Na stranici “Zagor iz našeg sokaka” objavljivaćemo tekstove iz istoimenog fanzina, u saradnji sa uredništvom.
Ležim na krevetu s pogledom na policu na kojoj se nalaze sve epizode strip serijala Zagor, hronološki poređane. Pogled na ovu kolekciju u meni stvara mir. Upravo tada dobijam poruku od mog prijatelja Svetozara Anđelita da napišem jedan tekst o Zagoru sa osvrtom na najbolje Zagorove priče.
Strip je život, stoga ne treba naglašavati da je svako od nas junakinja ili junak koji se kreću kroz kvadrate i table, iz epizode u epizodu, iz serijala u serijal.
Segmentacijom strip tržišta u postmodernom društvu, njegovom seobom sa kioska u specijalizovane striparnice, tihom zamenom mekih korica tvrdim i cenom koja to neminovno prati, sam strip postaje neka vrsta elitne, visoke kulture.
Jednog se dana Dječak Kiki spustio s Nebeskih livada na Bijelom bizonu. Nasmiješio mi se i rekao “Ti ćeš biti jedna od rijetkih žena koje vole Zagora.
Bilo je rano jutro. Kišnu zavesu su sekli svetlosni snopovi automobilskih farova. Iako ne stanuje daleko, Svetozara Toza Obradovića, u ovoj vanrednoj situaciji izabrao je tramvaj.
“Strpljena-spašena!”- setih se kad sam ga ponovo ugledala. Smešni, dežmekasti dvonožac ispao je iz zgrade baš kada sam pomislala da ga je odurna građevina progutala.
Čim je ušao u kancelariju, pomislio sam da ga je poslala banda iz Bonelija.
Hladan vazduh spuštao se sa planina. Dve prilike ogrnute u krzna sedele su oko malene vatre i žvakale komade tvrdog, usoljenog mesa. Zimsko nebo se prostiralo nad njima poput vunenog ćebeta protkanog pričama.
Vetar je zloslutno zavijao noseći suvo granje, smotano u klupka, kroz glavnu ulicu Klark Sitija. Iako napolju nije bilo gotovo nikog, Zagor je znao da će se to uskoro promeniti.
