Pinokio – Vinšlus bajku pretvara u mračnu, tragikomičnu perverziju

Prikaz stripa Pinokio, Vensana Parona – Vinšlusa u izdanju Darkvuda

Pre nego se fokusiram na samo Vinšlusovo delo, prokomentarisaću izdanje Darkvuda, i pohvaliti visoke vrednosti ovog izdanja kao proizvoda. Tvrdog poveza i velikog formata i stranica štampanih na odličnom papiru, Pinokio ima full treatment. 

Pinokio je slobodna adaptacija istoimenog romana karikaturiste Vensana Parona – Vinšlusa, za koju je 2009. dobio nagradu za najbolji strip album na Angoulême Festivalu. Vinšlus prati strukturu Kalodijevog romana i uzima neke likove pa im dodaje nove, izmišljene. Đepeto ne konstruiše drvenog lutka, već mehanizovanog androida, vojnika za ratovanje koji je neprobojan, nem pa čak i ne trepće. On se nada da će se obogatiti ako proda svoj izum vojsci, ali predvidivo mu ne ide baš po planu.

U Pinokijevu glavu se useljava Buba Švabić koji zamenjuje Cvrčka iz Diznijeve priče koja je uzurpirala roman u kolektivnoj svesti. Insekt tom prilikom remeti hardver robo-Pinokia i to ga čini pomalo poremećenim. Buba Švabić je amoralni i antipatični alkoholčar koji je opsednut idejom da postane poznat pisac i velikan, ali je previše lenj da bi bilo šta napisao. On tokom celog stripa živi neki svoj život na koji često utiče Pinokijeva sudbina, što je i logično kad mu je insekt podstanar u glavi. Pinokija splet okolnosti odvodi u sasvim bizarne avanture u Vinšlusovom prelepom, perveznom i bajkovitom svetu punom noćnih mora. 

Pročitajte: “Od Hadrijana do ponizne Sofije”: Novčić sreće i misteriozna razglednica!

Na samom početku stripa, mala ribica nailazi na toksične otpade bačene u vodu, upija ih i polako postaje džinovska otrovna riba veličine kita. Ova riba će zameniti kita u koje će kasnije obitavati Đepeto. Donekle isto tako je Pinokio ta mala ribica, sasvim obična priča dok se Vinšlus njome nije pozabavio i napravio od nje mračnu tragikomediju za odrasle. Strip se tako oseća kao da je on ispuzao na površinu kao kakav mutantski produkt koji je prema čitaocu intenzivan i nepopustljiv. 

Na sablasan, i neretko smešan način, Višlus razbija tabue, stereotipe i naša očekivanja. Pinokio kao lik je neka vrsta niti koja povezuje sve velike drame koje se oko njega odigravaju. Za sam narativ on kao lik nije toliko važan. Time što je postavljen kao konstruisani android, Pinokio nas ne čini nimalo empatičnim, jer je sve što on radi samo deo programa. Ipak, ono čemu se radujemo jesu njegova dela jer u svojim bizarnim avanturama on učini i dosta toga dobrog što utiče na sudbinu sporednih likova. Isto tako, on na svom putu često ne uspeva da ne odigra ulogu koju mu je Đepeto namenio, te iza sebe ostavi i veliki broj žrtava. Sve paralelne radnje koje se odvijaju, Vinšlus na kraju dovodi do zajedničkog kraja. Teško je izabrati koja od njih je najefektnija ili najzanimljivija jer na ovom putovanju, svaka od njih je avantura kojoj čitalac svedoči i ima utisak kao da ju je doživeo. 

Osim priča Bube Švabića, scenarija gotovo da nema. Dijalozi su tu kada su neophodni ili kad treba da iznenade. Priča se prevashondo priča kroz crteže. Vinšlus svaki panel maksimalno iskorištava balansirajući među različitim stilovima koje menja u zavisnosti od situacije. U čitavom spektru duginih boja, ova perverzija je osvežavajuća jer se ne oslanja na reči kako bi priča bila ispričana. Iako kombinuje stilove i u svakom od njih je maestralan, Vinšlus varira od mastila do akvarela, a svaki panel je jasno razumljiv, efikasan i energično spektakularan. 

Kroz skoro 200 strana, ovaj noir za odrasle, povremeno tragičan, povremeno komičan, Vinšlus nam daje jedan moderan zaokret i efektan završetak. Pinokio je ispunjen strašću, šarmom i mračnim humorom. Na kraju, svaka od sporednih drama koje se odvijaju oko Pinokija je jedinstvena priča o izopačenosti ovog posrnulog sveta. Sve što se dešava oko Pinokija, dešava se i oko nas. Pinokio je satirična tragikomedija kompletnog 21. veka.