koji predstavlja mladog Majkla Majersa, koji odrasta u rastrzanoj porodici, izolovanosti od društva i najbližih. Ako je akcenat takvih filmova apel socijalnim službama ili drugim institucijama od značaja da budu aktivnije, to je opravdano. Ali postoji i strana koja upućuje na relativizaciju dobra i zla, nekog trenda gde je sve više antiheroja, nego heroja, jer su antiheroji, oličeni u psihopatama, po svojoj prirodi harizmatičniji, prijamčiviji i zanimljiviji, dok su priče o herojima ode borbi, požrtvovanosti za više ciljeve, suprotstavljanju zlu, pa i menjanju sebe na bolje, današnjem čoveku ogrezlom u bezumlju društva spektakla i eri senzacionalizma sve manje i manje prihvatljivije. Komformizam je dodatni razlog.

Dakle, da li je bilo potrebno da Džoker bude dijagnostikovan?

Što se samog društva tiče i silnih likovanja pojedinaca koji su dobili potvrdu da su sve nedaće oko njih, pa i njihovi životi, takvi kakvi su zbog trulog sistema, ne treba zaboraviti da je u jednom takvom sistemu nastao, razvio se i suprotstavio zlu Brus Vejn, odnosno Betmen. I to niko ne treba da zaboravi. Ako se to dopusti, vrlo lako se sklizne ka delovanju poput Džokera. I tu se nalazi još jedna podeljenost, kako u samom filmu, tako i u publici. Da li smo ovakvi zbog rđavosti sistema koji nas sprečava u napretku, da li smo dovoljno spremni ili isuviše lenji da sebe pokrenemo ili oba?

POVEZANO: Može li Džoker postojati bez Betmena?

Ili, možda najviše, koliko smo spremni da prvo promenimo sebe, a onda sistem?

Sistem mora postojati, bez njega bi bila anarhija. Ukoliko osoba oseća da je od strane istog ugnjetavana ili ponižena, može mu se suprotstaviti kao Artur Flek i načiniti stanje gore i po druge i po sebe, a može i kao Betmen koji je krenuo da se bori protiv istog tog sistema, drugačijim metodama. I ne, nikako ne treba reći za Betmena da je imao mogućnosti da to uradi, pa je, eto, u nedostatku zanimacije jednog bogataša krenuo u obračune sa onima koji su sa druge strane zakona. Materijalni status tu treba isključiti, automatski, jer bi mu sigurno bilo lakše da leži u udobnosti svoje vile, ali i pored lične tragedije, koja je izazvana Džokerovim delovanjem i uzburkanosti sistema, on ima istančan osećaj za pravdu.

Ne branim rđave sisteme. Ne branim ni Džokera. Naravno, reč je o nestabilnoj ličnosti kojoj su samo falili okidači. Geneza je imala tri faze: ”Začeće Džokera” (momenat dobijanja otkaza), ”Razvoj” (pet ubistava) i ”Rađanje” (ubistvo voditelja u programu uživo i penjanje na policijska kola). Takav jedan lik je uzet i stavljen u određeni kontekst i sistem, koji potencijalno izaziva bes koji može eskalirati u nasilju. A nasilje na filmu i nestabilni pojedinci skloni činjenu istog imaju svoju istoriju. Par mladića je kidnapovalo i seckalo čoveka kako su kasnije izjavili na sudu ” po uzoru” na Majkla Medsena u filmu ,,Ulični psi”. Čovek koji je pokušao atentat na predsednika Amerike Ronalda Regana i koji je slao preteća pisma Skorsezeu, misleći da maltretira Džodi Foster, bio je veliki ljubitelj filma ,,Taksista” i odgledao ga je više puta (Primeri su iz knjige ,,Film i nasilje” autora Ljubomira Maširevića).

Naravno da ne treba kriviti filmove zbog toga. Oni koji nameravaju da počine zlodelo, načina mogu naći i u knjigama, pa i u novinarskim člancima. Potreban je samo mali okidač za takve ljude, a jedan od takvih je i Artur Flek. I što se same problematike oko društva i sistema tiče, a to su teme koje ovaj film pokreće i ako zanemarimo činjenicu da je Artur jedna nestabilna ličnost da li bi ubio ljude u metrou da nije imao pištolj, koji je dobio od kolege i da nije dobio otkaz (društvo kao krivac?)? Da li bi zasmejavao ljude (uprkos tome što njegova majka misli da nije duhovit, jer je i komedija subjektivna; neko voli filmove Vudi Alena, neko tinejdžerske komedije)? Da li bi bio uspešan, ostvaren čovek, spreman da pruži i primi ljubav?

Ili je ipak za sve kriv sistem i društvo u njemu?

Bilo da je osoba kolektivističkog ili individualnog duha, promene kreću od nje.

Ponavljam: ne branim rđave sisteme i ljude sa osobinama istog. Ali ako jedno pitanje o dobru možemo izvući iz ovog filma i pitati i sebe i druge onda je to:

Čime ste se danas obogatili i da li ste pomogli svome bližnjem, bilo iz duhovnog ispunjenja, bilo iz zajedničke borbe za sveopšte dobro?

Budite Betmen. Džoker, ipak, završava u Arkamu.

Autor: Nikola Pavlović