2. Međunarodni salon stripa „Deveta dimenzija“ Banjaluka – Udri, bez pardona!

Sećam se šta su izvesne pijane budale radile u Leskovcu, kao i to da se neko setio da organizuje karneval istih datuma kad je i Smotra, i to ispred zgrade Kulturnog centra da se ne vidi ulaz. Sećam se i one nadrogirane prosjakinje u Beogradu koja mi je usred SKC-a na uvce pevala „U svetu postoji jedno carstvo“. Sećam se da sam poljubio vrata zatvorene Sinagoge u Nišu kada sam hteo da overim jednu izložbu, a da je drug najuren sa druge jer su u tom trenutku unajmljeni volonteri „ranije zatvarali“, iako to nije bilo po programu. Sećam se da sam, kad sam prvi put išao u Rašku, čekao sa ortacima taksi za grad najmanje 40 minuta i da sam propisno poljubio vrata zgrade gde je trebalo da bude izložba. A otprilike sam isto toliko minuta čekao i autobus iz Crne Gore za Kragujevac kad sam se iz iste te Raške vraćao pre par meseci. Sećam se onog niza nezgoda u Laktašima koje su me navele da se zapitam da li ću Laktaše preživeti. A bogami, sećam se i vožnje autobusom do Valjeva relativno skoro, koja je uključivala izuvenog i smrdljivog lika koji je spavao na zadnjem sedištu i bakice od najmanje 75 godina koja je povraćala. I odmah da se razumemo (a znam da ima maloumnika koji će navedeno da vide kao uvrede festivala ili njegovih organizatora), ovde govorim o ispadima, ne o samim manifestacijama.

E sad, šta je negativno bilo kod mog prisustva u Banjaluci na drugom Međunarodnom salonu stripa „Deveta dimenzija“? Pa, samo par stvari – to što sam u hostelu imao neadekvatna kupatila, to što sam umalo na putu nazad na granici prisustvovao međunarodnom incidentu u vidu tabanja i to što sam nahvatao prehladu narednih 4-5 dana. Eto, toliko.

Pročitajte: „STRAVA: PART DEUX“: 27 razloga zašto biti deo valjevske manifestacije stripa

A zašto sam navodio ovoliko sećanja negativnih iskustava i što sam ovih par izopštio u Banjaluci? Pa, zato što je apsolutno sve resto, dakle 97.99%, bilo i više nego pozitivno.

Ajmo polako.

„Moj lični šofer je Aleksa Gajić“

Ova izjava je hronološki bila poslednja, a šeretski ju je izgovorio Zoran Stefanović kad smo se vraćali kolima za Beograd. Zašto ovo navodim? Pa, igrom slučaja sam u toku ove manifestacije imao najmanje četiri „lična šofera“. Izuzeću jednog, koji je bio taksista (po pravilima univerzuma, perverzan do tačke iznemoglosti, i.e. malo blaži od mene) i navešću tri imena. Prvo je Srđan Vranješ, autor prve srpske (ujedno i prve bosanskohercegovačke) mange „Last Hope“. Čoveku stvarno svaka čast. Združili smo se još u Laktašima u aprilu, a od tada održali kontakt i obavezali se na saradnju, za početak minimalnu. Majstor je usred radova na svojoj kući, radova na drugom tomu mange i radova oko festivala (da, pomagao je i on koliko je mogao) uspeo da smogne sat vremena em da me pokupi sa stanice (i promuva kroz centar Banjaluke) em da se naveče nađe zarad nekog ladnog piva. Drugo šofersko ime je organizator, Zoran Pejić iliti Zoka Lav. Doduše, on je samo nas nekoliko odbacio do jednog restorana zarad jedenja, nakon čega sam relativno lako naučio kako do istog da dođem pešaka. Treće ime šoferske fele je, naravno, iz podnaslova glavom i bradom Aleksa Gajić. Koga je vozio natrag u Srbiju, saznaćete uskor.

Banjalučki sevap

Došao sam u Banjaluku trećeg oktobra, dakle dan pred manifestaciju. Srđan je taman otišao natrag kući da vidi šta i kako sa majstorima, a ja sam ušao u hostel. Tamo je, svega mi, radila cura sa crvenom kosom, tanackom figurom, ogromnim okruglim naočarima, smorenim glasom i neimpozantnom odeždom sa najprikladnijim imenom ikada – Darija. Ne znam šta je sa imenima i festivalima, ali nekako me ove godine hoće kreativni nomeni (setićemo se grčkog autora koji je gostovao u Leskovcu – mršav, bradat, nikaki, smešan, a zove se Perikle. Dominacija! A imena su me htela i ovde, no o tom potom). Nakon što sam bacio stvari u sobu, procunjao sam Banjalukom predveče. Šetnja ovim gradom je božji dar s neba, narode moj. Ako ikada imate priliku da se banjalučite, predlažem toplo da samo sat vremena odvojite za koračanje i upijanje ambijenata.

Sutradan sam se prebacio u Kastel, omatoru tvrđavu gde se maltene sve od banjalučkih dešavanja organizuje. Ne samo da je građevina spektakularna, nego je…pa, nemam dalje reči. Treba da se doživi. A pogotovo treba da se doživi onaj jesenji trenutak koji namerno nisam uslikao niti usnimio jer je nemoguće uhvatiti ga kako treba. Naime, sedeo sam sam-samcijat na klupi ispred Kamene kuće (gde se gro festivala odvijao) poslednjeg dana negde izjutra i, tu i takvog, zatekao me je jak jesenji vetar koji je sa sobom poneo opalo lišće. Ta scena, to lišće suprotstavljeno kamenu Kastela i bistrom nebu, mi je ostavila najjači utisak.

Ali prebacujem se previše. Dakle, prvi dan. Zoka je vredno radio (sam), pa me je zamolio za ispomoć. A s obzirom da sam već pomagao nekolicini organizatora u manjem kapacitetu na samim danima festivala (na pamet mi padaju recimo Leskovac, Laktaši i Valjevo, recimo i Beograd ako se računa razmicanje najlona sa štanda pred otvaranje), ni ovde mi to nije teško palo. Pogotovo zato što me je svakako čekalo piće nakon toga. Sutradan su podjednako pomagali i par strip autora – Borislav Maljenović, Zdravko Knežević Knez, Haris Cerić, pomenuti Vranješ, kao i „domaći“ Predrag Ikonić, alijas Peđa Slavni. Srećna porodica strip autora koja se vazda nađe, i kad treba i kad ne treba (počesto ovo drugo).

E sad, da se nakratko navratim na onu negativnost sa početka ovog izlaganja i da se nadovežem na ovaj podnaslov. Iskreno, pribojkavao sam se negativnog iskustva u Banjaluci. Pribojkavao sam se da ću opet videti isti format festivala koji mi se, realno, smučio. Da ću videti tribine koje niko ne sluša, praznu prostoriju, „specijalne goste“ koji se tretiraju kao božji testisi, deljenje po kastama, izveštačenost… Ali ne. Neverovatno je koliko mi je drago što sam se pribojkavao džabe. Zoka možda jeste „debeli preCjednik“ njegovim rečima (u jednom trenutku je morao i da navuče odelo sa sve kravatU, na ushićenje nas šesnaestorice i kusur), ali on prvi nije nikada za pompu tog tipa. Njegov kredo za festival je „opušteno, ba“. I bilo je opušteno, ba. A bilo je i krcato. Kao što sam naveo koloritno nekolicini ljudi – ako nije bilo najmanje 200 ljudi u Kamenoj kući prvo veče, tj. 4-og oktobra, sečem kitu iz mesta. Em autori, em deca, em posetioci od 7 do 77… Opet, ono treba doživeti. A treba doživeti i sutrašnji dan, odnosno 5. oktobar. Negde se slavila godišnjica revolucije. U Kastelu, u Kući od Kamena, skupilo se bezmalo 30-tak dece orno da crta i šopinguje grafičke novele, sekvencijalne sveske i stripove. Pa brate mili!

A treba navesti i Banjaluku noću, barem onoliko koliko uspeh da vidim. Naime, valja pomenuti čoveka zvanog Dejan Šijuk, negdašnjeg strip autora iz BiH/RS. Tačnije, treba pomenuti njegovu curu Tatjanu, prezime (i posle zime) Vidojević, glasnu i vazda raspričanu ilustratorku koja se nakon napornog dana posla nije zaustavljala. Odvukla nas je u kafić „Igra mečka“ gde smo se propisno izzajebavali (ona, Šijuk, izvesna Danka koja je radila za štandom tih par dana, Gajić, Nenad Cvitičanin koji će zaslužiti i svojih par crtica u ovom tekstu, nanovo pomenuti Vranješ i još jedan momak kome nisam zapamtio ime) taman pred zatvaranje. A vodila nas je i sutradan negde, u neki drugi kafić sa uživo svirkom…koja se tada završavala. Sve u svemu, Banjaluka noću je mirnija nego što sam mislio da će biti. Mada bih trebalo tamo da budem na duže vreme da bih doneo kasvetni sud. 

Nego, što sam ovde dao ovakav podnaslov, a ne iskoristio reč koju je trebalo da iskoristim, iliti „ćevap“? Pa, prosto je – nisam uspeo za ta četiri dana ni jedan jedini banjalučki ćevap da pojedem. No nema veze, probao sam isti u Laktašima tako da znam kakvog je ukusa. Uostalom, imam taman povod za sledeću godinu.

Klijentela

Jeste, podnaslov zvuči malo bezobrazno, kao da smo, da ne daju bogovi, deo kockarnice ili javne kuće. E sad, da smo se kockali životima radom na stripu, verovatno jesmo, a ko je koga jebavao je temat za knjigu debljine jedne belgijske ministarke zdravlja. Ovde moram opet da se osvrćem na negativno, ali ne sa festivala, već sa hodajuće zaraze ebole i gonoreje zvane „Facebook“. Naime, moj dobri prijatelj (i povremeno strip autor za američke small press kuće) Ivica Sretenović mi je poslao fotkane razgovore između par dokoličara i jedne maloumne gnjide iz BiH, izvesnog Mehmeda ili Ahmeda H. koji se lažno predstavlja kao izvesni Nedim A. a izgleda i ponaša se kao izvesni T. Umor. Ta ista gnjida je na ni sam ne znam koliko strana palamudila kako je banjalučki festival, citiram, „nacistička ujdurma“, da služi u svrhe odvajanja entiteta Republike Srpske, da ga organizuju zločinci (?!) uz finansije Milorada Dodika (?!?!) zarad širenja četništva i šovinizma (?!?!?!) i da se „ti šupci“ i „ta nacistička klapa“ ne javljaju na neku grupu na FBu da brane svoje stavove. Dragi moj narode, stvarno me je ponekad strah da li je autizam zarazna bolest kad ovakve stvari pročitam.

E sad, zašto sam pomenuo ovu kreaturu iz BiH koja tvrdi da je stručnjak za strip? Pa, jednostavno je. Na tom istom „nacističkom, fašističkom i separatističko-četničkom“ festivalu su bili, od gostiju, Darko Kreč iz Hrvatske, Senad Mavrić i Haris Cerić iz BiH, odnosno iz Federacijskog entiteta, te naša probrana družina iz Srbije, Fabio Ćeloni i Marika Daloko iz Italije, Nikola Ćurčin, Nebojša Mandić i Lazo Sredanović (da, TAJ Lazo Sredanović) iz Crne Gore… Mnogo je multietnički taj „nacistički“ poduhvat. Šta li tek treba reći za Mostarski strip festival koji je ugošćavao najmanje tri srpska autora, a koji je išao paralelno sa banjalučkim?

Međutim, izjave ovog tipa obično smeštam u isti čabar sa izjavama ekstremnih srpskih desničara, mentalno degradiranih autonomaša, verskih i političkih fanatika, levičarskih ameba, itd. Čabar koji posle promptno slijem niz WC šolju. Mahom zato što je ovaj festival pokazao koliko je bitno regionalno vezati istomišljenike po stripu. Primera radi, Stefanović (u daljem tekstu Zoki; upamtimo, Zoka je Lav, a Zoki je Stefanović) je iskoristio priliku da uruči par nagrada (ili pohvalnica, ne pamtim iskreno) povećem broju strip autora iz Hrvatske, a koje je Kreč preuzeo i obavezao se da će im dostaviti. Uz to, taj isti Kreč je jedva čekao da vidi Sredanovića i da mu lično pokaže prvi broj „Politikinog Zabavnika“ koji je kupio. Lazo, pak, je u svojim poznim godinama maksimalno uživao u festivalu. Kad nađete prilike, pitajte ga za kornjačice koje je pripitomio i unuka-Instagram influensera. Uz to, treba reći da je Senad Mavrić imao promociju albuma „Ova mašina ubija fašiste“ i da je Haris Cerić govorio o svojoj knjizi o primeni stripa u nastavi, štivo koje posedujem i koje planiram da overim kako valja i trebuje. A treba reći i kako je Goran Dujaković, od milošte Feniks, doprineo festivalu donošenjem prošlogodišnjih kataloga sa Banjalučkog festivala animacije, sa fokusom na legendarne hrvatske animatore (opet taj zeznuti „nacizam“ domaćih, jel?).

Izloženi (iliti „Klijentela 2“)

Aha! Nastavak podnaslova! Vala jeste mi zanimljivo u glavi. No, kad smo ovde, treba pomenuti monumentalni broj paralelnih izložbi u Kamenoj kući. Redom, to su bile:

·         Izložba Laze Sredanovića, vezana naravno za pedesetogodišnjicu Dikana i Starih Slovena

·         Izložba radova Fabija Ćelonija, italijanskog autora izdavačke kuće „Boneli“

·         Izložba fotografija Fabiove devojke Marike Daloko „Life in Sketch“, što je bespogovorno trebalo videti

·         Izložba opusa Alekse Gajića

·         Izložba opusa Darka Kreča

·         Izložba domaćih strip autora koji su učestvovali na zbirci kratkih priča „Torpedo 1936: Rođaci“

·         Izložba tabli stripa „Treći argument“ scenariste Zorana Stefanovića i crtača Zorana Tucića, po motivima proze pokojnog i nikada prežaljenog Milorada Pavića

·         Izložba tabli strip projekta „Linije fronta“ izdavača „System Comics“ iz Beograda

·         Izložba radova Nenada Cvitičanina

E sad, to su sve ljudi sa strane. Ako nabrajamo samo autore iz BiH (i da, uključiću oba entiteta), tu su:

·         Izložba iz stripa „Ova mašina ubija fašiste“ Senada Mavrića

·         Izložba tabli iz prvog toma mange „Last Hope“ po petnaesti put pomenutog Srđana Vranješa

·         Izložba tabli projekta „Stripovijetke“, ali ovaj put na francuskom jeziku

·         Izložba strip kaiševa pokojnog Mira Mlađenovića, tačnije (uslovno rečeno) njegovog  junaka Davida Štrpca

I za kraj, izložba radova dece iz prnjavorske škole stripa i lokalnog fanzina „Kunova“ (što je uključivalo stripove pisane po mom scenariju; kuvamo nešto, neću da vam još kažem šta).

Narode moj, to je 14 izložbi najedanput! To je bog-otac za sve ostale festivale u regionu čisto po kvantitetu (a što ne i kvalitetu?). To se zove predanost stripu. A cenim da je, ako je hteo, Zoka komotno mogao da uredi još 14 na istom mestu.

Mingle-ovanje (štono bi rekli „Klijentela 3“)

Poslednji podnaslov-nastavak, duše mi. Pomenuh dosta autora, al valjalo bi pomenuti i druženje. Par primera. Sećam se konverzacije sa Jovanom Bratićem (autorom „Ponora zla“), Goranom Lojpurom (koga je Zoki jedno šesnaest puta prozvao „srpskim Moebiusom“) i, čini mi se, Peđom Slavnim, mada možda grešim. Znam da su pomenuli dvoje manje poznatih autora sa domaćih prostora, imenima Aleksandar Gaćanović i Ana Karan. Naravno, terala se šega oko nesrećnih prezimena, sa malo većim fokusom na Anu (muško-ženski odnosi su komplikovani, čestiti čitaoci moji). Istu tu Anu Karan sam imao prilike već sutradan da upoznam dok je konverzirala sa Bratićem i hvalila mu brojne delatnosti. I naravno, čim se predstavila, prepričao sam razgovor od sinoć, na zabezeknuće obe osobe. Treba tu pomenuti da sam upoznao i Aninog sinčića, malog legendu Lazu. Fino smo se raspričali o „Marvelovim“ junacima i o „Death Note-u“, a palo je i par fotografija.

A kad smo kod fotografija, ne mogu a da ne pomenem Mariku. A moram da je pomenem jer je sirota bačena u senku velikog-malog Fabija. Ispred njega red odavde do Smedereva pun ljudi koji traže posvete. Ispred nje maltene niko zainteresovan za njene fotke. Znam da Fabio neće da se ljuti što ga ne pominjem i što Mariku stavljam u žižu, jerbo je čovek lafčina kakva se retko rađa.

No, zadenuli smo Marika i ja razgovor već prve noći i cura je stvarno na mestu. Pravi fotograf, sa sve dečjom pasijom i ljubavlju za sopstvenim aparatima koje čuva kao rođenu decu. Uz to je i neverovatno taktilna, na onako prijatan italijanski način. Izgleda da su joj razgovori s čudakom koji potpisuje ove redove prijali, s obzirom da sam dobio jedan njen LifeInSketchbook džabe.

Naravno, ne mogu a da ne pomenem i ostale osobe koje su upriličile događaj svojim prisustvom, a koji nekako nepravedno ne dobijaju svojih pet minuta pod reflektorima. Tu je Milan Milošević iz Prijedora, urednik književnog časopisa „Srp“, veliki prijatelj stripa kao umetničke forme i čovek koji ne prestaje sa marljivim radom na svim frontovima. Jedva smo našli vremena da se ispričamo, mahom o malo turobnijim iskustvima, ali je razgovor bio produktivan i rezultirao je dobijanjem jednog primerka „Srpa“ kog prelistavam u retkim trenucima pauze. Potom je tu odebalj i oglasan Nenad Cvitičanin, čovek kog sam tek tada upoznao uživo, a kog sam par puta čačkao za saradnju, sve nekako u pogrešno vreme. Sa tim čovekom treba da se sedne i pije, blago dedi. Veseljak je kakvog poodavno ne videh, a obožava fore na svoj račun. Onda je tu i pomenuta Danka. Cura je vazda bila na nogama i vredno prodavala sve i svja. Ja sam lično drpio par primeraka „Korta Maltezea“ iz devedesetih, čisto da lupam zazubice mojoj devojci (duga priča za drugi put) i još štogođ. Tik do Danke je bio Igor Marković, ljudima poznat kao jedan od ljudi iza „System Comicsa“ i moj poznanik iz neke ranije priče. Nisam mnogo stigao s njim da razgovaram, a i kad smo pričali, razgovor se ticao sela na jugoistoku Srbije. Tu je i senjor Feniks čiji su razgovori neopisivo inteligentni i višeslojni. A tu su i momci sa Hercegnovskog strip festivala, Nikola i Nebojša, čiji su razgovori, u kontrastu Feniksovim, neopisivo urnebesni sa crtom tragikomike. Samo ne pominjite Nebojši Cecu Ražnatović, kad vas molim. Naravno, tu su i Zdravko Knežević Knez i njegov sin Nikola, kao i njegovi učenici Sergej i Jelena. Knez radi posao osmorice u njegovoj školi stripa, i sama činjenica da se izborio za uredništvo časopisa „Parabellum Junior“ i da gura dalje sa „Kunovom“ govori o tome koliko se trud isplatio, kao i njegova iskrena radost da vidi radove svoje dece izložene u sklopu jedne izložbe od Prominentnih Četrnaest. Naravno, dobar deo truda je na sebe preuzeo i Nikola kod koga se, prirodnim putem, razvila ljubav prema stripu putem ćaleta. I naravno, kad smo kod tog „putem ćaleta“, treba se pomenuti i Saša Vicanović, sin najjačeg strip autora BiH Milorada Vicanovića, tajno ime Maza, koji je smogao vreme da dođe i brani ćaletove boje u Banjaluci (dok je ćale gostovao u Mostaru). Tu je i Boro Maljenović i njegova nenametljiva priroda vazda spremna na zajebanciju, ali i na duboke i teške razgovore. A valja istaći i Harisa sa njegovim gromoglasnim smehom, Senada sa svojim primerenim i tek toliko šeretskim pristupom, Darka sa pričama punim iskustava… Mnogo je toga. A mnogo je i uspeha.

Uspesi

Dakle, gde smo u stripu u Republici Srpskoj? Pa, jubilarni deveti broj „Parabelluma“ pokazuje vremensku nisku sa svim bitnijim poduhvatima. Jeza me hvata kad vidim šta su sve postigli i realno skidam im kapu. „Deveta dimenzija“ je jedinstveni fenomen od koga treba da se uči. Em izdanja, em festivali (samo ih u RS ima četiri!), em izložbe, em projekti… Iskreno ne znam ni za jedno udruženje na Balkanu koje je ovoliko brzo i ovoliko obilato uspelo da obogati strip i da ustupi mesto domaćim autorima da se razvijaju. Dovoljno je da kažem da se planira još 3-4 verzije „Stripovijetki“ koje će Balkan i Evropa imati prilike da overe uskoro.

Uz to, te famozne prve večeri, dok smo stajali uz stripove i razmišljali šta sledeće da pijemo, Vranješu su prišla dva nešto zvaničnija čoveka i najavila mu da ga čeka nešto do sada neviđeno kod domaćih autora. Neću vam reći šta, to je na Srđanu da li će da deli ili ne, ali je uglavnom pozitivno. A kad ga već po ko zna koji put pominjem, dodaću da je bio, uz Lazu, Fabija i Aleksu, zvezda večeri. Da vam dočaram:

·         Sredanoviću su prilazili stariji fanovi i pitali ga za posvete i anegdote

·         Fabiju su prilazili ljubitelji Dilana Doga i drugih junaka, željni crteža

·         Gajiću su prilazili i mladi i stari lokalni autori, voljni da podele iskustva i fotke

·         Srđanu su prilazila deca da traže posvete, ali i sami autori.

Evo, izađoh i iz tezica. Dakle, taj isti Srđan za čiju su mangu svašta pričali po netu (priznajem, ni meni se nije svideo crtež prvog toma, što sam mu i rekao prvi put kad smo se upoznali) je doživeo da od njega posvetu i crtež traže etablirana imena srpskog i bosanskohercegovačkog stripa. A tek zakuvava priču i tek će da se baci na dalje podvige. I na, što bi podnaslov rekao, nove uspehe.

„Noći kod mene“

Neopisivo je koliko je ljubavi među strip autorima, kada se nađu pravi ljudi na pravom mestu. A eto, ja tu mogu da pobrojim primere jednog interesantnog fenomena koji se zbio u Banjaluci. Prvo, opet Srđan. Ne samo da je ponudio da noćim kod njega sledeći put kad svraćam u Banjaluku, već je čovek ponudio i noćenje u njegovoj kući u Herceg-Novom ukoliko se obojica zadesimo dole na festivalu. Na istom festivalu gde su me otvoreno zvali i Nikola i Nebojša, bezmalo triput. Ana me je takođe zvala da svratim nekad u Kostajnicu i da se javim obavezno (i njoj i Lazi), a Darko me je obavezao da ga iscimam kad se dogegam do Zagreba. Ni Haris nije ispustio priliku da me zovne u Sarajevo. A čak i preko svega toga, Lazo (da, opet TAJ Lazo) se ponudio da me ugosti em u njegovoj kući na primorju, em u njegovom stanu u Beogradu. Ovo zadnje je predlagao kad je nas (i.e. njega, Zokija i mene) Aleksa vozio u Beograd. „Ako zakasniš na bus, slobodno noći kod mene“. A uz sve to imam i otvoren poziv kod Zdravka u Prnjavor, em kao tobožnji teoretičar, scenarista i pisac, em kao gost. Da je neko rekao desetogodišnjem meni da će me ovoliko strip autora lično zvati, ne bih mu verovao. A realno, ja sam niko i ništa u svetu stripa. Ne moram onda da pominjem kakvo je zadovoljstvo bilo videti Kreča i Sredanovića u razgovoru, kako se Bratić obradovao fotkom sa Gajićem, kako otvoreno Zoki i Ćeloni razgovaraju o budućim susretima, kako se Lojpur fascinira Vranješovim crtežima, kako se muška bratija oduševljava Tatjaninim radovima na grafičkoj noveli… Jeste, podnaslov je pomalo sebičan, ali je misao na mestu. Dodajte na sve to alkohol i klopu i dobijate jedan od najjačih novih festivala na prostoru Balkana.

Banjaluka je imala privilegiju da bude dom ovog Salona. Banjalučani su i više nego srećni što će ovo kod njih postati institucija. A vi, dragi čitaoci, ćete mrzeti sebe ako ne obiđete treću iteraciju ovog najnovijeg uspeha Devete dimenzije. Šta se čeka? Udrite, bez pardona!

Autor: Ivan Veljković