Zagor iz našeg sokaka: LEONARDOVA KUTIJA

Čim je ušao u kancelariju, pomislio sam da ga je poslala banda iz Bonelija.

leonardova kutija stripblog

„Dobar dan“, rekao je na engleskom, sa teškim španskim – meksikanskim – naglaskom. „Ja sam Don Čiko…“

„Felipe Kajetano Lopez Martinez i Gonzales“, dovršio sam umesto njega i još jednom ga osmotrio. Bio je gologlav, bez sombrera na glavi, što i nije bilo naročito čudno, pošto bi taj i takav šešir svakako privukao pažnju prolaznika u relativno mirnoj milanskoj ulici Via Delfiore. Dok se bez pitanja spuštao na stolicu kraj mog radnog stola, video sam da mu je bela košulja požutela od sasušenog znoja, a zeleno marijači odelo prljavo i tu i tamo zaparano. U ruci je držao veliku platnenu vreću u kojoj kao da se nalazilo nešto prilično teško, i sad ju je spustio kraj noge, na pod.

„Onda, čuli ste za mene“, kazao je i prešao nervozno šakom preko bucmastog lica i tankih crnih brčića. Onda je okružio pogledom po zidovima na kojima su stajali uramljeni posteri sa ilustracijama naslovnih strana naših izdanja, i na jednome od njih ugledao sebe. „Da…“, promrmljao je samo i zaćutao.

Pokušao sam da pretpostavim šta su bonelijevci hteli da postignu ovom šalom. Očigledno su pronašli glumca koji će stasom i pojavom ličiti na Čika iz stripova o Zagoru, i poslali ga ovamo da me zamajava. Morao sam da im u sebi odam priznanje za trud. Moj neočekivani gost je izgledao sasvim autentično.

Pročitajte: Zagor iz našeg sokaka: ŠTENE VUKA SAMOTNJAKA!

Otkad smo otkupili licencu i 1987. u Jugi objavili prvi album sa Zagorovim sličicama, u firmi nismo znali šta ćemo s parama. Sledeći korak je bio sasvim logičan: iskoristili smo stripove naših autora za albume Velikog Bleka i Komandanta Marka, i od zarade obnovili štampariju, pokupovali stanove za radnike u Novom Sadu, a od preostalog profita koji je bio nečuven za to vreme, kupili ovu malu izdavačku kuću u Milanu i preko nje započeli plasman stripova domaćih autora u Italiji, Španiji i na drugim tržištima. Boneli je tada zapao u probleme sa novcem, pa smo iskoristili priliku i kupili licencu za Zagora prilično jeftino, a onda je „Jugo“ Zagor doveo do obnovljene popularnosti ovog junaka, pa je na tom talasu i sam Boneli počeo da se oporavlja. Nastavili smo da sa njima tesno sarađujemo, ali se u ovih nekoliko godina među nama razvila i neka vrsta prijateljskog rivaliteta. Opet, zašto bi oni…

„Molim vas“, reče čovek koji se predstavio kao Zagorov verni saputnik. „Očajan sam i ne znam šta da radim. Kažite mi – jeste li vi objavili svesku sa naslovom Leonardova kutija?“

Namrštio sam se i zavalio u naslon stolice. Bila je to najnovija epizoda koju je nacrtao Kerac, i koja je tek bila u pripremi za objavljivanje, kako kod kuće, tako i u Italiji: prvi od zamišljena dva dela, sa Zagorovom i Čikovom avanturom u kojoj oni u srcu Darkvuda pronalaze skrivenu neobičnu kutiju iz renesansnih vremena, čiji je konstruktor, kako će se ispostaviti, bio Leonardo. Prvi deo se završavao tako što sledbenici kulta sazdanog oko artefakta – koji je Da Vinči napravio za svog mecenu, milanskog vojvodu Ludovika Sforcu kako bi ovaj mogao da putuje kroz vreme i prostor – zarobe Zagora i spremaju se da ga ritualno žrtvuju. Zagoru je jedina nada Čiko, koji pokušava da se došunja kroz žbunje do oltara, preseče kožne vezove oko njegovi ruku i nogu i doturi mu njegovu staru dobru kamenu sekiricu. Kako je ovaj čovečuljak saznao za to, kada sveska još nije objavljena? Zar bonelijevci imaju krticu kod nas u matičnoj redakciji? Nije mi se to nimalo dopadalo.

leonardova kutija stripblog
Ilustracija: Danijel Babić

„Kad bih samo nekako mogao da se vratim“, rekao je ’Čiko’, pogledavši me toliko izgubljeno da mi se načas učinilo kako uopšte ne glumi. „Vidite, sledili smo zapise onog ludog profesora Helingena i pronašli tu prokletu kutiju – ona nas je uvalila u celu tu gungulu. Uhvatili su Zagora – toliko ih je bilo da čak ni on nije mogao da im se odupre – a sekirica koju je bacio pala je u grmlje, blizu mesta na kojem sam se krio…“

„Gospodine, ne znam ko ste niti kako ste uspeli da pročitate epizodu koju još nismo objavili…“

„Ne, ne, ne“, odmahnuo je on, prekinuvši me. „Kutija je bila kod mene i pomislio sam, ako je otvorim, desiće se neko čudo koje će Zagora spasiti od sigurne smrti – a desilo se jedino to da je blesnulo neko svetlo, i ja sam se obreo ovde, u ovom gradu. I već treći dan tumaram unaokolo i tragam za načinom da se vratim u Darkvud. Pokušao sam ponovo sa kutijom, ali izgleda da je nekako podešena da jedan čovek može da je upotrebi samo jednom, tako da je to bilo uzaludno. Kad sam u jednoj prodavnici video veliku sliku Duha sa sekirom – i svoju – ušao sam i raspitao se. Dali su mi tamo ovu adresu, i eto…“

Osmehnuo sam se, rešen da odigram ovaj mali komad do kraja. „Nažalost, gospodine Čiko, zaista vam ne mogu pomoći. Vidite, ni ja ne znam kako će se priča rasplesti u drugoj svesci, to je u rukama scenarista i crtača, pa preostaje samo da se nadamo da ćete se vratiti u Darkvud na isti način na koji ste iz njega ovamo došli, i biti u prilici da Zagora izbavite iz opasnosti.“

zagor iz naseg sokaka stripblog

Pogledao me je zbunjeno, rezignirano uzdahnuo i ustao. Zavrteo je glavom, još jednom osmotrio zidove ukrašene likovima junaka iz Zlatne serije i Lunovog magnus stripa, slegnuo ramenima i klimnuo glavom. „Ništa onda“, promrmljao je. „Preostaje mi jedino da pokušam da se snađem na neki drugi način.“

Već sledećeg trenutka, izašao je iz kancelarije.

Zacoktao sam, zagledan u zatvorena vrata, a onda mi je nešto drugo palo na pamet. Šta ako iza ovoga ne stoje bonelijevci, nego banda iz Novog Sada? To je bilo daleko logičnije – samo je redakcija znala za sadržaj Leonardove kutije.

Uzeo sam telefon i okrenuo broj, ustao dok sam čekao vezu i protegnuo se.

„Alo, Sretene“, rekao sam kad sam čuo urednikov glas. „Kapa dole za foru, moram da priznam da sam u jednom trenutku čak posumnjao…“

„O čemu ti to?“, upitao je on, iskreno začuđeno.

„Pa o čoveku koji mi je upravo bio u kancelariji. O Čiku. I gde ga samo nađoste? Original!“

„Kakav Čiko, šta pričaš, aman?“

Obišao sam oko stola s osmehom, spreman na novu zajedljivu opasku, i nogom udario o nešto. Spustio sam pogled i video na podu platnenu vreću koju je moj posetilac ostavio za sobom. I dalje držeći slušalicu u ruci, sa crnom slutnjom koja mi se polako javljala duboko u stomaku, sagnuo sam se i podigao vreću na sto, položio je preko razbacanih papira. Dok sam je razvezivao i slušalicu držao stisnutu između ramena i uveta, progutao sam knedlu. Znao sam šta je unutra i pre nego što sam to ugledao.

Drška od starog, tamnog drveta. Težak zaobljeni kamen privezan jakim remenjem od konoplje. Diskoloracije na tvrdoj površini glave sekirice, tamni tragovi stare, sasušene krvi. Istog trenutka kada sam to primitivno, a opet savršeno uravnoteženo i smrtonosno oružje uzeo u ruku, zapahnuo me je duboki, praiskonski miris šume, močvare, živog peska, dima logorskih vatri; ritam plemenskih bubnjeva digao se niotkuda, dok su glasovi u napevu transa dopirali na vetru zasićenom teškim zadahom vegetacije. Preneražen, ispustio sam sekiricu na sto, i sve je iščezlo.

„Alo? Alo, jesi li na vezi?“

Postepeno sam bio sve svesniji Sretenovog glasa iz slušalice; činilo mi se da se budim iz iznenadnog, zastrašujućeg sna.

„D… da, tu sam“, promucao sam nekako.

„O kakvom čoveku to govoriš? Pomenuo si – Čika?“

„Ne… nema veze“, odgovorio sam smeteno. „Otišao je.“

„Pa šta je hteo?“

„U stvari, ne znam“, odgovorio sam, pogleda i dalje prikovanog za kamenu sekiru koja je bila jedina Zagorova nada dok je čekao smrt u kandžama zagonetne šumske sekte. „Ali saznaću. Mislim da će se svakako vratiti.“

strip blog

Dok sam polako spuštao slušalicu na viljušku telefona, i dalje sam čuo zlokobne bubnjeve Darkvuda. A onda… onda sam primetio da se u platnenoj vreći nalazi još nešto.

Kutija je bila neobično mala – divno ukrašena Leonardovim crtežima mladića karakteristične duge kovrdžave kose, spiralama i geometrijskim figurama. Bila je od plemenitog drveta potamnelog posle pet vekova, toplog i glatkog na dodir, i činilo mi se da vidim način na koji bi mogla da se otvori.

Stajao sam tako nekoliko trenutaka, neodlučan, zagledan najpre u sada utihnuli telefon, potom u junake na zidovima. Onda, kao da se namerno vraćam u san u kojem sam proveo tek nekoliko trenutaka, uzeo sam tešku Zagorovu sekiru i zataknuo njenu držalju za kaiš na pantalonama, udahnuo duboko i – pokrenuo drevni mehanizam kutije.

Pokušao sam ponovo sa kutijom, ali izgleda da je nekako podešena da jedan čovek može da je upotrebi samo jednom…

Čikov fantomski glas javio mi se u glavi prekasno; dok me je oblivala zaslepljujuća svetlost samo da bi sledećeg trena zgasnula u stigijski mrak Zagorove šume, shvatio sam da ću pre svih – pre redakcije, čak i pre samog scenariste – saznati kako se završava drugi deo Leonardove kutije.

Oslušnuo sam potmuli zvuk bubnjeva i zloslutnih glasova u noći i pošao prema njima.

Autor: Goran Skrobonja

Ostavite strip komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of