“Zagor: Dugo putovanje” – Ožiljak sramote na licu Amerike

U maju 1838. ceo jedan narod je prognan sa svog ognjišta u američkoj saveznoj državi Džordžiji. Zagor je pratio Čirokije na Putu suza.

“Zagor: Dugo putovanje” – Ožiljak sramote na licu Amerike Strip Blog

Prikaz stripa “Zagor: Dugo putovanje” po scenariju Morena Buratinija i crtača Alesandra Kjarole

Najveća opasnost po jednu naciju, naročito ako je okružena faktorom neprijateljstva, je razjedinjenost, nesloga. Upravo je taj demon nasrnuo na narod Čirokija kada je zlatna groznica u Džordžiji netrpeljivost prema njima dovela do maksimuma.

Istorijska podloga

Čirokiji su razvili kulturu koja je mogla da postane simbioza dva sveta – bele i domorodačke amerike. Bili su najrazvijeniji domorodački narod Severne Amerike. To ih nije spaslo od pogroma i nasilja „civilizovanijih“ suseda.

Čirokiji su bili Indijanci koji su prvi shvatili da kao sredstvo borbe za opstanak strele i tomahavci nisu najsrećnije rešenje i okrenuli se jedinoj alternativi – napretku civilizacije. Da bi se istakao nivo koji su dostigli u izuzetno kratkom vremenskom periodu, nije najbitnije spomenuti kako su uspešno koristili točak i uspešno obrađivali velike površine zemlje već to da su imali svoj alfabet sačinjen od 86 znakova kojim su štampali novine i knjige. Bibliju su preveli 1824. godine.

Imali su sopstveni parlament po ugledu na američki, svoje zakone i svog predsednika. Tri godine po prevođenju Biblije, konstituisali su sopstvenu teritoriju između Tenesija, Džordžije, alabame i Severne Karoline. Iako je savezna vlada dokument kojim su Čirokiji uspostavili svoje granice proglasina ništavim, najveća nevolja ovaj miroljubivi narod je snašla kada je 1830. na njihovoj teritoriji pronađeno zlato.

Predsednik Džekson, zakleti neprijatelj domorodaca, podržao je niz diskriminišućih zakona uprkos protivljenju dela javnosti koji je u Čirokijima video nešto više od pukog divljeg plemena čiji se progon može opravdati prosperitetom. Nasilno premeštanje bilo je neminovno i kao opravdanje dolazi prodaja zemlje jednog od poglavica, Džona Ridža, Vašingtonu. Struja koju je Ridž predstavljao činila je tek oko deset posto od ukupne populacije. Deset posto koji su prodali zemlju svojih očeva za sitniš i osudili svoje sunarodnike na marš tokom kog će umirati u hodu.

Narativ stripa

Priča započinje u Vašingtonu, prestonici SAD. Satko, pripadnik naroda Čiroki koji je stekao visoko obrazovanje i postao advokat, vodi Zagora na audijenciju u Belu kuću kod predsednika Amerike lično.

Predsednik Džekson se oseća obaveznim da primi šumskog čoveka u neobičnom kostimu zbog događaja iz prošlosti koji uključuju granatiranje Vašingtona i profesora Helingena. Upravo taj dug koji SAD imaju prema Zagoru je karta na koju Satko igra u pokušaju da se od predsednika izdejstvuju pogodnosti za Čirokije koji su pred deportacijom sa svoje zemlje. Međutim, sastanak ne prolazi dobro i u sukobu dve snažne ličnosti Zagor fizički nasrće na Džeksona. Predsednik odlučuje da ne sankcioniše Duha sa sekirom, ali dug prema njemu je poništen.

This slideshow requires JavaScript.

Poraženi, Zagor i Satko se nalaze sa Čikom i još jednim starim poznanikom i prijateljem Indijanaca, novinarem Tarnerom koji serijalom članaka osuđuje tretman Čirokija. Upravo će Tarnerova sudbina biti razlog zbog kog će se Zagor uputiti u Džordžiju.

Paralelno sa dešavanjima u Vašingtonu, koja nose sa sobom dah političkog trilera, radnja prati mladog poručnika Normana, zaduženog za raseljavanje Čirokija. Tek pristigao sa akademije, otkriće grižu savesti i pogled mlade skvo koju tera da sa starim i bolesnim ocem napusti dom i krene u nepoznato.

Pročitajte: Kit Teller: Mali rendžer sa velikom životnom pričom i iskustvom!

Glavni antagonisti ovog grafičkog romana su pripadnici Nacionalne garde Džordžije, organizacije koja je zaista postojala i koja je progonila Indijance, naročito za vreme zlatne groznice.

Scenario

Buratini je na ovoj priči iskoristio sve svoje scenarističke adute. U rukama je imao odličnu ideju i uspeo je da je realizuje tako da mnogi „Dugo putovanje“ uvrštavaju u najbolje priče o Zagoru. Uspeo je da odlično prikaže motivacije likova, njihove dileme, strahove, nadanja, ljubavi i mržnje. Dočarao je tragediju progona, tragediju celog jednog naroda čije su kosti rasute duž celog puta kojim su pošli od svojih domova na dodeljenu bezvrednu zemlju.

Ipak, Buratinijev scenario pati od klasičnog bonelijevskog suzdržavanja i ublažavanja slike. Na svu sreću, nema previše Čikovih gegova, jer za njih stvarno i nema mesta kod ovako ozbiljne teme, ali fali nijansa oštrine u jeziku i situacijama.

Takođe, scenarista ispoljava jednu od svojih glavnih mana. Prilikom vođenja Zagora ka vrhu zapleta, Burtini mu uopšte ne postavlja izazove. Uvek će se desiti upravo ono što scenariju odgovara i glavni junak gotovo nikad ne nailazi na poteškoće koje rešava uz pomoć svojih sposobnosti. Sve se jednostavno desi.

Crtež

Kjarola je sigurno jedan od najkritikovanijih Zagorovih crtača. Retki su čitaoci koji imaju reči hvale za njega i koji ga željno čekaju na nekoj novoj priči. Prilikom crtanja ove epizode držao se svog klasičnog stila. Prljav, sa jako čudnom dinamikom i izrazima lica. Nedosledan prilikom detalja i čini se konstantno nestrpliv.

Istorijske ličnosti

Iako se nikako ne može reći da je istorijska tačnost jedna od odlika Zagorovog sveta, progon Čirokija poznat kao Put suza se zaista dogodio. Tako, bilo je neizbežno uključiti neke likove koji su zaista postojali i bili svedoci zločina. Na prvom mestu treba spomenuti Sekvoju, tvorca alfabeta Čirokija. Zatim Džona Rosa, predsednika Čiroki nacije, školovanog čoveka koji je imao belog oca i naravno Endrua Džeksona, tada aktuelnog predsednika SAD.

Dugo putovanje je drugi broj Zagor Maksi edicije. Originalno u Italiji je izašao 2001. godine, dok ga hrvatski Ludens izdaje 2005.

BONUS VIDEO REDAKCIJE STRIP BLOG:

Ostavite strip komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of