“Skriveno Lice” – Prohujalo s pustinjskom olujom

ISTORIJSKI UVOD

Iako su velike sile izgubile ogromne posede osamostaljivanjem svojih kolonija u Severnoj i Južnoj Americi, doba kolonijalizma se nije završilo u 18. veku. Fokus evropskih monarhija se jednostavno pomerio, a slabljenje Otomanske imperije tokom 19. veka je otvorilo vrata Afrike za iskorištavanje prirodnih resursa i ljudstva. lice

Iako ranije nije bila aktivan učesnik, Italija je rešila da se oproba u kolonizatorskoj igri, te tako nastaje Italijansko kolonijalno carstvo koje je trajalo od 1889. do 1945 i sastojalo se od afričkih poseda na teritorijama današnje Etiopije, Eritreje, Somalije, Libije, ali i evropskih teritorija kao što je Albanija, mali delovi današnje Grčke i Dalmacija.

Za potrebe današnje priče fokusiraćemo se na Etiopiju i aktivnost italijanske kraljevine na području ove Istočnoafričke zemlje krajem 19. veka.

Ono što je važno napomenuti je da Etiopiju čini ogroman skup različitih naroda i plemena kojima su nekada upravljali oblasni vladari sa titulom rasa. Pored nacionalne mešovitosti, prisutna je i religijska, a najzanimljivije je što je najzastupljenija religija pravoslavno hrišćanstvo što je bio slučaj i krajem devetnaestog veka, slično kao i danas.

Jedan od rasova, Menelik II, je osamdesetih godina 19. veka nastojao da osvoji vrhovnu vlast u zemlji i proglasi se za cara. U tome su mu se, naravno, suprotstavljali drugi oblasni gospodari i Etiopija tog vremena je bila zahvaćena brojnim unutrašnjim sukobima. Da bi stekao ključnu prednost, Menelik se za pomoć obraća Italijanima, tada smeštenim u Eritreji.

Vlada kralja Umberta I odlučuje da pomogne Meneliku i šalje mu puške, municiju, artiljeriju i oficire koji bi obučavali rasove snage. Ova logistička i vojna pomoć je brzo urodila plodom i Menelik biva krunisan 1889. A tek dva meseca nakon toga potpisuje Sporazum o prijateljstvu sa Italijom na nagovor ambasadora Antonelija. Međutim, italijanski i amharski tekst sporazuma su se bitno razlikovali i dok je jedan maltene označavao da Etiopija postaje vazalna država, drugi je bio znatno manje obavezujućeg karaktera.

Iz tog, ali i mnogih drugih razloga dolazi do Prvog italijansko-abisinskog rata koji se vodio od 1895. do 1896. godine. Dakle, nije trajao dugo, ali je imao značajan uticaj na italijanski položaj u Evropi.

Upravo taj rat čini kulisu strip serijala „Skriveno lice“ italijanskog scenariste Đanfranka Manfredija na kome je radio sa grupom crtača za Serđo Boneli Editore i koji je originalno izašao u 14 standardnih svezaka tokom 2007. i 2008. godine.

RADNJA

Radnja prvog broja zapravo počinje u vreme potpisivanja već pomenutog sporazuma u gradu Učjale. Upoznajemo mladog i otresitog Uga Pastorea koji zajedno sa svojim ocem radi za trgovinsko društvo Kaput Mundi koje snabdeva italijanske trupe u Africi. Igrom slučaja, mladi Pastore se nađe u delegaciji grofa Antonelija i umalo da uropasti potpisivanje istorijskog sporazuma zbog čega zapada u nemilost ambasadora.

Svoju afričku avanturu upotpunjuje upoznavanjem Skrivenog lica, tajanstvenog islamskog ratnika koji nikada ne pokazuje lice sakriveno ispod srebrne maske i koji se bori na strani naroda protiv stranih osvajača, ali i protiv nepravde i nemaštine uopšte. Nešto kao Robin Hud, s tim što Skriveno Lice počinje da dobija status proroka među narodom.

Posle jako burne avanture u pustinji sa maskiranim odmetnikom, Ugo se vraća u Italiju, u Rim, i okreće se poslu službenika u kancelariji jednog javnog beležnika. Njegov dosadni život nekoliko godina posle puta u Etiopiju remete dva poznanstva. Prvo sa Vitorijom de Čezarijem, plemićem i konjičkim oficirom burnog temperamenta koji žudi za avanturom i pravim ostvarenjem svog vojničkog poziva. Zatim i sa Matilde Sereni, bogatom i prelepom ženom koja nosi duboke ožiljke na svojoj duši i svojim nervima i koja na mah osvaja Ugovo srce.

Iako se serijal zove Skriveno Lice, Ugo, Vitorio i Matilde su glavni junaci ove priče. Kada u Etiopiji počne rat i kada Vitorio ode sa svojim pukom, mesto radnje se deli na Rim i Afriku, a ovaj serijal postaje rolat čiji su slojevi ratna drama, avantura, ljubavna priča i triler.

SCENARIO

Kada čitate Skriveno Lice imate osećaj gotovo kao da čitate roman baš iz vremena u kom je radnja smeštena. Manfredi je odlično uhvatio atmosferu popularne literature 19. veka. Dao je likovima odlične karakteristike i čitaocu se obraća gotovo bez ikakve ekspozicije, kao da bismo po prirodi trebali da znamo okolnosti koje nam prenosi.

Da ne bi izazvao zbunjenost i da bi čitaoca bolje uputio, Manfredi koristi svoje uvodnike kao mesto za fusnote iz istorijskih tekstova. I kada se pogleda ta istraživačka strana, vidi se da je  do u sitnice iščitao istorijske okolnosti koje se odnose na taj period italijanske istorije. Veliki broj likova je stvarno postojao, ali Manfredi uglavnom nije upadao u revizionističku zamku i predstavljao ih je onako kako ih je nauka ocenila, trudeći se da bude što objektivniji. Ipak, u prvi plan je stavljao svoje likove, a pominjanje ostalih je samo jako dobro upotrebio da stvori verodostojno i zanimljivo okruženje za svoje avanturiste.

Manfredi priču svog grafičkog romana vodi jako pametno, postupno i metodično. Iako ima jako puno akcionih scena, radnja se ne odigrava previše brzo već je svakom značajnom trenutku dat prostor da diše, da ostavi trag na glavnim likovima i gurne ih dalje kroz narativ ili baci novo svetlo na njihove ličnosti. Praznog hoda nema, pre svega jer je kraj bio poznat i kompletan scenario napisan u momentu kada je prva sveska došla u ruke italijanske publike.

Sam kraj možda nije kvalitativno na nivou putovanja koje je do njega dovelo, ali je sasvim zadovoljavajući i potpuno su izbegnuti neki klišei koji se tradicionalno povezuju sa Bonelijevom produkcijom.

Što se dijaloga tiče, većim delom su odlično odrađeni, ali stiče se utisak da su klinički precizni. Nema neke poetike i lepršavosti u načinu na koji Manfredijevi likovi govore, a svakako je bilo mesta za malo bogatiji način izražavanja. Naročito kada su u pitanju ljubavne intrige i patriotska osećanja, a ovaj strip obiluje i jednim i drugim momentima.

Sve u svemu, scenario je napisan jako dobro, uprkos ponekoj mani tu i tamo. Manfredi je na strane Skrivenog Lica doneo sve što jedana avanturistička priča treba da poseduje, a preko toga je stvorio još i jedan jako ozbiljan istorijski grafički roman.

LIKOVI

Pored dobro ukomponovane radnje sa kombinacijom fiktivne avanture i istorijskih činjenica, glavni kvalitet Skrivenog Lica su odlično okarakterisani likovi. Iako jako volim istoriju, sumnjam da bi mi se neki strip svideo kao što mi se svideo ovaj koji je smešten u period i regiju koji me u kombinaciji malo zanimaju, da nije likova čije je sudbine zanimljivo pratiti i u čiju kožu možemo da se uvučemo.

Ugo Pastore je idealista nesalomivog duha i oštrog jezika. Nije spreman na previše kompromisa kada je u pitanju njegovo shvatanje moralnosti i svoje stavove ističe kako rečima tako i delima. Iako je potpuno drugačiji od Vitorija, prihvata njegovo prijateljstvo kao kontrateg svojoj ličnosti. Iako ima mnoge, hvale vredne osobine, često je iritantan i ne uspeva da situacije u kojima se nalazi sagleda iz više uglova.

Vitorio de Čezari je crna ovca svoje grofovske porodice. Ne zanimaju ga titule i posedi iako nije gadljiv na benefite koje donose. Njegov duh vodi avantura i duša mu traži krvavo uzbuđenje rata. Iako je odan prijateljstvu sa Ugom koji ga povezuje sa ljudskošću, čak i taj, jedini normalan ljudski odnos koji ima stavlja u drugi plan da bi zadovoljio svoju adrenalinsku zavisnost. Dosta kompleksniji lik nego što bi se to moglo zaključiti na prvu loptu.

Matilde Sereni je prelepa, fatalna žena iz visokog društva koju muči tragedija iz detinjstva i koja utiče na njeno sadašnje stanje živaca. Imala je nesreću da se Ugo zaljubi u nju i tako joj dovede Vitorija u život kome Matilde bezrezervno poklanja srce, a to će njeno nervno stanje dovesti u kritično stanje. Lik sa najviše kontrasta u ovom grafičkom romanu. Tera nas da saosećamo sa njom neprekidno, ali nas i gura od sebe svojom sebičnošću i samoživošću.

Sandra je družbenica Matilde koja joj je apsolutno verna i čija odanost ističe dobre osobine i patnju Matilde Sereni. Sandra je dobila solidan broj strana za razvoj i od svih sporednih likova, najlakše je povezati se s njom.

Grof Antoneli je jedna od istorijskih ličnosti sa velikom ulogom u Skrivenom licu. Započeo je svoju ulogu kao nadmeni, beskrupulozni političar, ali do kraja prelazi značajan put i raste u očima čitalaca.

Menelik II i kraljica Taitu su takođe bili značajno zastupljeni, ali Manfredi im nije dao previše prostora za lični razvoj da se ne bi upuštao u revizionističke vode. Prikazani su kao snažan, odlučan i inteligentan vladarski par. Sposobni da iz svake situacije izvuku korist, da budu nemilosrdni, ali i plemeniti i milostivi. Svakako njihovo predstavljanje u serijalu motiviše na dalje istraživanje Etiopske istorije i kulture.

Skriveno lice – po kome serijal i nosi ime je svakako najmisteriozniji element ovog serijala. Nepokolebljivi ratnik koji se bori za slobodu svog naroda. Na početku kao otpadnik, a kasnije kao desna ruka kraljice Taitu. Često se kroz njegove dijaloge provlači griža savesti zbog kompromisa i primoranosti da učestvuje u političkim igrama, ali shvata da je to jedini način kojim se okupator može izbaciti. U njegovom narativnom luku je propuštena šansa za više poetičnosti, ali ga je Manfredi sasvim lepo doveo do kraja i nije poklekao pred jednom od najvećih muka u Boneliju – beskonačnom ekspozicijom.

Pored ovih, bilo je još pregršt zanimljivih likova sa epizodnim ulogama, što istorijskih što izmišljenih. Svaki od njih je imao svoju ulogu u zapletu ili je poslužio da se oslika određeni društveno-politički momenat.

CRTEŽ

Dolazimo do najvećeg problema ovog serijala, do vizuelne polovine. Manfredi je radio na Skrivenom licu zajedno sa devetoricom crtača. Većina njih je odradila sasvim dobar do odličan posao, ali im se stilovi toliko razlikuju da prilikom prelaza između dva broja nije moguće prepoznati određenog lika ukoliko nema neku izraženu fizičku osobinu. Takođe, promene u atmosferi i dinamici crteža nisu najsrećnije ukomponovane s obzirom da se radi o serijalu koji čini neraskidivu narativnu celinu. Recept koji se primenjuje na beskonačne Boneli serijale u kojima se celovita priča rasprostire na jednu, dve, tri sveske je ovde trebalo izbeći i posao poveriti maksimalno dvojici crtača koji bi posao podelili na dešavanja u Rimu i ona u Africi. lice

Kao dva krajnja predstavnika kvalitativnog spektra crtača koji su radili na Skrivenom licu istakao bih Gorana Parlova i Ersina Buraka. Parlov je, nažalost, nacrtao samo prvu epizodu ali je njegovo umeće ostalo nedostižno za ostale kolege. Hrvat možda nije bio stilski potpuno razvijen i nije dostigao kvalitet koji ima danas, ali je svakako bio liga iznad ostalih i ogromna je šteta što nije nacrtao sve ili bar još par epizoda.

Paradoksalno, Burak je ilustrovao tri sveske, najviše od svih angažovanih crtača. Njegova stilizacija je jako nemirna i prljava, a šrafure na kojima insistira samo doprinose na gubitku fokusa. Njegova apsolutno najveća mana je crtanje lica, naročito crnačkih koja su često čudovišna i više liče na likove iz Planete majmuna nego na ljude.

Naslovnice je radio Masimo Rotundo koji nije bio loš u tom zadatku, ali su njegove korice potpuno bezlične i ne poseduju neku snagu privlačnosti niti nagoveštaja kakav se dobar strip zapravo krije iza njih.

IZDANJA

U Srbiji Skriveno lice po prvi put izdaje Dagda 2012. godine, ali staje nakon samo tri sveske. Čarobna knjiga 2019. godine objavljuje ceo serijal u tri omnibusa od kojih prva dva sadrže po pet epizoda dok treći sadrži četiri. Iako su knjige prilično obimne, lepo su odrađene i sasvim su praktične za čitanje.

U Bosni i Hercegovini je Agarti imao malo više uspeha od Dagde i stigao je do šestog broja gde je stao.

U Hrvatskoj, Libelus bez problema izdaje ceo serijal u sedam knjiga od po dve epizode. Naslovnice za prve dve knjige je nacrtao Parlov dok ga je kasnije zamenio Simeoni i svakako su obojica odradila daleko bolji posao od Rotunda.

Skriveno lice ima i svoj nastavak u vidu serijala Šangaj Devil, koji za sada može da se nađe samo u izdanju Libelusa na ovim prostorima.

Autor: Nikola Tasković