Zagor iz našeg sokaka: Zaklana vrba – II deo

vrba

III

Ako ih hoće nazad, mislio sam, moraće da me odvedu do tog prokletog drveta, pa slagali se sa ovim mojim deranom ili ne. Hteo sam da im odeću i torbe popnem na vrh nekog drveta ili da sve na brzinu negde zakopam, kad mi pažnju privuče jedna od torbi. Bila je otvorena i iz nje je virila sveska od čijih korica mi se zaledila krv u žilama.

Pročitajte: Zagor iz našeg sokaka: Zaklana vrba

Čovek u crvenoj košulji sa orlom na grudima pesnicama je ubijao boga u nekom tipu. Zagor, na svesci je bio nacrtan taj prokleti prevarant!

„AAAAAAAAA!“, začuh krik iz pravca reke. Bacih pogled na dečake iz mog skrovišta. Još uvek su se igrali, ali taj krik je bio krajnje ubedljiv. Ipak, zanemario sam ga i nastavio sa proučavanjem neočekivanog otkrića.

Košulje dečaka imale su simbole na grudima. Malo su podsetile na Zagorov kostim, ali su boje bile drugačije i simboli čudniji.

Unutar sveske sa žutom trakom, prvo sam otkrio da je iz 1973. godine i da je moje putovanje dobilo i vremensku dimenziju. Zatim su se na tim stranama, jedan za drugim, ređali crteži praćeni tekstom u okruglastim balončićima. Brzo sam shvatio da predstavljaju dijaloge, a da je sve ovo ilustrovana priča o tom prevarantu i lažnom duhu. On je ovde junak, mit, legendarni borac za pravdu, dok je Džek Mohikanac verovatno zaboravljen i iščezao u beskrajnim tunelima Istorije.

Međutim, ovaj šok sam prevazišao znatno brže nego prethodni, te odmah svatih kako da iskoristim popularnost Zagora u ovom vremenu.

IV

„Alo, goluždravci!“, povikah na svoje nove drugove koji su se još bezbrižno bacakali po plićaku.

„Pogledajte, To je Pirđaz“, viknu jedan od njih, plavušan sa okruglastim licem i krupnim očima. Tako sam saznao ime ovog mog derana.

Svi dečaci upraviše poglede ka meni i ja ugrabih priliku koju sam zaradio pomalo teatralnom pojavom.

„Imam za vas predlog…“

„Kad god si nam ti nešto predlagao, ja od očevog pruta nisam sledećeg dana mogao da sedim“, reče onaj plavušan i baci žabicu po površini vode.

„Jeste, prođi nas se“, progovori onaj crnomanjasti. Dakle, taj Priđaz (ili Pirđaz?) je pravo spadalo.

„Ajde, ajde“, nastavih ja.

 „Danas za vas imam pravu avanturu. Dostojnu Duha sa sekirom.“

„Kako bi ti znao šta je njega dostojno? Pa ti ne znaš da čitaš“, progovori i treći dečak, najmršaviji od sve trojice. Ostali prasnuše u smeh na njegovu opasku, a ja osetih kako mi se pegavi obrazi crvene.

„Eto, ja možda ne znam da čitam, a vi onda nećete nikad da saznate šta je sakriveno kod upredene vrbe“, odigrao sam kartu zagonetke, računajući da će prepoznati opis drveta.

„Misliš na Zaklanu vrbu? To je ukleto mesto, Priđaz, tamo se i stariji boje da odu“, ponovo se oglasi plavušan, očigledno vođa grupice. Tek tad mi pade na pamet da procenim njihove godine. Ustanovio sam da imaju između 11 i 13, pravo doba za nestašluke.

„Dakle, mi krećemo iz ovih stopa“, dodade vođa i munjevito istrča iz vode, praćen veselim povicima drugova.

V

Zdravi dečaci. Nije ih trebalo ubeđivati mnogo, a ni ucenjivati ih odećom. Samo je trebalo podstaći dečiju maštu i naivnost. Rado su pošli za klincem koji beži iz škole, pravi probleme i po celo leto tumara bos po selu i okolini. Saznao sam i imena dečaka. Onako, izokola, da ne provale da ih ne znam. Plavušan je bio Jovica, crnomanjasti Stevica, a mršavko Sakač.

Dok smo sigurnim koracima marširali ka odredištu, zabavljao sam ih nekim svojim podvizima i idejama o indijanskoj revoluciji. Međutim, na moj ogroman bes, izražen brdom psovki, oni ih oceniše kao glupave. Nisu prestajali da blebeću o novom broju Zlatne serije, koji je trebalo da se pojavi sledeće nedelje i u kom Zagor (pih!) treba da se iskobelja iz kandži trgovaca viskijem.

Zanimalo ih je i da im otkrijem o kakvom se blagu radi i kako sam za njega doznao, ali sam ja sve skrivao pod oznakom tajnosti i golicao njihovu maštu pričom da je to samo prvi korak ka većem bogatstvu. Mislim da mi nisu verovali, očigledno su bili bistri dečaci, ali ih je privlačila i sama pomisao na avanturu.

Posle šetnje od sat vremena, ispunjene raznim glupiranjima, začikavanjima, pravljenjem praćki i kamenih sekira, stigosmo na odredište. Prepoznao sam vrbu iz svoje vizije. Stajala je tamo usamljena kao graničnik između dve njive i lenjo se njihala na blagom povetarcu.

Odmah jurnuh ka njoj, a moji drugovi to shvatiše kao trku za blagom, pa se dadoše u poteru za mojim bosim nogama.

Pretraživali smo temeljno i usrdno svaki pedalj oko drveta. Začuo sam predloge i o kopanju, što me je navelo da pomislim kako su na kraju ipak progutali priču o blagu, koja je u suštini tačna. Međutim, od kutije ne beše ni traga dok se pametni Stevica ne doseti da zaljulja vrbu.

O, moje sreće kad iz se iz pruća isplete kutija i tupo pade pod noge nama i Zaklanoj vrbi. Zaboravih na dečake i na moje stanje van svakog razuma. Oteh kutiju iz Sakačevih ruku koji je se prvi dočepao i, otvarajući je, već sam mogao da čujem zlokobne zvukove bubnjeva na ceremoniji Zagorovog pogubljenja. Htedoh da viknem ovim balavcima da odlazim da ubijem njihovog lažnog junaka, ali odsustvo bilo kakvog efekta saseče reč na mojim usnama.

Ništa! Ništa se nije desilo. I nekoliko trenutaka pošto sam izbezumljeno gledao u praznu drvenu kutiju sa  divnim renesansnim ukrasima, dečaci počeše da me teše. Shvatio sam da plačem.

Autor: Nikola Tasković