Dragana Radanović: U svojim radovima ispitujem stereotipe, norme i svakodnevne teme

Intervju stripa autorka Dragana Radanović za Strip Blog

Kroz studije, rad sa najvećim umetnicima i saradnje sa velikim imenima strip scene kalila je svoj stil. Ona je prva srpska rezidentkinja programa Ukrštenih strip – rezidencija između Francuske i Srbije i autorka sa veoma mnogo projekata.

Strip Blog je imao tu čast da razgovara sa Draganom Radanović na veoma interesantne teme.

Pročitajte: Jana Adamović – Vitez umetnosti britke kičice i čarobnih boja

Da počnemo sa nekim standardnim pitanje, ali možda iz drugog ugla. Veoma je interesantno to kako se umetnici odluče za strip kao svoj pravac usavršavanja. Ako sam dobro razumeo, nakon završenih studija Animacije i vizuelnih efekata na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i rada na RTV Vojvodine nastavili ste usavršavanje u oblasti stripa na doktorskim studijama pri KU Luven?

Put nije bio linearan, nakon osnovnih studija i rada na RTV, želela sam da idem dalje na usavršavanje. Nisam želela da nastavim na smeru animacija, jer su mi se interesovanja polako okretala ka slikovnicama i ilustraciji, koje su, u LUCA School of Arts u Briselu, deo studija grafičkih narativa. Međutim, kako su se programi razlikovali, morala sam prvo da prođem kroz pripremnu godinu i tek onda završim master. U toku te dve godine sam se na časovima profesora Paskala Lefevra (Pascal Lefèvre) zainteresovala za strip kao formu vizuelnog razmišljanja i istraživanja i odlučila da probam da upišem doktorske studije. Nakon toga, prvih godinu dana sam provela polirajući istraživački projekat i pripremajući aplikaciju za stipendiju flamanskog naučnog fonda. Moj pravac usavršavanja je bio usmeren ne samo željom da se bavim stripom, već i spoljašnjim faktorima, podrškom institucija u Belgiji, podrškom ljudi i profesora oko mene, kao i akademske zajednice koja se bavi izučavanjem stripa. Bez te podrške, i malo sreće, moj put bi izgledao mnogo drugačije i mi verovatno ne bismo sada imali ovaj razgovor.

Možda je ovo banalno pitanje, ali smatramo da je veoma interesantno za publiku. Kako izgledaju studije, predmeti i izučavanje stripa sa akademskog nivoa?

Ni malo banalno pitanje. Studiranje stripa je mešavina teorijskog i praktičnog rada. Postoje predavanja kao što su Istorija stripa i Analiza stripa i još neki teorijski predmeti, zatim različiti zadaci u sklopu praktičnog rada. Kroz neke od zadataka se studenti pripremaju da prave stripove za potrebe nedeljnih novina i magazina. Kroz druge, uče o tome kako da vizuelno predstavljaju klasičnu literaturu, dok kroz treće uče o veštinama izlaska iz okvira tradicionalnog uz pomoć eksperimentalnog stripa. Tu su i završni zadaci i na osnovnim i na master studijama, koji osposobljavaju studente da sami realizuju grafički narativ, bilo da je u pitanju slikovnica, grafički roman, kolekcija slika… Format je slobodan, ali su zahtevi jasni. Na kraju godine mora postojati vizuelni narativ, istraživački rad u vezi sa tim narativom u formi disertacije i znatan obim posla. Studenti imaju nedeljne konsultacije sa nama u okviru kojih im pomažemo da realizuju svoje narative na najbolji mogući način jer ih na kraju godine čeka žiri sastavljen od poznatih belgijskih autora. Pred ovim autorima studenti brane svoje radove. Nakon uspešne odbrane radovi su prikazani na kolektivnoj izložbi na koju su pozvani i izdavači, te je završni rad i ulaznica na profesionalnu scenu. U toku studija, fakultet se trudi da obezbedi dovoljno predavanja na kojima učestvuju ljudi iz profesije, ali i finansijsku pomoć za štampanje završnih radova. Kroz kulturne institucije i organizacije koje se bave zaštitom autorskog rada, obezbeđuje se finansijska podrška studentima kojom im se olakšava produkcija radova. Takođe je u toku studija obavezan i staž kod nekoga ko je renomiran u oblasti stripa, ili u okviru nekog ateljea ili studija. Na taj način se studenti pripremaju za profesiju.

Doktorsko istraživanje stripa može biti deo teorijskih studija, ili kao u mom slučaju ostvareno kroz praktičan rad na stripu. U toku praktičnog rada, radim na istraživačkom pitanju reprezentacije detinjstva u stripu, sa fokusom na detinjstvo u bombardovanju. Teško detinjstvo se u grafičkim narativima često prikazuje na jedan te isti način, što dovodi do narativa koji opisuju moje, i detinjstvo mojih vršnjaka kao izgubljeno ili nenormalno. Ja istražujem na koji način možemo da se udaljimo od vizuelnih i idejnih predrasuda u našim radovima i napravimo neke drugačije priče, koje teško detinjstvo prikazuju ne kao neki nedostatak ili razlog za žaljenje, nego kao narativ koji prikazuje kompleksnost ovog životnog perioda.

Šta znači tačno imati zvanje „majstor stripa“?

Haha mislim da ovo pitanje potiče od diskusije sa jednom osobom na vašem fejzbuk profilu, kada se izvukla karta „majstor stripa“ kao ultimativno objašnjenje kvaliteta autora sa namerom da se diskusija oko propusta Politikinog Zabavnika tu završi. Sentiment je bio da postoje majstori stripa koji su pozvani, i da postojimo mi ostali, pa sam kroz pominjanje različitih postignuća mnogih koleginica i svojih, pokušala da skrenem pažnju da majstora stripa ima i tamo gde nismo navikli da gledamo. Prosečnom čitaocu jedna Dominique Goblet možda ne znači ništa jer njene radove nema priliku da vidi, što ne umanjuje činjenicu da je Goblet vrhunski majstor stripa. Pogledajte samo njen grafički roman Pretending is Lying.

Sa akademske pozicije i kao neko ko je asistent na predavanjima master studenata koji treba da dobiju titulu majstora, mogu da odgovorim šta to znači u okvirima univerziteta kao institucije. U akademskom smislu „majstor stripa“ je neko ko ima dubinsko i napredno znanje i razumevanje profesije, zasnovano na praksi i istraživanju. Kritičku svest o aktuelnim pitanjima u stripu, kritičke veštine, poznavanje profesionalne odgovornosti, integriteta i etike i sposobnost da razmisljaju o svom napretku. Majstor stripa koristi inovativan pristup u svom radu dok istražuje nove forme vizuelnog i narativnog izražavanja.

Koji autori su Vam bili uzor za Vaš pravac stvaralaštva u stripu i šta ste najviše čitali (ono što Vas je zapravo i opredelilo za ovu vrstu umetnosti)?

Mislim da sam tek dolaskom u Belgiju zaista upoznala širinu strip stvaralaštva. Tu je pomenuta Dominique Goblet and Pretending is Lying, tu su Judith Vanistendael sa knjigom Penelope, Illah (Inge Heremans) sa serijalom Cordelia, Winshluss sa stripom Pinocchio, Brecht Evans, Lynda Barry, Marjan Satrapi, Isabelle Arsenault, ali i asocijacije poput ChiFouMi koje se bave eksperimentalnim stripom. Trudim se da čitam što više raznovrsnijih stripova, nekad i one koji mi se na prvi pogled ne dopadaju, jer često budu dobar primer studentima koji imaju različite afinitete. Ovako iz glave, tu su preporuke za Asterios Polip od Davida Mazučelija (David Mazzucchelli’s Asterios Polyp), Jiro Taniguchi – A Distant Neighborhood, Vaughn-James – The Cage, McGuire – Here. Sve različiti stripovi, potpuno drugačijih senzibiliteta a opet radovi vrhunskih stručnjaka.

Možete li nam reći kako je došlo do toga da ste postali rezident Kuće autora u Angulemu i kako je izgledao boravak tamo, na kojim projektima ste radili?

Videla sam da je konkurs Komunikarta i Francuskog instituta u Srbiji bio otvoren i aplicirala sam sa početnom idejom za svoju grafičku novelu.  Želela sam da za to vreme eksperimentišem sa kratkim narativima o detinjstvu kroz različite restrikcije kada su u pitanju elementi stripa. Jedan od narativa sam zamislila da bude u formi poliptiha (priče u jednoj slici) gde dizajn stranice diktira kako priča može biti ispričana. U drugom narativu sam se igrala sa rimom u tekstu i i odnosima između teksta i slike. Ovi odnosi su različiti, mogu biti aditivni, suprotni, metaforički, ogledalni… Čitaoci su angažovani na različite načine u zavisnosti od toga koji se odnosi koriste.

Boravak tamo je bio u vreme karantina, što nije umanjilo lepotu tog iskustva. Kuća Autora je zgrada u kojoj je veliki broj studija za autore sa neophodnom opremom za rad na stripu. Okruženi ste ljudima koji rade isto što i vi te je veoma lako napraviti kontakte i saznati o različitim mogućnostima unutar profesije. Upoznala sam mnoge autore sa kojima sam još uvek u kontaktu. Jedan od njih je i naš animator i autor stripova Ivan Stojkovic, koji je u Anguleme otisao „redovnim putem“, ne kroz program Ukrštenih rezidencija. Tako da Ukrštene rezidencije nisu jedini način da se ode, ali su svakako sjajan način jer autori dobijaju honorar i plaćene troškove za vreme boravka tamo. I još nešto što se retko viđa u Srbiji je tretman koji autor/ka dobija od momenta kada je izabran/a do završetka projekta Ukršenih rezidencija. Neverovatna profesionalnost, briga i podrška svih partnera na projektu. To nije bio moj prvi odlazak u Anguleme, godinu dana ranije univerzitet je poslao nas 3 autorke u Anguleme na #PFC student radionicu eksperimentalnog stripa u sklopu Anguleme Festivala (jos jedan primer toga kako je studirati strip u Belgiji).

Gde se nalazi Vaša inspiracija

Moja inspiracija je često povezana sa društvenim temama. U svojim radovima volim da ispitujem stereotipe, i norme, i svakodnevne teme. Kako sam veliki ljubitelj Ursule Le Guin, težim da poput nje, prikažem drugačije poglede na stvari na koje smo navikli. Imam tu privilegiju da poznajem dva različita sistema i razlike između života u Srbiji i života u Belgiji me inspirišu da prikažem šta ja mislim da je dobro u obe kulture a na šta bi se obe kulture mogle ugledati međusobno.

Kako gledate na odnos prema stripu koji ima društvo i nadležne institucije u Francuskoj (upoznati ste dobro sa tim delom sveta) i u našoj zemlji?

Ne znam detalje o institucijama u Francuskoj ali vidim da autori imaju različite mogućnosti i pomoći od države kada je u pitanju umetnički rad. Znam da postoji mogućnost da autor/ka radi određeno vreme u struci, i ako je radio/la dovoljno dugo a da za vreme za koje nema posla dobija pomoć od države. Ono što je očiglednije je da je strip u Francuskoj i Belgiji svuda, u vozu, na zgradama, u reklamama, na zgradama. Prosto su građani navikli na komunikaciju kroz strip, što ljudima u ovoj profesiji nudi više mogućnosti za rad. U Belgiji postoje naučni ali i književni fondovi koji pomažu autorima. Na primer, Flamanski fond za književnost ima konkurse uz pomoć kojih autori koji imaju izdavače dobijaju novčanu pomoć za rad na stripovima. Daleko je od idealnog, ali mnogim autorima je to pomoć bez koje ne bi mogli da izdvoje vreme da rade na svojim projektima.

Kako smatrate da se može popraviti stanje u stripu u Srbiji?

Mislim da je ključno navikavati ljude na komunikaciju uz pomoć stripa. Pružiti im različite stilove, narative i formate, i senzibilisati ih na različite mogućnosti koje strip donosi. Strip može postati više od hobija kolekcionara, može postati način života. Pristupačnost, različite namene i raznovrsnost tema i autora, kako bi novi čitaoci mogli pronaći nešto što ih zanima. To bi povećalo cirkulaciju i potražnju. Naravno, jasno je da bi to promenilo način na koji se izdanja štampaju i prodaju, ali to je na sceni da pronađe rešenja. Čula sam da smo dobili krovnu organizaciju izdavača stripova u Srbiji, i najverovatnije će i oni pokušati da nađu načine da učestvuju u poboljšanju stanja. Poboljšanje može da se desi isključivo uz saradnju, dijalog i profesionalan odnos prema profesiji. I jedna od strategija mora da bude privlačenje novih čitaoca jer se tu nalazi neotkriveni potencijal za veću cirkulaciju i potražnju.

Da li su poslednja dešavanja sa Politikinim zabavnikom i Hogarom Strašnim pokazala neki loš stav prema autorkama i njihovom stvaralaštvu ili smatrate da su to propusti ili stavovi pojedinaca?

Ne mislim da neko ustaje svaki dan sa željom da napravi da autorke ne budu vidljive na sceni. Čini mi se da prosto Politikin Zabavnik ima svoj ustaljeni način rada i da ne postoji nikakva inicijativa da se taj način rada osveži. Ko zna, možda se tiraži prodaju toliko dobro da ne moraju da razmišljaju o tome da privuku raznovrsniju publiku. Sa jedne strane imam osecaj na celoj sceni da su tiraži malecni a uslovi rada nikad dubiozniji, a sa druge strane ne vidim nikakvu inicijativu da se privuče različitija publika ili obezbedi da autori mogu da žive od profesije u Srbiji. Ono što jeste loš stav je stav prema sopstvenim propustima, pa je to obrazloženje „vodili smo se kvalitetom“ ispalo poprilično nevešto. Pogotovo što je u pitanju institucija koja ima toliku tradiciju da se o njoj sluša na predavanjima u Briselu. I još jedna činjenica koju ovakva dešavanja donose na svetlost dana je da je prostora za promociju toliko malo, da neki koriste bunt autorki da se ubace u diskusiju a, što kaže naš narod, ni luk jeli ni luk mirisali. U tom smislu se čuju neki stavovi pojedinaca kojima nije ni mesto ni vreme, a za koje ću se i ja lično boriti da dobiju više prostora za sopstvenu promociju a da ljude koji pokušavaju da donesu promene ostave na miru. Zatim komentari da ni jedna od autorki nije dovoljno istaknuta, kao da istaknutost zavisi od kvaliteta rada i da u igri nisu i drugi faktori. Da li ste znali da je Hilma Af Klint pionirka apstraktne umetnosti? Prvo apstraktno delo je napravila 5 godina pre Kandinskog. Ali avaj, niko ni ne zna Hilmu Af Klint, pretpostavljam da nije bila dovoljno istaknuta. Ljudi moraju da shvate da ne mogu da se obraćaju autorkama kao da su početnice u struci, koleginice imaju duga radna iskustva, radovi su im sjajni i zaslužuju poštovanje, ma kakvi da su vaši lični stavovi prema ženama koje se bore da budu vidljive. 

Kakvo izdanje stripa najviše fali i izostaje kod srpskih izdavača i na srpskom tržištu, šta biste Vi voleli da vidite?

Najviše nam fali stripova sa različitim svakodnevnim temama obrađenim od strane domaćih autora. Fali lokalni pogled na svet, sa svim finesama koje autori mogu da donesu jer potiču sa naših prostora i razumeju situacije kroz koje prolaze ljudi u regionu. Kolega Wauter Mannaert ima serijal Yasmina koji priča o tinejdžerki koja se bori za zdraviju ishranu dece, a protiv velikih korporacija koje prave brzu hranu upitnog kvaliteta. Ova devojčica prolazi kroz bašte Brisela, živi u briselskoj zgradi, i susreće se sa specifičnošću situacije u Briselu. Zamislite strip serijal o grupi Novosadskih tinejdžera koji se bore za očuvanje Dunavske obale jer im je to omiljeno mesto za letnje avanture. I znate, voze se GSP-om, i odlučuju da kupuju kartu u busu. Ili serijal o Beogradskim bakama koje odlučuju da se bore protiv zagađenja vazduha jer moraju da posećuju doktore češće. Moji omiljeni grafički romani pričaju o aktuelnim temama kao što su klimatske promene, mentalno zdravlje, gubitak voljene osobe, odrastanje, preispitivanje životnih odluka, borba sa bolestima zavisnosti. Teme u kojima se različiti čitaoci mogu prepoznati i shvatiti da možda nisu sami u svojoj ličnoj borbi ili problemu. Strip može da pruži utehu, ukaže drugačiji način razmišljanja, uverenje da je sa vama sve u redu čak i kada mislite da vam ne ide najbolje. Strip može da podstakne kritičko razmišljanj. Strip može da bude i zabava, način da vizualizujete nauku, kompleksne teme. Strip može da pokaže alternativu, ako mu dopustimo.