Treći integral Vekovnika – Priče svih zemalja, ujedinite se!

Epsko-fantastičnini uverzum „Vekovnika“, proizašao iz uma Marka Stojanovića, je izuzetno bogat i postupno izgrađen. U njemu se kombinuje istorija sa slovenskom i drugim mitologijama, ali i sa klasičnom avanturističkom književnošću iz protekla dva stoleća. „Duhovi u boci“ i „Čudovišta“ su priče kroz koje je taj svet dobio još malo ’mesa’ i ’vezivnog tkiva’ i kojima su dva glavna lika, Kraljević Marko lično i prastari kineski vampir Čen, dodatno razrađena i produbljena.

Na početku „Duhova u boci“ zatičemo Marka i Čena na brodu kojim se nadaju da će se domoći odredišta ucrtanog na misterioznoj mapi (vidi prethodne albume). Međutim, mnoge ljudske i neljudske sile su se urotile da to putovanje prekinu. Tako u nemirnim vodama pod nogama junaka, odvija se sabor vodenih stvorenja iz legendi koja većaju o ponudi keltske vile Banši koja glasi: Potopite brod koji nosi mapu i saznajte kako vam je suđeno da umrete. Ima glasova za i protiv, a na vrhuncu rasprave reč uzima Dukljan, gospodar Vodenjaka. On će ovom znamenitom skupu ispričati priču o Marku Mrnjavčeviću dok je još nosio svoje titule i jahao sa srpskim vitezovima Obilićem i Reljom kroz začaranu šumu u srcu stare Srbije.

Dukljan će pričati o susretu trojice junaka sa mnogim mitskim bićima i iskušenjima na koja su stavljeni da bi napustili taj čudni vilajet živi.

„Duhovi u boci“ ne donose nikakav napredak u glavnoj narativnoj liniji čiji je centralni element mapa i njeno odredište, već predstavlja izvesno skretanje i povratak u prošlost. Priča stoji na svojim nogama i tek umereno se oslanja na prethodne albume. Napisana je tako da podseća na neku narodnu bajku i više nego bilo koja druga epizoda „Vekovnika“ pre nje, odzvanja srpskom narodnom mitologijom. Ceo narativ je odlično sklopljen i scenaristički gotovo besprekorno prezentovan.

I sa crtačke strane je sve jako dobro uklopljeno. Okvir priče u kom Dukljan raspravlja sa sirenama i drugim ribolikim humanoidima je crtao Bora Grbić i napravio je sasvim dobar posao. Samostalno ili u saradnji sa scenaristom, omažirao je nekolicinu likova koji su povezani sa morem iz drugih dela, kao što su Marvelov antijunak Namor i Disijev Akvamen.

Centralni deo priče je nacrtao Marko Nikolić i njegov rad predstavlja možda najsvetliju tačku ovog odličnog albuma. Neverovatan grafički izražaj sa puno predanosti detaljima ostavlja takav utisak da možete pomisliti kako je moguće da uzmete neki od elemenata sa vinjete u ruke, opipate ga i vratite nazad. Umetnik je kombinovao razne tehnike i pristupe stripovskom pripovedanju. Tako, u pojedinim trenucima iz tabli izbija atmosfera mangi, da bi potom zamenila mesto sa fotorealizmom uprkos kome dinamika nije ni najmanje trpela. U pojedinim situacijama može se osetiti uticaj Ričarda Korbena, a nešto je jači onaj Albrehta Direra. U svakom slučaju praznik za oči.

Ovaj prvi deo trećeg integrala se završava sa dve kraće priče pod nazivima „Šume“ i „Oko“. Obe ostavljaju utisak najave za neke događaje koji će uslediti na serijalu, a na Stojanovićev scenario su ih izvrsno nacrtali Nikola Matković i Dalibor Talajić. Jedina zamerka se može izreći na račun kolora kod „Oka“ koji nije baš najsrećniji i prilično je ugušio Talajićev crtež.

Drugi album nosi jednostavan naziv „Čudovišta“ i njime se vraćamo drugovanju Kraljevića Marka i Čena koji su na brodu kapetana Voltona stigli na daleki sever. Pored njih i posade, na brodu se nalaze i ledi Aleksandra, uobražena plemkinja u potrazi za avanturom, velečasni Blejk sa svojim misionarima koji žele da šire reč gospodnju u svim krajevima sveta i tajanstveni brodolomnik. Svi oni imaju svoje tajne koje će isplivati na površinu ledenog okeana. U tim hladnim vodama će se odigrati jedna sasvim posebna priča koja u sebi sadrži više narativnih linija i koja kombinuje kristijevsku atmosferu sa natprirodnim trilerom sa elementima Dena Simonsa i H.F.Lavkrafta, pa sve to začinjeno najpoznatijim delom Meri Šeli i tek trunčicom grčke mitologije.

Zaplet „Čudovišta“ je izuzetno zanimljiv usled svih kombinacija koje su u njega složene. Možda ih na prvi pogled ima previše, ali su sasvim lepo uklopljene. Osećaj da bi neke stvari trebalo dodatno razviti je tek sporadičan i ni u jednom trenutku dominantan. Likovi su odlično napisani i izvedeni, pa su jedan od najvećih aduta scenarija.

Pročitajte: PROJECT NECROBIOS: The God Game

Crtež je, ovog puta, kompletno odradio jedan autor. Reč je o Nebojši Pejiću, crtaču jako specifične stilizacije koja se jako lepo uklopila u atmosferu priče čemu je doprineo i izvanredan kolor. Ipak, postoje izvesne oscilacije. U većini slučajeva, Pejićev rad je genijalan i prosto zahteva da se na pojedinim vinjetama duže ostane kako bi se proučili potezi, izrazi lica, nabori na koži i td. ali onda se niotkuda pojave kadrovi koji potpuno odskoče od dotadašnje elegantne linije ka preteranoj karikaturalnosti ili prosto ka nezainteresovanosti autora za konkretnu scenu.

Na „Čudovišta“ se ponovo nadovezuju dve kratke priče „Lov“ i „Dobro jutro“, kroz koje stičemo malo detaljniji uvid u karakter jednog od likova iz glavne priče. Prvu je nacrtao Mijat Mijatović, a drugu Goran Sudžuka čiji je rad uvek lepo videti, pa makar i na par tabli. vekovnika

Kroz oba albuma obuhvaćena u „Duhovima i čudovištima“ Marko Stojanović je dodatno izbrusio svoj stil pisanja. Rečenice su i dalje snažne, dijalozi britki, monolozi poetični, a priča zanimljiva, ali napredak je uočljiv pre svega u sposobnosti da se odbaci suvišno i da se pojedine stvari uproste, što je bilo i najpotrebnije, kad se u obzir uzmu raniji albumi „Vekovnika“.

U Stojanovićevom stilu kreiranja priče prepoznaju se uticaji nekih svetskih scenarističkih veličina. Tako, Leskovčaninovo građenje sveta sa obiljem mitoloških elemenata i referenci zajedno sa okultnim i misterioznim, podsećaju na Majka Minjolu, dok bajkovita atmosfera sa snovitim prelivima daje Šmek Nila Gejmena. Uticaji koji se primećuju se ne završavaju sa ova dva imena, ali ćemo mi tu stati jer, na kraju krajeva, Stojanovićeve rečenice su samo njegove. Niko drugi ih ne piše tako oštro i tako ritmično kao on, a njihovo kovanje u dijalozima postaje sve veštije sa svakim novim albumom. vekovnika

Na kraju, nameće se zaključak da su priče iz „Duhova i čudovišta“ savršeno izvajane kocke u kaldrmi kojom „Vekovnici“ gaze već deceniju i po, a čini se da ne nameravaju u skorije vreme da se zaustave.

Autor: Nikola Tasković