Ljubavni trougao – Panišer, barut i krv

On se bori za pravdu protiv uličnih lupeža. On kaže da neko mora da ih kazni, neko mora da im pokaže, a to je Frenk Kasl zvani Panišer. On je naviknut na ubijanje i krv, kao pas. Kruže priče da ako pas jede krvavu hranu i liže krv, postaće agresivan prema ljudima. Mada, mada to u slučaju psa ne mora da znači. Što se Panišera tiče to se dogodilo, odnosno to mu ide uz karakter.

Od Vijetnama on voli smrt. Samo onu koju on drugima nanosi. On voli miris baruta i sveže krvi. Voli da ga se propalice plaše, jer on čisti svakoga ko uništava običan i miran život građana.

Toliko je puta spomenuta reč “voli” da se postavlja pitanje kakva je to ljubav. Pitamo se i zašto neko voli da ubija, mora da postoji dobar razlog za to. Ne baš dobar, ali nekakav razlog, koji natera čoveka. Šta je ubacilo Panišera u taj ljubavni trougao sa barutom i krvlju je pitanje koje nas okupira, dok uživamo u Panišerovim akcijama prosipanja creva po ulicama.

Panišer je bio kapetan snaga Sjedinjenih Država tokom rata u Vijetnamu. Poznat je po svojim izviđačkim ekspedicijama duž vijetnamskih prašuma. Poznat je i po tome da se tri puta vraćao na ratište, i da su mu ljudi retko ginuli. Sve dok se sreća nije okrenula. Dok se Vijetnamci nisu počeli, umesto da padaju pod vatrom Panišerovih vojnika, da im odnose živote i slažu ih ko glinene golubove. U tim pljuskovima metaka jedan je uvek ostajao. Panišer je uvek stajao sa svojom puškom, brojnim ranama i odlučnošću da ispuni svaku misiju.

Ovo je prvi razlog koji je naterao Panišera da uđe u “šemu” sa ubjanjem. Pre nego što budemo nešto rekli o drugom, podjednako važnom razlogu za pristup toj romansi, moramo nešto reći o izdanju koje nam donosi ovu priču. Integralno izdanje “Na početku beše…” izdavačke kuće Darkvud donosi nam priču o postanku Panišera. Scenarista priče je Gart Enis poznat domaćoj publici po serijalu “Propovednik”. Njegov stil pisanja je takav da bez nasilja nema dobre priče, pa se i ljubiteljima Panišera svidela ideja da on radi na serijalu. Tu su još i crtači Derik Robertson i Luis Larosa, kao i majstor za tuš Tom Palmer i koloristi Pol Maunts i Din Vajt. U vreme kada je nastajao serijal (2004. godine) Marvel je odlučio da pokrene MAX ediciju kako bi se orenula odrasloj publici. Tako da ovaj Panišerov serijal predstavlja zaista svojevrsno delo u smislu brutalnosti i mračnih tema koje se pokreću i razvijaju.

Da se mi vratimo Frenku Kaslu i drugom razlogu za ljubav prema ubijanju. To nije prava ljubav, to je više muka koja uništava Panišera iznutra. Generalno to je najveći problem junaka ili antijunaka, sve mogu da urade. Oni mogu sebi da priušte da žive i umru bez ikakvih kompromisa. Ali ih uvek nešto mući iznutra. Kada se Kasl vratio iz Vijetnama, sa trećeg roka i kada je zatvoreno (bukvalno zatvoreno) ratište u toj azijskoj zemlji, on je nastojao da pronađe utehu u svojoj porodici. Međutim, njegova porodica je na brutalan način ubijena jednog lepog dana u parku. Te scene su tako grafički predstavljene da čitalac ima utisak da se događaju pred njim. Toliko su verno naslikani detalji da se ni u filmu u 3D tehnici sa sve naočarima ne može tako dočarati. Kasl se nakon toga zarekao da će očistiti ulice od takvog ološa.

Međutim, ovo nije samo priča o brutanoj akciji, o običnoj petparačkoj pucačini. Ovo je jaka priča. Da bi se dočarala sva, da tako kažemo hrabrost i scenariste Enisa i samog Panišera moramo preneti Panišerovu teoriju o ratovima koje vode velike sile.

-Ako se boriš za ljude koji upravljaju svetom, zabošće ti nož u leđa. Borićeš se u ratovima koji oni započinju i raspiruju. Ubijaš čudovišta koja su oni stvorili. Umrećeš od baratanja osiromašenim uranijumom, dok se oni bogate na nafti. Nemam nameru da se vraćam u rat, samo da bi Kolt prodao još milion mitraljeza.

Kako bolje završiti priču ili kako bolje obaviti poentu recenzije (da zainteresujemo čitaoca) od ove teorije Frenka Kasla Panišera?