“Tiho, tiše” – Pustinje pune života i led kao izolator
Vrlo je teško pisati o Jasonu, tom norvežaninu negde u Francuskoj, i njegovim delima.
Prikaz stripa “Tiho, tiše” autora Jasona u izdanju Komika
Čitanje njegovih stripova je nalik otkriću da pustinje, zapravo, nisu puste; da noću, dok su nam oči sklopljene, iz ništavila izranja megalopolis; da kako zađe sunce, iz peska kreću da izlaze pauci, zmije, škorpije, gušteri i mali glodari, koji vode svoje vrlo složene živote. Iza tog minimalizma (nadahnutog Eržeom i njegovom ’ligne claire’), tih njegovih rigidnih tabli i odsustva boja (barem, u slučaju “Tiho, tiše”; u drugim delima, Jason uglavnom koristi monohromnu paletu boja) stoje rogovi izobilja koji se samo prelivaju i prelivaju kako dublje kopaš – melanholija i komedija i odrastanje i smrt unutar čudnih svetova nalik zemlji Čuda, čiji žitelji (antromorfne životinje) žive uporedo sa pterodaktilima i čudovištima iz starijih horor filmova, poput čudovišta iz Crne laguna ili Frankenštajna, deca žele da budu Betmen a odrasli „voze“ štule.
Postoji toliko toga o čemu se može pričati i diskutovati. Sami zapleti, iako zanimljivi (Frida Kalo kao plaćeni ubica, lov na Hitlera, itd.), iako raznoraznih žanrova, nisu ključna odlika Jasonovih stripova. Njegova genijalnost leži u umeću spajanja svih tih različitih zapleta i žanrova i motiva u bajkolike, gorkoslatke, ozbiljno-luckaste i nezaboravne priče, priče o kojima je, zbilja, jako teško govoriti, jer su od vrste koje se mora iskusiti. Takođe, Jasonovo korišćenje relativnosti vremena i prostora u narativima je vrlo posebno i zahteva sopstveni naučni rad. Za sad, samo znajte da nešto tu nije kao kod ostalih.
“Tiho, tiše” sastoji se iz dva stripa: u vinjetama, „Hej, čekaj“ pripoveda o detinjstvu i odrastanju pod senkom tragedije, dok „Pssst!“ sačinjava četiri kratke poglavlja iz života glavnog lika, nalik nizu retrospekcija, kroz vreme i prostor, stvarnost i nestvarnost (definisane unutar Jasonovog sveta). Oba stripa jesu i nisu povezana. Ako moramo izvesti jedan motiv, to bi bio tiho snalaženje u još tišoj svakodnevnici.
U intervjuu za „Buzzfeed“, Jason je rekao o stripovima: „Oni su intimni vizuelni medijum. U kontrastu sa filmom, stvarate ih sami, stvorite tu jednu malu knjigu koju ostavite na klupi u parku, nadajući se da će je neko pronaći i pročitati. Ili su pismo koju stavite u bocu i bacite u okean. Oni su vid prenošenja sopstvenih vizija na papir. Takođe su i jeftin medijum, sve što ti treba je papir i mastilo, i stoga nema komisija, nema probnih čitaoca koji odlučuju kako će priča teći. Zanimljivo je, kada strip-umetnici krenu da rade na filmovima, zarad novca ili veće publike ili šta god, pa se vrate striovima zarad potpune slobode.“
I zbilja, postoji nešto intimno u stripovima, pogotovo u Jasonovim. Možda zbog silne tišine, sa kojom svako ima poseban odnos; možda zbog nekih od motiva, bilo da je u pitanju melanholija odrastanja ili mašinolika struktura odraslog sveta; možda zbog gorkoslatkog kraja koji svi toliko orno tvrdimo da volimo; ili možda jer ovu intimu podsvesno delimo sa gomilom drugih, svako u svojoj sobi, na svojoj fotelji, pored svoje lampe, razdvojeni ali ne i sami.
Ovaj strip je kod nas izdala izdavačka kuća Komiko 2012. godine u A5 crno-belom formatu tvrdih korica.
Autor: Marko Gilmore
BONUS VIDEO REDAKCIJE STRIP BLOG:
