Zagor iz našeg sokaka: Komšija Zagor

Komšija Zagor

Vlasnik “Darkvuda” mi je jednom rekao da se ne čita jedan Boneli serijal poput Zagora zbog obaveznog kvaliteta. Jednostavno, ljudima je potrebno druženje sa tim herojem. Dok kupujemo nove epizode, želimo da vidimo šta ima novo kod našeg junaka, paralelno sa našim životima. Zagor nam je kao prijatelj kog dobro poznajemo i koji sazreva sa nama.

Kao karakter, on je nešto što nas nikad ne razočara manjkom volje ili poštenja. Zato nam je potreban. Uvek je pravedan i vredan i podseća nas da je dobro biti dobar.

Mesečna radost i prekobrojni dodaci

Novi strip na kiosku ili u striparnici.

Nekom je to ona prava, istinska radost: da se pročita nova avantura, a nekome predstavlja i dodatnu radost (ili samo tu): nova sličica u beskonačnom albumu zvanom kolekcija.

Pored monotonih mesečnih rutina, poput plaćanja računa ili sređivanja kuće, dolazak novog stripa je instant sreća. Pogled na pristiglu domaću, ili pogled unapred, na naslovnu stranu novog italijanskog stripa, nosi pozitivan signal da Zagor ne namerava da stane i da se penzioniše.

U stara zlatna vremena imali smo samo redovnu seriju i to bi bilo to. Oko 1200 stranica stripa godišnje, a kvalitet priča i crteža bio je vrhunski. Kasnije su se pojavili godišnji specijali i Čikove avanture, donoseći simboličnih 300 dodatnih stranica godišnje.

To je s pravom nosilo status posebnosti.

Danas, pak, većina stranica u godini otpada na Zagora van redovne serije. Kad se saberu Zagor Plus, Kolor, Bis, dolazi se do nekih bonus 1300 stranica.

Boneli, shvativši da ne uspeva da poveća broj čitalaca, nadomešćuje novac idući u dubinu, jer dodaje izdanja za već postojeći korpus ljubitelja ovog stripa. Taj kvantitet, na uštrb kvaliteta polako pretvara čitaoce u sakupljače sličica.

Glanceri i matori kolekcionari

Besprekorno, pa i ono umereno čuvanje stripova. Zašto bi to neko radio?

Za one staritete od 1968 naovamo, odgovor je racionalan. Kod njih svaki savijutak možda znači 50 evra manje vrednosti na aukcijama. Drugi razlozi su pak kompleksniji.

Mnogi tek sad nabavljaju stare besprekorne stripove da bi ih čuvali. Mnogi čuvaju i nove, manje vredne stripove, kao da su jako vredni. Nisu motivi uvek isti i jasni.

Možda se u čuvanju stripa ogleda naša želja da sačuvamo mladost, zauvek. Ako mi ne možemo biti Dorijan Grej, nek bar strip ostane mlad i zdrav zauvek, da nas podseti na bezbrižne godine u punom sjaju. Da iskoristim repliku iz „Trejnspotinga“: sa njima si turista u sopstvenoj mladosti. Naravno da je lepše tu putovati kad su kao novi.

Možda nam je ponekad potreban naš kontrolisani kutak u savršenom stanju, da nas čuva od sveg nereda u nesavršenom stvarnom svetu. Ako je sve drugo neuredno, bar će stripovi biti uredni.

Svaki drugi neuspeh će biti nepotpun, dok imamo taj lični skriveni uspeh, besprekornu kolekciju.

Na kraju, možda se greh zbog potrošenog novca ublažava činjenicom da ćemo jednog dana lakše prodati savršen primerak, nego pohabani.

O tablama

Većina nas, Zagora znamo još iz SFRJ. Tad nismo imali predstavu da postoji nešto što se zove tabla, ni koliko je velika, ni kako izgleda. Nismo se ni pitali. Prosto, tada smo zaista samo čitali stripove.

Ni mnogo kasnije, recimo 2008, nisam znao da se privatno može posedovati “originalno nacrtana i tuširana stranica iz Zagorovog stripa”, tj. tabla. I kad je pokojni Feri, u poseti Beogradu, našem izdavaču poklonio tablu iz kultne „Zagor Priče“, to mi je tad delovao kao jedini mogući način, da se uopšte poseduje tako nešto: da maestro lično, iz nekih skrivenih odaja, donese svoje crteže.

Ispalo je da nije tako. Usamljene, otuđene Zagorove table rasute su danas na hiljadu strana. Dostuone su na internetu i na mnogim strip festivalima i berzama.

Reklo bi se da je u toku rasprodaja originalnog materijala izdavačke kuće Serđa Bonelija da bi se zaradilo na Zagoru dok je još popularan. Sigurno su još odavno napravljeni i arhivirani savršeni digitalni skenovi, tako da originalna hartija više nije potrebna kao nosač podataka.

Svoje prve table sam slučajno pronašao i kupio u strip-dućanu na Siciliji. Bilo je iskušenje, da to ne promeni moj pogled na stripove. Hamer papir je prilično veliki, detalji crteža fascinantni.

Tabla je jedini pravi original, dok je svaki strip, pa i onaj najtraženiji, samo slepljeni štos stotinjak kopija.
Kod tabli nema konkurencije, nema loše očuvanih, dok kod stripova postoji neko nadmetanje, gde možeš da se upoređuješ sa drugima. Stripovska forma je ipak nešto na šta smo se navikli i što zaista proživimo, jer nije tu samo da ukrašava zid.

Zagorovih tabli postoji oko 100 hiljada. Najstariji stripovi su oduvek na većoj ceni.

O dostupnosti

Danas kao da je sve na dohvat ruke, konzumiranje je brže i jednostavnije. Filmovi se odmah posle, a nekad i pre(!) prikazivanja u bioskopu već dele na internetu.

Isto je sa Zagorom. Ima ga i svuda. Pripremljen je i izdat na sto načina. Postoje brojna legalna reizdanja, kao i piratski skenovi. I same fotografije kolekcija na internetu otkrivaju potpuno veo tajnovitosti i misterije sa bilo koje legende.

Ima nas sve manje koji pamte osećaj posebnosti iz prošlog veka, ne kad imaš, nego i kad samo ugledaš Zagorov strip o kom si čuo razne zanimljive priče.

U to doba su kružile legende o „Nasilju u Darkvudu“, o „stripu gde Zagor pobeđuje Supermajka“, i naravno o vrlo čestoj „nekoj priči gde Zagor po prvi put sreće nekog“.

Autor: Đorđe Milićević