“Tri Sene”: Slika vredi hiljadu reči
Ponekad zanimljivim, ali uglavnom napornim igrama podsvesti nanovo pišemo o stripu čija je tema roditeljstvo. Međutim, za razliku od stripa „Fun Home“ od Alison Bekdel, roditelji u stripu „Tri sene“ daju doslovno sve od sebe zarad svog deteta.
Prikaz stripa “Tri Sene” autora Sirila Pedrose u izdanju Komika
Priča stripa “Tri Sene”počinje u porodičnoj, seoskoj idili, negde u srednjovekovnoj Francuskoj (prateći nagoveštaje jedino se da zaključiti da je negde nakon 14. veka). Idila biva prekinuta kada mali Joakim primeti tri tamne prilike na horizontu. Prilike se prvo čine senkama, zatim konjanicima i, na kraju, utvarama, koje se polako približavaju njihovom domu. Nakon uviđanja prirode pretnje koja im se približava, otac odvodi sina od majke i doma i, zajedno, daju se u beg od senki. Bez stajanja i odmora, otac misli da vodi svog sina što dalje od senki.
Između dva glavna pitanja – na šta je sve roditelj spreman da zaštiti svoje dete i kako taj poriv može da šteti detetu – čuči gomila drugih, kao i razne zamisli o roditeljstvu i sreći, pa čak i istoriji.
POVEZANO: “Fun Home: Obiteljska tragikomedija”: Tajne i laži roditelja mogu ostaviti trajne posledice na decu!
Siril Pedrosa rođen je u Francuskoj, ali vuče poreklo iz Portugalije, poreklo o kojem piše u svom polu-autobiografskom stripu „Portugalija“. Pre nego što je postao strip-umetnik, Pedrosa je radio za francuski ogranak Diznija (Walt Disney Animation, France S.A.). Iako je tamo proveo samo dve godine, bio je uključen na dva velika Diznijeva projekta – „Zvonar Bogorodičine crkve“, na kome je radio kao posrednik i „Herkules“, gde je imao ulogu pomoćnog animatora. Po stilu crtanja prikazanom u „Tri sene“ vrlo se lako može uočiti uticaj Diznija ili, pak, obrnuto, razlog zbog kojeg je unajmljen.
„Cvetne se grane šire
po pravilima prirode.“
Stil „Tri seni“ može se opisati kao raskošan, čak toliko da se, po crno-belim tablama, boje, gotovo sinestetički, pojave pred očima ili osete nekim drugim čulom, šireći se preko stranica poput prosutog mastila ili nervnih impulsa. Ovo nije raskoš niti bogatstvo dekadentnih vladara, već deteta, čije poimanje sveta autor odlično poznaje ili, vrlo moguće, rado pamti. Detetu – Joakimu – je svaki delić sveta istančan i važan; sve mu je nekako bitno; odvojeno i povezano. Odrasli, a posebno roditelji, su mu veličine nežnih i oblih titana, krupnih udova i velikodušnih izraza lica.
No, ono najupečatljivije jesu senke (i senčenje). Pod suncem, senke su vesela zabava, zagonetka koju treba rešiti, ali noću, senke su nešto drugo. Tempom metarmofoze insekata, kako pada mrak (odnosno, kako se pojave tri seni), senke postaju haotične, nepravilne, kruto leglo noćnih mora. Kad je sve jasno, onda je sve valjano i uredno; kad nije, oblici nisu usidreni, već landaraju poput izduvanih balona. Kad je svet lep, detetu je, onda, prelep; kad je ružan, onda je jeziv. Ovu psihologiju dečijeg uma – promena spoljašnjosti na osnovu unutrašnjeg – je Pedrosa maestralno preneo svojim crtežom.
„Tata. Slušaj me, molim te…
Ne želim više da živim skriven.
Ne mogu rasti u tvom stisku…
Dosadno mi je.
Pusti me da izađem, molim te.
Sene me više ne plaše.“
Na kraju, Joakimov otac, poput darežljivog drveta (nedajte da vas zbuni naš netačni, patrijahalni prevod dečije knjige „The Giving Tree“ – nije dobro, već darežljivo drvo), kako bi spasao dete od zlosutnih pojava nejasnih namera i porekla, daje poslednji deo sebe, sve zarad deteta. To samožrtvovanje ga je samo pretvorilo u još jednu opasnost, od niza opasnosti, u koju se obreo sa sinom. Otac je imao najbolje i najplemenitije namere, ali one nas često povedu na pogrešan put.
U trouglu straha, primalnih nagona i bespomoćnosti, roditelj ne vidi druge bezbednosti i opasnosti sem one koju on ili ona zacrta. Poput konja sa oglavom, galopiraće ka ili od jedne tačke, dok ne bude prekasno ili im se ne posreći. U tim situacijama, dete se najmanje pita. Nažalost, ne samo u tim. Još od srednjeg veka, deca se nisu smatrala bitnim (činjenica koja čini ovaj strip dodatno dirljivim) dok nisu preživela često kobno detinjstvo i porasli – tradicija koja i dan danas živi, doduše prerušena, i ćopa po mračnim ćoškovima savremene civilizacije.
Bitno je šta deca misli i žele. Moramo staviti na stranu naš urođeni strah od mraka, koji vodi poreklo još od pračoveka, bilo da pričamo o fizičkom ili metafizičkom mraku i njihovim brojnim pojavama. Svi želimo da razotkrijemo i pobedimo najveće neznanice našeg sveta. Jedini način da se to uradi jeste, zapravo, poslušati one koje su naučili iz svojih grešaka: „Treba iskoristiti dan…leto nikad nije dovoljno dugo.“
Strip “Tri Sene” je objavio Komiko 2015. godine u B5 formatu mekih korica, u originalnom, crno-belom izdanju.
Autor: Marko Gilmore Kovačević
BONUS VIDEO REDAKCIJE STRIP BLOG:
