Ejmi Vajnhaus: Umirala sam sto puta..!
Kako početi priču o stripu “Ejmi Vajnhaus” ako ne time, da spomenemo najveći nedostatak koji ovaj strip ima u svom pripovedačkom smislu.
Prikaz stripa “Ejmi Vajnhaus” autora Odlina, Gofeta i Fernandeza u izdanju Darkwooda
Pisac ovih redova, kao neko ko nije prisustvovao poslednjem koncertu, već sa zidića Kalemegdana posmatrao tonsku probu za poslednji Ejmin koncert, ne može, a da ne spomene taj važan detalj u njenom životu. Ejmi Vajnhaus je svoj poslednji koncert održala u Beogradu, bila je u veoma lošem izdanju i nijednu pesmu nije otpevala kako treba za nekih 40-45 minuta stajanja na bini. Taj fakat scenaristi Kristof Gofet i Patrik Odlin nisu spomenuli u svom stripu o ovoj umetnici.
Pročitajte: “Kenija”: Dokazi o postojanju onih o kojima se ćuti!
Iako je ovo zapravo u činjeničnom opusu stripa najveća zamerka, ipak ne možemo baš sve gledati ni iz tog ugla, takoreći zakucano i odsečno. Gofet i Odlin su fokus svoje kratke priče o Ejmi na svega 44 table usmerili na pevačicin odnos prema životu, umetnosti koju stvara, društvu u kojem se nalazi.
Ejmi je predstavljena kao nesnađena devojka buntovničkog stava, kojoj niko ne može da stane u kraj. Još od kada je u školi osnovala prvi sastavk Sweet’n’Sour, odnos koji je gajila pram pojavama u svojoj okolini je bio jasan i postojan. Njen životni stav je bio da mrzi život, da ne može da podnese ljude i da joj je sistem sa svim svojim normama više nego previše naporan i predstavlja joj veliki teret na plećima.
-Međutim, onima koji umeju da čitaju između redova očigledno je da Ejmi nije bila “zlikovac”, već samo kompleksno ljudsko biće, sa svim manama i teretom koji ljudska bića nose sa sobom (poslušati You Know That I’m No Good). Istina, možda je Ejmin “kofer” bio nešto teži nego kod većine, ali zato muzika i stvaralaštvo koji su se izrodili iz tih tekstova deluju oslobađajuće za sve one koji pronađu delić sebe u njenim pesmama, primetio je Dejan Savić u uvodniku za Darkwoodovo izdanje ove knjige iz 2014. godine, originalno objavljene 2013. godine.
Crtač Havi Fernandez koji je svoj rad kalio na mnogim pričama u DC-ju, modernističkim načinom postavki tabli je dočarao sav sunovrat mladog života koji se završio ranije nego što je počeo, čak i pre nego što je nastupila i fizička smrt. Sve to upotpinjuje i zagasiti kolorit Luke Merlia koji svojim istančanim prelamanjem boja oslikava život u tonovima Ejminih konfuznih i sirovih tetovaža.
Generalno je teško govoriti o uticaju bilo koga ko se upisao u Klub 27, nije jednostavno shvatiti i jasno predstaviti sve to, ali je svakako Ejmi, koja je radila kako američke, tako i evropske turneje, postala veoma popularna i uticajna sa svojim mračnim stihovima proisteklim iz duševnog nesklada kojim je tumarala od najranijeg detinjstva.
-Borila sam se naslepo i izgubila. Jer sam igrala igru u kojoj pre ili kasnije izgubiš. A znala sam da ovom protivniku nisam dorasla, izdvojila je od mnogih stihova Sofija Jovanović, saradnica na Darkwoodovom izdanju, za koje je prevod radila Dunja Radulović.
Ejmi Vajnhaus je rođena 14. septembar 1983. godine, a preminula 23. jula 2011. godine. U svojoj kratkoj karijeri je napravila tri albuma Frank (2003), Back to Black (2006) i Hidden Treasures (2011). Najveći hitovu su joj svakako Back to black, Valerie, You know I’m no good, Stranger than me, Love is a losing game i mnogi drugi.
We only said goodbye with words / I died a hundred times / You go back to her and I go back to
POGLEDAJTE I OVO:
