Mitovi o Ktuluu: Zavodljivost košmara
Mitovi o Ktuluu su vrhunski spoj inspiracije dvojice velikana koje dele skoro pola veka i hiljade kilometara. Hauard Lavkraft, čuveni pisac horora čije su priče nadahnule ovu zbirku adaptacija, stvarao je početkom 20. veka u Providensu.
Prikaz stripa “Mitovi o Ktuluu” Hauarda Lavkrafta i Albera Breća u izdanju Darkvuda
Alberto Breća je pak sedamdesetih, kada su ove adaptacije nastale, u Buenos Ajresu bio legenda među strip stvaraocima. Njih dvojica se nikada nisu upoznali, još manje imali priliku da zajednički bruse Mitove o Ktuluu.
Kada je 1937. godine bolest odnela Lavkrafta u 46. godini, Breća je još bio argentinski tinejdžer (sa tri godine se doselio iz rodnog Urugvaja u Buenos Ajres) na pragu da objavi prve radove. Do 1973. godine, kada počinje da radi na prvoj od devet priča Mitova o Ktuluu, Breća nije imao dodira sa Lavkraftovim opusom – možda je samo pročitao neku od njegovih priča. Međutim, po mišljenju brojnih stručnjaka za strip i Lavkrafta, najimpresivnija i najverodostojnija adaptacija izvornog materijala koja je ikada ugledala svetlost dana, i to u konkurenciji koja je bila više nego brutalna, upravo je ovaj Brećin kratki lavkraftovski opus.
Pre nego što je počeo da se bavi Lavkraftom, Breća je decenijama brusio svoj talenat i sarađivao sa velikanima argentinskog stripa, poput Hektora Germana Osterhelda sa kojim je stvorio legendarnog Morta Cindera (vidi “Vreme” 1327). Kada je počeo rad na Mitovima o Ktuluu, Breća je bio u zenitu karijere. Njegovim stopama se već zaputio i njegov sin Enrike. Upravo tandem oca i sina (kao i pomenutog Osterhelda) odgovoran je za stvaranje najkontroverznijeg stripa u Argentini s kraja šezdesetih, La vida del Che, o životu i smrti Ernesta Če Gevare. Čim je Argentinom zavladala vojna hunta sedamdesetih, strip je zabranjen, spaljen, a retki spaseni primerci ležali su nekoliko decenija zakopani u Brećinom dvorištu. Osterheld je Čea i subverzivna delovanja platio životom, dok su Alberto i Enrike Breća odustali od aktivizma i bavili se samo stripom. U tom periodu, Alberto se sa scenaristom Norbertom Buskaljom posvetio Mitovima o Ktuluu.
Lavkraftove slike užasa su specifične na nekoliko načina. To su uglavnom priče, pripovedane u prvom licu poput hronike ili ispovesti nekog neopreznog istraživača, radoznalog bezumnika ili sanjara koji nabasa na užasna bića koja su nekad vladala svetom a sada se kriju u drugim svetovima ili zaboravljenim ponorima zemlje – Ktulu iz naslova jedan je od najstrašnijih među njima. Oni čekaju buđenje ili mogućnost da prodru u naš svet. Lavkraft je konstruisao kosmogoniju tih svetova i bića koje je prozvao Drevni. Njihovo oslobađanje na Zemlju bi dovelo teror, istrebljenje i večni strah. Lavkraft ne gradi horor tako što gomila žrtve, već nagoveštavanjem užasa i teskobnom atmosferom.
Nije bio mali uticaj stvarnog košmara u kome je Breća živeo na njegovu adapraciju Lavkraftovih priča. Hiljade nestalih i ubijenih, strah i beznađe. Sve to se nalazi na stranicama Mitova o Ktuluu, dovoljno je samo dobro gledati.
Breća je priče ilustrovao najčešće kako ih je Lavkraft osmislio. Nema previše dijaloga, tek pokoja klasična strip montaža, a većina narativa je u stilu ilustrovane hronike. Ali ono što oduzima dah jeste grafička eksperimentalnost Mitova o Ktuluu. Oscilacije u crtežu su ekstremne, a paleta tehnika koje je Breća koristio je bogata i maštovita. Sve je urađeno tušem u crno-beloj tehnici, uz naglašen ekspresionizam. Breća je razmazivao tuš četkicama, prstima, pravio kolaže, prskao nanose tuša, slikao na staklu, grebao, pravio negative… Uglovi i rakursi koje je koristio doprinose opštom haotičnom utisku.
Nemoguće je očekivati šta se nalazi na sledećoj stranici stripa i kakve će tehnike Breća upotrebiti. Nekada je potreban trud da se raspozna šta se nalazi u prizoru. Teskobu, kao element kojim je postignut efekat horora, Breća je besprekorno postigao haosom linija, naslućenih užasa, predstavama ljudi u ekspresionističkom zanosu i nerazgovetnim pejzažima.
Breća je Mitove o Ktuluu do 1979. radio i objavljivao u italijanskim i argentinskim časopisima. Iz godine u godinu, njegov crtež je postajao sve frenetičniji. Adaptirana priča Ernesta Sabata Izveštaj o slepima, koju je uradio nekoliko godina nakon Ktulua, pokazuje da je ovaj crtački smer preovladao i postao dominantan u njegovom stvaralaštvu.
Alberto Breća je preminuo 1993. godine u Buenos Ajresu. Njegov sin Enrike danas se smatra jednim od najvećih živih strip crtača. U svetu, Mitovi o Ktuluu nisu često objavljivani, a kod nas su se premijerno pojavili tek nedavno, u izdanju Darkwooda.
Autor: Nikola Dragomirović
Objavljeno u 1,444. broju nedeljniku Vreme 06. septembra 2018. godine.
