“Doomsday clock”: Šta se dogodi kada nezaustavljiva sila naiđe na nepomerljivi objekat?

Remek delo Alana Mura i Dejva Gibonsa, odjeknulo je toliko snažno te 1988. godine, da ga je „Tajms“ uvrstio na listu 100 najboljih američkih romana dvadesetog veka. Superheroji su redefinisani. Stavljeni u surovo realan svet i oslikani prvo kao ljudi psihofizički izmučeni i gurnuti na margine društva, a tek onda kao superheroji sa dosta mana i strahova.

Veliku paletu likova dao je Mur, smestivši svakog člana Nadzirača u poseban ugao, koji pripada samo njemu. Na dijametralno suprotnim krajevima smeštena su dva, verovatno i ponajbolje kreirana lika, Roršarh i dr Menhetn. Jedan čija je čovečnost i osećaj za pravdu dignut u rang ludila i ekstremizma i drugi koji tu čovečnost gubi polako, na svakoj sledećoj stranici stripa, suočen sa neograničenim, božanskim moćima. Na kraju, koji je bio emotivan, epski i izvan svakog šablona, obojica su nestali iz univerzuma Nadzirača.

Pročitajte: Porodična posla: Neko kopa po prošlosti porodice Parker

Ova knjiga, strip, grafički roman… Ma Mona Liza devete umetnosti je jedna od retkih savršenih stvari na ovom svetu (neki će reći da ne postoji savršenstvo, ali ja znam bolje). A u savršenstvo ne treba dirati jer ga možete samo pokvariti, uprljati konstrukcijama koje se nakaradno kače na izvor.

Ali u ovom svetu ništa ne može da ostane netaknuto. Naročito ako ima toliki potencijal za donošenje zarade kao što to imaju „Nadzirači“.

Prvo je 2009. na velika platna stigla filmska verzija pod rediteljskim patronatom sjajnog Zeka Snajdera. I tu ne može mnogo toga da se prigovori. Film je bio odličan i jako verno je preneo strip u filmski format.

Zatim je 2012. počeo da izlazi serijal „Pre Nadzirača“, u kome je svaki član dobio svoj mini serijal uz dodatak Moloha i Minutmena. Beh, onako. Imalo je dobrih priča. Dr Menhetn je dobio jednu dosta kvalitetnu, kao i Ozimandijas. Ipak daleko je to od originala kao pisac ovih redova od sastanka sa Gal Gadot.

I onda je usledio „Preporod“ glavnog DiSi univerzuma i dobili smo potvrdu nekih ranijih glasina da Murovi likovi uplivavaju u svet Betmena, Supermena i Lige pravde.

Izaćiće ove godine i serija koja nosi naziv „Nadzirači“, ali videćemo šta će tačno to da bude.

Elem, jako sam bio skeptičan po pitanju protivprirodnog ukrštanja klasičnih supergaća sa genijalnom tvorevinom. I prvih nekoliko brojeva (koji inače izlaze u nekom proizvoljnom ritmu) je potvrdilo moje nepoverenje u čeprkanje što treba da se ostavi na miru.

Kao prvo, da biste se upustili u ovaj serijal, koji je na desetom od dvanaest brojeva dok se ovo piše, treba vam golemo predznanje o velikim i malim likovima DiSi komiksa. Ja sam ga sticao čitajući uglavnom NEW 52, pa sam mogao da uronim u papazjaniju.

Sve počinje devedesetih godina u svetu koji je dr Menhetn napustio i koji je zbog objavljivanja Roršarhovog dnevnika zapao u haos i beznađe. U tom haosu upoznajemo novog Roršarha. Dakle nije se onaj stari riđi Kovač povampirio, kako to često biva u američkim stripovima, već su nam dali novog, mlađeg, afroamerikanca u ulozi čoveka sa maskom izmenljivih obrazaca. Prvo sam pomislio da kreće zasipanje borbom za socijalnu pravdu, ali kada sam nešto kasnije saznao ko je zapravo novi Roršarh, sve je imalo smisla.

Protiv svake kladioničarske prognoze, udružuje se sa Ozimandijasom i njih dvojica kreću u put kroz univerzume da bi našli našeg plavog, svetlucavog doktora i mole ga da opet popravi svet.

Stižu na Zemlju iz glavnog DiSi univerzuma i zatiču krizu superljudi. Javnost je počela da se pita kako to da 80% svetske populacije meta-ljudi živi u SAD i optužuju vladu za ilegalne eksperimente.

Nadalje, sve do desete sveske, sve će se vrteti u potrazi za dr Menhetnom kroz koju nas vodi sijaset likova sa uglavnom dosadnim i već viđenim pričama. Dosadni Supermen pokazuje da je veći čovek od ljudi, a Betmen iako nešto naslućuje – nema blage veze šta se događa.

I tako se oteže sva radnja koja uspe da me zainteresuje tek na poslednjih par strana. Dovoljno da me namame da čitam dalje.

Onda je ipak došao taj deseti broj koji je zapravo otkrio cilj, koji su svi već znali, a to je da DiSi koristi dr Menhetna da poveže sve univerzume i objasni sve ributove koje su pravili. On se igra od kako je došao u ovaj Metaverzum (on ga je krstio) sudbinama superjunaka. Izmešta ih, briše, prepravlja. Sve da bi uočio nepromenljivu konstantu – Supermena. Onda u jednom trenutku shvati da dolazi trenutak posle kog više ne vidi budućnost i to tumači kao njegov, vlastiti kraj od Supermenove ruke ili kraj svega.

Nepotrebno i uzaludno uznemiravanje svih likova koji se ovde provlače i odaju utisak da njihova priča nešto znači. Ipak, moram da priznam da je deseti broj dosta zanimljiv u prilog čemu govori činjenica da želim da podelim svoje mišljenje o ovom stripu sa ljudima. Pročitaću celinu kada se serijal završi da bih mogao da dam konačni sud, ali mi se čini da su u DiSiju imali potrebu samo za dr Menhetnom od koga prave univerzalnu narativnu olovku i gumicu za sve što budu radili svojim likovima.

Autor: N. T.