Zagor iz našeg sokaka: Bez krajna ljubav sa neizvjestanim početkom!

Što je interesatno, jer obično se ovo veže, ako izuzmemo Boga, za ljubav između polova… i ako izuzmemo sve one perverzije u odnosima ljudi, stvari i predmeta danas tako antizagorovske a, sve prisutnije nažalost. No ja evo, baš u ljubavi ka ženama znam tačno početak, iako je došalo to i pre Zagora. Kao negde dvogodišnje-trogodišnje dete baba sa očeve strane, inače familija puna druida, vikinga(po piću) i drugih živopisnih likova, vodila bi me vikendom kod njene neke dalje rođake. E to je bio PRAZNIK! A, ta dalja rođaka imala je petnaestogodišnju ćerku, zbog koje sam ja već sa dve-tri svoje godine zavoleo život. Ne sećam se njenog lika precizno, osim da je bila mila i jako strpljiva sa mnom, da mi se osmehivala neumorno i da je jedino njoj bilo jasno kao dan, šta ja tako mali “osećam” dok sam sa njom, dok su ove dve matore karakondžule bile ono “vreme je da se ide kući…”. Kao da treba odvojiti peteljku od jabuke i baciti je na zemlju, gde sam ja bio peteljka. Pa je to bio plač, ridanje, da su me klali mislim da me ne bi tako stresiralo u tom burnom dobu mog života. I sećam se jedino jasno, mog kraćeg koraka od njenog, te stoga konstantog kaskanja za njom po stanu, i stalno gledanje u zlatno-smeđu dugu kosu skoro preko celih leđa koja joj je padala, ravna kao zamrznuta u vremenu i prostoru, i kao da se nudila da bude staza kojom se penje direktno u Nebo. I dan danas taj sjaj i taj zanos kose mogu da vidim jedino jasno. Ostalo su zbrkane spletke osećanja i sećanja na te praiskonske dane. Sve ovo je samo da iskažem da se svoje PRVE LJUBAVI, a to su žene – sećam i da ona ima JASAN POČETKA! E, sad druga ljubav… Zagor! Ona koja je pak “bez početka”, gde ja nisam voleo što u dve-tri reči stane voleo sam uvek gomilanje reči, dok Zagor jeste voleo ono što u 3-4 reči stane: “Hiljadu mi skalpova” i “Hiljadu mi bubnjeva Darkvuda”. Eh, ta ljubav ka Zagoru, ali ona drugarska, fanska ljubav, i ljubav ka pravdi, slobodi i požrtvovanosti kroz esktremno surov i opasan asketizam, to je došlo sa 5 mi godina tek!!! Ako te svet opije i zanese i uznese sa dve godine, reklo bi se da će “čovek” već do četvrte godine najkasnije da sazri i prevaziđe neke uzore, primere na koje bi se ugledao i kojima bi se divio, prođe zamku kafana, besanih noći i besciljnih tumaranja svetom. Ali ne samo da se to nije desilo nego svoj uzor nađoh tek sa pet godina života mi! I najluđe – NEMAM PREDSTAVU ni kako, ni gde, ni kada tačno, NI ZAŠTO kao alhemijsko pitanje No1?!?! Šta me je to toliko opčinilo, na koju hemijsku ili alhemijsku reakciju se zalepilo za srce, fasciniralo i “ujelo” ostavljajući ožiljak za sva vremena najmanje, gde sam se to prvi put susreo sa Zagorom, kako sam ga uzeo u ruke, kod koga, da li mi je neko pružio “roman” kako smo ih zvali sve do ovog fenseraja nju ejdža današnjeg, toliko je toga tajanstvenog u svemu tome da pomalo plaši… No jednog se i tu sećam jasno – oko sedam dana sam imao živaca da samo gledam slike, a onda je usledilo sudbonosno pitanje mome ocu:”Tata, a šta oni pričaju tu u ovim delovima gde su slova”. I hvala tati koji tada još uvek nije bio u režimu “Gutruma” pa je jedno slovo jedan glas učinilo čudo, i otvorila su se skrivena vrata iza kojih su stajale pisane reči, sa sve jasnim “prevodom” i značenjem! Više nisu bile samo enigmatične žvrljotine, nego su se ti znakovi pretvarali u jasne misli i zvukove, a gluvonemi Darkvud okupale jekom i bukom i drekom i pričom! I počele da oblikuju i neke delove jedne ličnosti. Da, da, toliko je ta tajna reči moćna, da utiče na LIČNOST. Nekad se pitam jesam li trebao oca pitati išta i čačkati mečku… ali tako je i Zagor kao on lično dobio još jednog bespogovornog sledbenika da sa njim hodi neustrašivo sve od Darkvuda do Akrona “and beyond”… dobro ne baš bespogovornog, voleo sam i ja da gunđam. Ne što pešačimo puno, to nije bio problem, Darkvud se obilazio ležećki, najčešće potrbuške, niti sam gunđao jel ima malo hrane nego je tu pre bilo “što u ovom mesu ima hrskavice, što je ovde ovo masno i šta je to belo uopšte i gnjecavo, ovo je mleko neću to, a gde je erukorem neću paštete…” ali i pored toga sam osećao snagu i sigurnost, da mogu ja sa Zagorom za nijansu dostojanstevnije do Čika! Pa, da! Ako je Zagor mogao samo korenje da jede, mogao sam i ja samo eurokrema! I onda pun energije da se hvatamo u koštac sa vampirima, vanzemuncima, krijumčarima viskija, besnim indijancima koji bi po cele dane samo nekog da skalpiraju. E sad i to hvatanje u koštac sa svime imalo je jednu manu i grozničavost, većina avantura bi se završavala sa “nastavak u sledećem broju” ili “kraj u sledećem broju”. No, upravo te strepnje, te trzavice i strpljenje da vidim dana kako ćemo Zagor i ja da prođemo na kraju balade, je ono što čini ljubav! ISTRAJNOST! Zar nije to taj esencijalni kvalitet prave ljubavi!? One sa početka kako citirah… bez kraja, ali i bez početka, tek prosto (is)trajna… Izgleda mi iz današnje perspektive kako sam oduvek bio osuđen na to “nastaviće se…”. Pa opet, ne mogu reći da je manje ljubavi, ali nešto se u meni otvorilo, neki procep kao onaj u “Troglavoj aždaji”, iako sam mislio da sam sa 6 godina sazreo kada sam isto jednu devojčicu na moru gnjavio da me celo more drži za ruku, pa je jedva uspevala od mene da pobegne i ode sa svojim društvom jer je ona imala 13, a ostavljajući mene slomljena srca i tuge narikajuće da je ceo Carigrad tugom tom i dan danas protkan ko ume da sluša, i tu čuje da me od te tuge branio ko drugi, a do Zagor! E, ipak nije se taj procep o kom pričam otvorio tada iako već uveliko zreo bejah, nego negde usput, dooooosta posle, 6 godina tih zrelih moglo se sad u te nove godine staviti nekoliko puta, ali kad je došlo kako je došlo, tako i bi ne manje ljubavi, nego… kao da je svaki vid ljubavi počeo biti pa i ta prema Zagoru nekako na iskušenju, nešto je ljulja temelje… kažu knjige to su neke krize srednjih godina, starost neka, sazrevanje, sve neke gluposti sačuvaj me Bože ko to smišlja, ta zla govorenja. Ko to tako otključa tajnu reči, a onda sa njima radi nešto nedostojno Darkvuda i nesvestan Gneva Duha Sa Sekirom! Lud svet, kažem vam! No i pored zlih govorenja i dalje zagovaram sam sa sobom tezu da je možda moguće ostariti, ali jel moguće da ja ne mogu večno da ostanem nezreo?! Da li moram da izdam sve te ljubavi i sa početkom i bez početka, da ipak moraju da dobiju kraj?! Pravo da vam kažem ne znam, traže se još tu poneke reči koje fale, ali jedno znam – dobro me je Zagor istrenirao biće sa onim “nastavlja se…” hvala mu na tome!!!

Autor: Zekeriya Erden