Zagor iz našeg sokaka: Ne daj se X generacijo

Godine su ionako samo stanje svesti, a ja sam rešio da u mojoj glavi nikada ne odrastem.

U nepreglednom moru “gedžeta” kojima raspolažu današnji klinci, ipak ne mogu a da ih ne žalim što retko koji zna kakav je osećaj listati novi broj omiljenog stripa, friško kupljenog u obližnjem kiosku i barem jednom, na brzinu, pročitanog do kuće. A onda, kod kuće, u miru i tišini sobe, lagano i pažljivo okretanje stranica, upijanje dijaloga iz “oblačića” i naravno slatka trema “šta li će biti do kraja”? Dosta dugo sam pokušavao da pribavim svesku “Čiko u svemiru”. Priznajem (mada nerado) da nisam veliki poznavalac Zagora, ali mi je kombinacija Duha sa sekirom i vanzemaljaca izgledala maksimalno privlačno. Sveska je do mene stigla “nelegalnim” putem, preko komšiluka umesto klasične kupovine na kiosku. Pohabanih stranica ali bez nekih drugih, vidljivih oštećenja. Epizodu (dužu u odnosu na uobičajene Zagorove avanture) pročitao sam bez treptanja, glasno uživajući i komentarišući. I zaista, “Čiko u svemiru” je poput onih lizalica koje morate prvo svojski da oližete i tek na kraju, u sredini, nabasate na žvaku. Pri trećem (možda četvrtom) raščitavanju epizode uspeo sam da se skroz “uživim” i da zajedno sa Zagorom i malim Meksikancem “skoknem” od Darkvuda do zvezda i nazad… Pokušavao sam, mnogo kasnije, da “Čiko u svemiru” povežem sa drugim strip junacima koji lutaju svemirom i čije epizode sam redovno pratio. Ipak, ono što su Zagore-Te-Nej i Čiko Felipe Kajetano Lopez Martinez i Gonzales “pregurali” u toj avanturi ostalo je jedinstveno i neponovljivo.

Pročitajte: Zagor iz našeg sokaka: Zagorov album

Tokom perioda (zvaničnog) odrastanja, nekako sam više bio povezan sa Stripotekom i epizodama koje su se tamo pojavljivale. Od nezaobilaznog Poručnika Bluberija, preko Rip Kirbija i Fantoma do, meni fascinantnog, Astera Blistoka. I dan-danas postoje individue koje za sebe tvrde da poznaju umetnost stripa ali ostanu u čudu kada im spomenem Astera. Podsećanja radi, ovaj francuski strip autorskog dvojca Godard-Ribera ugledao je svetlost dana polovinom sedamdesetih godina prošlog veka, a na našim prostorima “zapatio” se upravo zahvaljujući Strpoteci. Poprilično konfuzan i divlji univerzum kojim jezdi “Srebrni delfin” i lik Maskija, hermafrodita, za tadašnje društveno-političke prilike bili su veoma avangradni. Iz tog razloga verujem da se čak ni uredništvo Strpoteke nije često vraćalo Asteru i ubacivalo ga među korice. Ruku na srce, čitajući Astera, čak i u tim “mladim” godinama, uspevao sam da prepoznam motive Alise u Zemlji Čuda, Autostoperskog vodiča kroz galaksiju, pa čak i neke književne klasike poput Doktora Živaga i Ane Karenjine. Dileme i iskušenja svih (pozitivnih) likova u stripu nekako su se poklapali sa mojim, a rešenja koja su “isplivavala” iz Godardovog pera pokušavao sam da preslikam na stvarni svet oko sebe. Nekako tih godina, početkom osamdesetih prošlog veka, do mene su došli i “Ratovi zvezda” i “Zvezdane staze” i saznanje da ipak veliki broj ideja filmskog dela SF-a ipak korene vuče iz SF stripa…

Znate, mogao bih ja ovako unedogled. Zaista bih mogao. Materijala, Bogu hvala, napretek. Vremena baš i ne, ali dobra organizacija čuda čini. Ukoliko pripadate X generaciji, sada ste već u “ozbiljnim” godinama ali sam sasvim siguran da ljubav prema stripu nije oslabila nimalo. Pokušavaju ovi današnji klinci da nas “prevaspitaju” i prebace na tamo neke uređaje koje sijaju i blinkaju, ali ne damo se mi. Ne postoji strip u elektronskom formatu. Strip mora da šušti pod prstima, da vam ostavi malo štamparske boje na rukama, da miriše na štampariju i da ne zavisi od kablova, punjača i USB ulaza. Na žalost, sve ga jače potiskuju, ali “bez starca nema udarca”. Izdržaće strip, izdržaćemo i mi. Ne cvikaj, generacijo!