Doom Patrol – Kako DC preoblikuje superherojski žanr
U uvodnim rečenicama pilot epizode Doom Patrol serije čujemo ironiju u naraciji koja glasi: ,,Uh. Još TV superheroja. Upravo ono što svetu treba.”
Nekoliko sekundi kasnije, serija osvetljava gledaoce. Doom Patrol je serija koja vrlo dobro zna gde se nalazi i šta je. Superherojske serije su najnovija opsesija fanova. Da ih ne nabrajamo, njihov kvalitet je diskutabilan i retko opravdava gledanost.
DC streaming servis je prvo predstavio seriju Titans koja je pokrenula jedan novi superherojski univerzum tv serija. Titans se, uprkos kvalitetnom kastingu, odličnoj kostimografiji i pristupom ka zrelijoj publici, oseća zastarelo, tromo i već viđeno. Sa Doom Patrol, DC pokušava da preoblikuje žanr superheroja.
Osveženje stiže iz činjenice da je Doom Patrol ekipa stigla kao potpuno nepoznata grupa koja na DC-ijevoj polici superheroja dugo sakuplja prašinu. Doom Patrol je prvobitno predstavljen 1963. godine u My Greatest Adventure #80. U početku su dosta upoređivani sa X-Menima zbog evidentnih sličnosti, ali dovoljna je najobičnija pretraga na Google da se vidi šta je izašlo prvo. Zbog mnogih otkazivanja, Doom Patrol nikada nije bio u ravnopravnoj trci sa X-Men serijalom. Doom Patrol se vraća na veliku stripovsku scenu 1988. kada ih je rehabilitovao hvaljeni Grant Morrison. Škotski pisac je uzeo ovu bizarnu skupinu likova i učinio ih još čudnijim, baveći se temama kao što su depresija, anksioznost i fizički nedostaci. Sve ovo je pronašlo put do svoje TV adaptacije.
Pročitajte: O poreklu Modesti Blejz: Feministička ikona u vidu izbeglice sa Balkana
Doom Patrol je savršeno prikladna za DC tv univerzum. Likovi su idealni za mračnu atmosferu kakvoj je bio naklonjen Zack Snyder u svojoj DCEU filmskoj eri (od koje je čak i Deadpool 2 napravio parodiju). Doom Patrol je antiteza DC-a. Umesto da se ukoreni u krajnjoj mizeriji, što je lako izvodljivo, serija pronalazi način da ovaj hrapav i mračan ton preokrene naglavačke. Cliff Steel – Robotman i Rita Farr – Elasti-Girl npr. su likovi koji nad kojima karma ima poslednji smeh. Steelova seksualna zavisnost i Ritini rasistički ispadi su čudnim načinom kažnjeni nesrećama koje im oduzimaju normalan život, ali im daju nešto novo. Ako ovo uporedimo sa klišeima iz stripova koje smo videli, konkretno sa Iron Manom ili Spider-Manom, tačnije situacijama u kojima se Tony čini nesvestan o tome kako njegovo oružje koristi teroristima, ili kako Spidey u početku sebično koristi svoje moći, kada ih velike nesreće gde Peter ostaje bez teče Bena, ili kad Tony biva povređen sopstvenim oružjem navedu da razmisle o svom životu i postanu heroji, to je nešto slično što gledamo u Doom Patrol, a opet jako osvežavajuće.
Najfascinantnije je što se oseća kao da DC udara antitezu seriji Titans, samim tim i sebi sa ovom serijom. Obe serije pokazuju ekstremno nasilje, scene seksa i depresivne likove, ali tamo gde su Titans jadni i tromi, Doom Patrol nije. Doom Patrol nije isforsiran u nekim aspektima i nije mračna zbog mračne atmosfere, nego zbog tragičnosti likova. Usudiću se da kažem da u Robotmanu ima više ljudskosti nego u celom postrojenju Titans likova. Ljudskost u Doom Patrol se vidi u jednostavnosti kao što je opsesija Negative Mana njegovom baštom, konstantna želja za hranom Elasti-Girl ili u prostom razogovoru između Robotmana i Crazy Jane. Nakon pilot epizode Doom Patrol ostavlja utisak kao da zna šta čini jednu duševnu priču. Iako su u pitanju jako bizarni ljudi sa bizarnim supermoćima, tajno oružje Doom Patrola je upravo to što su oni i dalje zapravo samo ljudi .
