Zagor iz našeg sokaka: KAKO TO MISLITE, ŠTA ĆE MI STRIP TABLE?

I po broju kolekcionara, ne čitalaca i po polarizaciji na one koji to mogu finansijski da prate i one koji žele da jednog dana ti pratioci postanu. I zaista, njihov broj se višestruko smanjuje, poput samih čitalaca, od desetina hiljada osamdesetih godina prošlog veka, na par hiljada današnjih dana, direktno pozicionirajući scenu kao selektovanu, odabirnu, odvajajuću, približavajući je atributu specifičnom upravo visokoj kulturi: malobrojnosti publike.

Na toj i takvoj kolekcionarskoj sceni, oformljenoj i prenesenoj sa postulata komodifikacije umetnosti generalno, i uglavnom zasnovanoj na odličnom poznavanju ciljne grupe kojoj se strip izdavači obraćaju, segmentiraju se određeni njeni delovi kojima posedovanje samog stripa, kolekcije stripova ili edicije nije samo po sebi dovoljno, ili nije dovoljno dobro. Jedan strip, ma koliko redak bio, i u konačnosti nije jedini, neko drugi ga isto tako ima. Potrebno je, dakle, posegnuti dalje, do onoga što postoji samo jedno, i čiji je vlasnik samo jedan.

Pročitajte: Zagor iz našeg sokaka: ZAGOR I JA!

Tabla. Originalna tabla sa kaiševima stripa. Deo koji je jedan, takav, poseban, unikatan. Delo, zapravo. Po formi umetničko, po svrsi primenjeno umetničko. Neposredno mesto na kome je strip nastao, vidljive linije grafitne olovke pod tušem kao svedočanstvo nesavršenosti  majstora. Granicu elitističkog. Komad papira koji pasioniranom kolekcionaru predstavlja konačnost, najviše dokle može da stigne, najbliže koliko može da priđe stvaraocu ili junaku; najdalju tačku svoje preduge i preskupe pasije. Ili početnu.

U ovom trenutku tekst postaje ličan, iskustvo traženja posebnog. Samo jedan od slučajeva, Granični slučaj. Tabla treba da bude ključna scena omiljenog stripa. Omiljeni ne znači najbolji, najcenjeniji, znaći upravo to, potpuno individualno omiljeni, vezan ili za detinjstvo ili mitomanisanje određene epizode ili bilo šta drugo ali jednako subjektivno, lično.

Da bi se na kraju tog puta, na kome sam sada, dok ovaj tekst nastaje, cela moja priča svela na dve table, bilo je potrebno imati ih dosta. Da bi uopšte znali šta hoćete, neminovno morate da saznate šta nećete, kao i za, ispostaviće se, sve drugo.  Tako je početno ushićenje Donatelijevim tablama Zagora u kojima se ovaj potonji ni ne nalazi, a koje su mi cenovno jedine bile dostupne u to vreme, zamenio Zagor koji se u mom kolekcionarskom svetu prvi put pojavio na tabli u epizodi sa Seminolama, ali tako da je okrenut leđima, i da mu se orao na majici ni ne vidi. Bonus je predstavljao Čiko, koji se, takođe, nalazio u tom jednom kadru, od sedam ukupno. Ono što se nije promenilo od tada do danas, je ljubav prema čistoti Donatelijevog stila crtanja.

Feri je već bio druga priča. Tabla koja je prva odabrana jeste diktirana isključivo finansijama, ali Zagor ne da se samo pojavljuje scenaristički i kostimografski u punom svetlu, nego je i u akcionom dijalogu sa Timber Bilom iz prvih epizoda početka sedamdesetih godina. Ona zaslužuje ram. I Donatelijeva. I druga Donatelijeva. Ali će sada zameniti Donatelijeve na počasnom vidnom mestu sobe. Kao i nju sledeće.

Tu se linija kolekcionarstva neminovno odvaja, uslovljena predmetom potrage koji postaje tabla koju druga tabla neće na zidu zameniti. Potpuno lična, opsesivna kruna sopstvene dihotomije, u kojoj tabla nativno kolekcionarski postavljena u korice albuma biva umetničko delo na zidu. Izgledno beskrajni začarani krug počinje lutanjem i traženjem trenutnog vlasnika table, a završava u najboljem slučaju sumom novca koju niste spremni da date.

Naravno da date. Iz svih gore pomenutih razloga iracionalne potrebe, ređe ljubavi. 

Svaki pogled na njih će probuditi upravo to, ponosnu posebnost. Tu tablu imate samo vi.

Osim ako nisu one na kojima Zagor stiže u poslednji čas da oslobodi Mardži Kolman pre nego je Kandraks žrtvuje druidskom bogu, ili ona na kojoj Dilan Dog visi svezan na drvetu dok mu se približava Mater Morbi. Te dve sigurno nemate.

Autor: Marko Prokić