Počelo je (uslovno rečeno) lokalno, u užem krugu, stidljivije i nesigurnije. Kao i na svakom početku, jelte. A kako odmiče vreme, kako se upoznaju novi ljudi, stvaraju nove veze, otvaraju nove mogućnosti i šire horizonti, apetiti porastu i želje ka ekspanziji nekako nadvladaju neke legitimne strahove.

Pročitajte: Locke & Key – Porodica je ključ

Kako to izgleda u praksi? Pa, s obzirom na moj interes, i.e. strip, i s obzirom na istorijat ove umetnosti u Novom Sadu, i s obzirom na porast strip festivala u zemlji i regionu, i s obzirom na obzir da bezobzirno koristim „obzir“ da nerviram čitaoce (što nikako ne dolazi u obzir), bilo je neizbežno doći u kontakt sa vojvođanskim, i pre svega novosadskim autorima. Sa nekima je krenulo antagonistički, sa nekima kordijalno, a sa nekima su se formirala i bliska poznanstva („prijateljstvo“ je jaka reč, čak i u ovo doba kada sve oko nas slabi). Pojedince sam upoznao na festivalima (u Leskovcu, Kragujevcu, Beogradu, Raški, Laktašima, Banjaluci, Somboru, Nišu, itd.), a sa nekima sam komunicirao onlajn, pretežno za potrebe recenzija stripova na „Pokazivaču“. I kakva god je komunikacija bila, jedna konstanta me je pratila upravo do ove 2022. godine, a ta konstanta je imala oblik jednog pitanja – „kad ćeš u Novi Sad?“

Sećam se kad je to pitanje sadržalo drugo naselje umesto Neoplante, kada su namesto te dve reči stajala imena Laktaši ili Banjaluka, ili Niš, ili Herceg Novi, ili Zagreb, ili Solun. I sećam se koliko je zapravo vremena i petlje trebalo da prekoračim tu barijeru. I dalje pamtim prve Laktaše (kao i prvo Valjevo, prvu Rašku, prvu Banjaluku, prvi Požarevac – festivalski, naravno; u gradu Slobe Miloševića sam bitisao i ranije). Pamtim, doduše, i prvi Leskovac, no o tom drugom prilikom. I znam da me je godinama grizlo to što obećam da ću doći, pa se nešto izjalovi i onda me nema. I dalje dugujem posetu Herceg Novom, Zagrebu i Solunu, primera radi. Uz malo sreće, i to će se materijalizovati. Ali opet, Herceg Novi, Zagreb i Solun su van zemlje, dosta komplikovaniji za odlazak i smeštaj. Novi Sad je tu, na manje od sat vremena puta. A pozivnica je toliko da je krajnje vreme bilo doći.

I došlo se.

Naravno, ovaj svet kao da je Marfi pravio. Ko za inat, najveći broj ljudi koji bi me zvao u Novi Sad nije mogao da prisustvuje, iz opravdanih razloga. Samim tim, meni drage osobe poput Mladena Oljače i Vanje Urukala su ostale samo digitalna poznanstva, a jedna nova poznanica, Sandra Radočaj, je van zemlje već par meseci unazad. Najviše me pogađa, naravno, što sam se mimoišao sa Dejom Sedlanom. Opet, Marfi je figurirao: kad sam ja imao vremena, on je imao obaveza. Dok sam ja bio van festivala, on je bio na istom. Ukoliko bude sreće, taj čovek i ja ćemo se videti opet, vrlo uskoro, i dočekaćemo se na nekom alkoholu ili dobroj klopi. Sad barem imam solidnu predstavu gde se šta u Novom Sadu nalazi, te me sledeća vožnja vozom dovozi spremnog. Dejo, izoštri rakiju, Zmija se vraća!

Ali ne bih sve da svalim na Marfija. Naposletku, svet kosmičkih mogućnosti mi je dozvolio i sijaset lepih iznenađenja u centru severne srpske pokrajine. Naravno, bilo je tu onih istih strahova kao što bivaju na svakom prvom festivalu, ali proboj leda nikad nije lak. A voda pod tim ledom je zdrava, hladna, pitka, i prepuna mikroorganizama koji dopune ćelijsku strukturu ličnosti na pravi način.

Dakle, da zaključimo ovaj uvodnik od ciglo 600 reči, hajde da vidimo kako je protekao ovogodišnji, 16. po redu Novosadski strip vikend.

27. 10. 2022. – Četvrtak

Vožnja i smeštaj

Premda nije bio „Soko“ (a realno, nije kao da me interesuje, voz je voz), zverina na šinama me je dovukla do srpske Atine za manje od sat vremena. U međuvremenu se očima dao overiti krajolik. Za oko mi je zapala stanica Beška. Ne zato što je iole interesantna, relativno je prazna kao i sve subsekventne, već zato što u njoj obitava El Jakk, autor stripa „Big Rock Energy“. Nekako paralelno sa mojim odlaskom u Novi Sad, El Jakk je propisno trošio novce na silne đakonije beogradskog Sajma knjiga, pa smo razmenjivali utiske tokom i nešto posle vožnje.

Odsedao sam u jednom kompaktnom hostelu „Passenger“, cimerujući isprva sa jednim Turčinom koji, ako sam lepo shvatio vlasnika hostela, putuje svetom i prodaje drangulije u vidu narukvica, ogrlica, itd. U glavi sam ga povezao sa likovima koji isto to rade u Knez Mihajlovoj, sa sve znakom „Putujem svetom i živim od prodaje ogrlica“ ili nešto slično. Ponadao sam se razgovoru s dotičnim gospodinom, ali nije ga bilo taj dan. But then again, 90% vremena sam provodio napolju, tako da svakako nije bilo prilike za spiku. Sutrašnji cimer je bio neki vremešni Rus, sa kojim nisam niti jednu reč razmenio. Ako ništa drugo, barem se nismo međusobno gnjavili – svako je figurirao za sebe, i to je odlično.

A kad smo već kod odličnih stvari, moram da pohvalim ovaj hostel. Do sad nisam video toliku angažovanost jednog vlasnika (sem možda u Vrnjačkoj Banji), pogotovo zato što je objekat manji od većine drugih ponuda po Novom Sadu – ponuda koje su bile mnogo, ponekad i bezobrazno skuplje. Ne samo da sam imao sve što mi je trebalo, ne samo da je atmosfera bila opuštena, nego mi je vlasnik čak i dopustio da ostavim stvari kod njega mnogo kasnije od dezigniranog izlaska iz sobe, čisto da ih ne bih teglio sa sobom do strip festivala. Tom čoveku svaka čast, a vama čitaocima sve preporuke da prenoćite ovde. Na pet koraka je od Bulevara, a Bulevar vam je jedini potreban za snalaženje po centru Novog Sada.

Bulevar, Fabrika i strip pre stripa

U želji da vidim koliko će mi biti potrebno da peške stignem do SKC Fabrike, i.e. mesta održavanja Novosadskog strip vikenda, zaputio sam se ka lokaciji nešto malo nakon otpakivanja stvari i ručka. Nakon možda 10 minuta regularnog hoda, stigao sam do zdanja, potpuno ugrađenom u strip. Ovogodišnji festival je pomeren vremenski; inače obično bude tokom septembra, ali kako su Fondacija „Novi Sad – Evropska prestonica kulture“ i programski luk „Druga? Evropa“ podržali festival, ne samo da je datum promenjen, već su se i aktivnosti proširile, kao i sam prostor. Nisam upoznat sa terminologijom same Fabrike kao kompleksa, ali čitava jedna zgrada iza Fabrike (odnosno mesta gde je bila berza) je služila za izložbu „Od Nevena do Betmena“ o istoriji srpskog stripa – građevina obeležena na mapi kao Radionica, te je čitava druga zgrada služila za radionicu stripa (sa imenom Proizvodnja), treća prostorija za predavanja (bez zasebnog imena, u sklopu Fabrike), a bilo je i par eventova napolju. Može se naći čitava mapa kompleksa koju je Aleksandar Zograf ilustrovao, tako da će vam ona bolje i vizuelnije od mene reći šta je šta.

Uglavnom, dogegao sam se do Fabrike, te porazgovarao sa obezbeđenjem. Naravno, nije mi bilo dozvoljeno da uđen jer nisam ovlašćeno lice, te sam se zaputio natrag. Ali jesam primetio jedan prizor u povratku – unutar prostorije gde se spremala berza, Milivoj Kostić Kole je radio jedan od svojih poznatih prostornih podnih murala, 3D sliku Spajdermena spremnu za fotkanje. Tu praksu Kole vuče jako dugo, i već je postao poznat po njoj. Uglavnom, četvrtak je mene samo video ispred Fabrike. I premda se strip u Fabrici tek spremao, strip van Fabrike je i te kako bio živ.

Nastavljajući trend ove godine, namakao sam na glavu kačket kupljen pre mnogo godina, isti onakav koji Đotaro Kuđo nosi tokom trećeg dela mange „JoJo’s Bizarre Adventure“. Svako ko me zna, zna koliki sam ljubitelj serijala, a svako ko čita moje tekstove zna koliko dosađujem sa istim. Ove druge ću još malo da nerviram. Po sedanju u „kaffaBar“ u sklopu „Merkatora“, naručio sam piće od zadihane konobarice kojoj je smena izgleda bila jako naporna. „Mogu li da vam ostanem dužna pet dinara?“ reče ona, na šta sam bacio stock odgovor „bićeš mi dužna ceo život“. Digresija. Kad plaćam nešto, imam jednu od dve prakse. Ako mi osoba duguje neku sitnu, nebitnu svotu (dinar, dva dinara, pet dinara, deset dinara, itd.), ili im kažem „bićeš mi dužan/dužna ceo život“ ili „zadrži, ovajdićeš se“. Nekad ih nasmeje, nekad ne reaguju, ali eto, to je što je. Druga praksa je da napravim origami oblik, najčešće lalu, i da ostavim kao znak zahvalnosti. Međutim, prvi put sam u Novom Sadu od 2003. godine, plus je festivalski prvenac, a za takve stvari treba nešto posebno da se desi. Samim tim, izvadio sam crnu karticu i belom hemijskom iskicirao Đotarovu kćerku, Đolin. Istu sam crtao i u Banjaluci pre manje od par nedelja, jer ipak #OurGirl zaslužuje svu pažnju, pogotovo sad kad stiže treća tura epizoda sa njom kao protagonistom.

Praksa „Ovajdićeš se“ se desila u „Arsu“ unutar „Merkatora“ gde sam nabavio par olovaka, a praksa „Bićeš mi dužna ceo život“ kad me je jedna žena zamolila da ide preko reda u menjačnici, takođe u „Merkatoru“. Kad čoveka krene, krene ga. Inače sam overio i „Promenadu“; ovaj podatak pominjem jerbo je dotični hipermarket bio tema nekolicine razgovora (bilo vezanih za „Ars“, bilo za potonuće marketa u zemlju). I premda su oba hipermarketa posedovala prodavnice knjiga, meni se ipak išlo u „Bulevar Books“, jer tamo ima čitav jedan suteren posvećen stripu.

Na putu ka dotičnoj knjižari, rešio sam da nabavim koju torbu u second hand prodavnicama. Tokom posete jednoj, pitao sam prodavačicu ima li sličnih zdanja blizu. „Pa vidite, cela Jevrejska ulica vam je u second hand radnjama“, reče ona, a onaj politički nekorektan deo mene se nasmejao i rekao „uopšte me ne čudi“. Ali smeh nije tu prestao. Odmah na izlazu iz Jevrejske ulice, blizu podzemnog prolaza, ispred ispostave Credit Agricole banke, jeste trotoar/šetalište/plato sa dizajnima koji – i ne, ne lažem vas – izgledaju kao kukasti krstovi! Grad Novi Sad, dame i gospodo!

Ostanak u „Bulevar Booksu“ je bio kratak, dovoljan da primetim jednog lika koji nosi „Napad titana“ duksericu dok overava stripove. Oran degustacije nečeg novog, ušetao sam u kraft pivaru „Brauhaus“ i smarao konobara tokom ostanka u lokalu („Jel su ovo obroci za više osoba?“, „Smem li da fotkam lokal“, itd.). Biću iskren, najčešće me kraft piva razočaraju, pogotovo domaća. „Brauhaus“ crno pivo me je raspametilo. Ako ikada imate prilike da cugate isto, ne propuštajte!

No, poseta „Brauhausu“ je imala drugih rezultata. Naizmenično su letele poruke na telefonu sa tri strane. Prvo sam pokušavao (ispostaviće se neuspešno) da ugovorim susret sa Dejanom. Pride, koleginica s posla koja živi u Novom Sadu je pisala da utanačimo vreme sutrašnjeg sastanka. Treće dopisivanje je rezultiralo u možda najvećem iznenađenju tokom celog ostajanja u NSu. Naime, nakon fotkanja lokala, slike sam podelio u jednoj Messenger grupi sa najdražim mi prijateljima, praksa koju svi rabimo već godinama. Kad će jedan od njih „Ej, pa ja sam u Novom Sadu, ostajem do ponedeljka“. Dogovor je pao na sutrašnji susret. A s obzirom na to da ove prijatelje viđam jedva dvaput godišnje uživo, bilo mi je neizmerno milo da je ovde Marfi rešio da stane na moju stranu.

Nešto pre večere sam se zaputio ka hostelu, oran da se presvučem. Đotarov kačket je, naravno, privukao pažnju jednog lika na ulici, te smo čisto u gestovima pokazali jedan drugom da smo skapirali referencu. Mislim da je bio student, s obzirom da je grupica mladih izašla iz obližnjeg kafića i da je dotičnima skrenuo pažnju na moj glaveni ornament. Nisam mogao a da se ne nasmejem.

Šetnja Novim Sadom posle večere, doduše, je iznedrila još par referenci, što stripovskih, što lokalnih. Novi Sad je u zadnjih par godina video porast u broju biciklista, do te mere da ne možeš da kročiš normalno ulicom a da te neko umalo ne pregazi dvotočkašem. A toliko biciklarenje ume da bude i fatalno. Na raskrsnici kod Futoške pijace, pri, na svu sreću, prelaženju tokom zelenog svetla, jedan biciklista se srušio nasred puta, nabrzaka ustavši i pokupivši vozilo i otpalu lampu. Obično ne pominjem ovakve nezgode u tekstovima, ali ova je imala preokret – biciklista je bio isti onaj lik iz „Bulevar Booksa“, sa duksericom „Napada titana“, kog sam video nekoliko sati ranije.

Dakle, dan pred Novosadski strip vikend je bio fino popunjen, iako se nisam video ni sa kim kog sam poznavao. Predveče me je Dejan zvao da vidi jesam li bezbedan. Obavezao sam se da ću mu prepričati dan, ali eto, do toga nismo stigli. A nismo stigli zbog toga što je prvi zvanični dan manifestacije bio krcat događajima.

28. 10. 2022. – Petak 

Mina i Aljoša

Premda je ovo bio naizgled prvi dan 16. Novosadskog strip vikenda, realno je bio tek peti ili šesti. S obzirom na novu podršku i na ekspanziju, festival je zapravo zahvatao čitavu nedelju, uključujući izložbe, predavanja i svirke na više lokacija u gradu. Slično se desilo i u Leskovcu ove godine, kada je Smotra, prvi put u svojoj dugoj istoriji, trajala čitavih sedam dana (naravno, ona ključna tri su ostala najbitnija, ovo ostalo je više bilo kao šlag na proverbijalnoj torti). I poput Leskovca, Novi Sad je ovde imao međunarodni karakter. Ali do tog karaktera je tek trebalo doći. Prvo je valjalo preživeti prvo jutro u festivalskom Novom Sadu.

Magla je dočekala autora dok je trljao oči i tražio gde će doručkovati. Sam usud je hteo da tik preko puta hostela bude stacioniran fast food restoran „Groot NS“. Ne, ime vas ne vara – u pitanju je restoran sa tematskom hranom zasnovanom na Marvelovoj franšizi „Guardians of the Galaxy“. Tokom tog istog dana sam i obedovao dotične obroke, ali o tom potom.

Jutro do podneva je uvidelo sastanak sa dveju osoba. Prva na tapetu je bila Mina, moja koleginica s posla i osoba koja ima tu čast da pregleda sve moje tekstualne propuste. Nakon jedne kratke vožnje, našli smo se u jednom kafiću i diskutovali mahom o poslu, životu i zdravlju. Početak dana nije bio toliko stripovski, ali je svakako bio prijatan. Mina je izuzetan konverzacioni partner i neverovatno je prijatna kao osoba. Paradoksalno, nakon toliko godina rada za ovu firmu, ona je prva koleginica koju lično upoznajem. Jedini problem je taj što je platila piće za oboje bez mog pristanka. Samim tim, moram opet da svraćam u Novi Sad i da joj se propisno revanširam.

Mina je otprilike otišla kad se Aljoša pojavio. Za neke, ovaj visoki čovek je izvanredni kolorista sa dugim stažom u svetu stripa. Za druge, on je kontrakulturni lik velikog srca i predani predavač aikida. Ja ga konkretno smatram prijateljem, i ne postoji godina kada se ne vidimo a da se ne ispričamo lepo i pošteno, bilo da se na datoj temi slažemo ili ne. E sad, „JoJo“ franšiza je opet figurirala, jer sam uredno spremio par minđuša u obliku Stand strele za Aljošinu suprugu. Oboje su fanovi, oboje vole strip, a dobrim ljudima treba ukazati dobru volju dobrim poklonima. Nakon kafića, a bogami i nakon smicanja magle i dolaska sunca, Aljoša se svojski trudio da bude turistički vodič, iako sam priznaje da nije vičan dotičnom zvanju. Obišli smo kural (ko razume, shvatiće), svratili do turističke organizacije grada po jedan prospekt (i videli skice Akinorija Oišija na staklu izloga; digresija – dotični autor je isto bio deo programa, ali nažalost nisam uspeo da ga sretnem i upoznam. Pride je ilustrovao još nekoliko staklenih površina u većim objektima širom Novog Sada) i obišli par manje poznatih ulica. Naravno, svratilo se i u Muzej savremene umetnosti, gde je bitisala izložba Saše Jovanovića, odnosno Max von Fafnera. Nedugo potom, Aljoša je otišao na bus. Nisam bio siguran da ćemo se videti narednog dana, te smo se pozdravili i otišli svako svojim putem.

Naravno, za ručak sam probao sendvič iz „Groot NS“ establišmenta (odabrao sam Gamoru), i naravno da je pomenuti sendvič bio veličine Smedereva. Ali sam svakako uspeo da ga prožderem. Ali ne pre nego što je druga mušterija u vidu mladog momčića rešila da mi se obrati. „Izvini, brate, da te pitam, jel to šešir iz ’JoJo’s Bizarre Adventure?’“ Za sve one koji pomno prate franšizu, znaju koje sam mu tri reči uputio kao odgovor. Sa sve pozdravom kačketom, naravno. Nakon obroka, i eventualno tridesetak minuta provedenih unutar hostela, bilo je vreme zaputiti se ka Fabrici. No, pre toga sam sebi dozvolio da odslušam sveže pristiglu audio poruku jedne prijateljice, rodom Italijanke.

Fabrika

Ulazak u prostorije SKC NS Fabrike je bio otprilike onakav kakav se mogao očekivati. Ljudi su ili sredili štandove ili tek bili napola ređanja stripova na stolove. Izložba je takođe bila otprilike dopola postavljena, a volonteri su se motali svuda, što kao ispomoć organizaciji, što kao tihi portparoli luka „Druga? Evropa“ – svud redom žute uniforme i plastične identifikacione značke. Neumorni Jovan Gvero je aktivno postavljao sve šta treba, davajući direkcije gostima. Stigli smo malo da porazgovaramo pre nego što sam se dao u pozdravljanju ono malo ljudi što sam prepoznao. Prvi na tapetu mi je bio Zoka Lav, sveže iz Banjaluke, taman nakon njegovog najnovijeg salona. „Đe si, ba, Ivane? Dobar li si? Daj sjedi malo, bolan!“ Razmenismo par dobronamernih zajebancija, no kako su krenuli da mu se gomilaju potencijalni kupci, dislocirao sam se od štanda. Imao je tu sreću da njegov štand, kao i štand niškog SKCa, budu tik uz ulazna vrata Fabrike. Sledeći na tapetu mi je bio Ivica Stevanović, čiji štand prepun stripova, knjiga i printova je video zapanjujuće dosta mušterija. Prijatno me je to iznenadilo, s obzirom na to da je njegov stil karakterističan i ne preterano glavnotokovski.

I kad smo već kod glavnog toka, valjalo bi da naglasim da Gverov festival, kojeg marljivo vodi već 16 godina unazad, uspešno kombinuje sve tokove stripovske umetnosti. Nebitno je da li ste glavnotokovac, alternativac, kontrakulturaš ili potpuni početnik, naći ćete mesto kod Gvera na festivalu. To je potvrdila i činjenica da je, u sklopu svog izdavačkog programa, sveže za festival izdao katalog „Dnevnik Max von Fafnera“ (u briljantnoj štampi „Grafostila“); taj katalog je bio zvanično moja prva kupovina u Fabrici. Sam Fafner se ubrzo pojavio, ali na njega neću nabasati još. Štaviše, primetiću ga tek nakon razgovora sa Koletom i njegovom suprugom Katom. Njih pominjem zajedno zato što je, direkt ispred ulaza u Fabriku, stajao njihov skromni štand sa biljčicama i filakterima pobodenim u saksije. Projekat, kako veli Kata, nosi ime Živi Strip – fora je da odaberete jednu biljku (najčešće kaktus) i jedan citat ili onomatopeju iz stripa, te iste dobijate na licu mesta. Cilj, kako tvrdi ovaj interesantni bračni par, je da se dovede interaktivnost u strip i da se pomeri od pomalo statične forme slika na papiru. Lepa zamisao, a kako će se pokazati, lep je i osećaj upoznati ovako angažovani par na strip festivalu sa toliko ljubavi i energije. A najjači deo? Tek su jedan od nekoliko takvih parova na koje naleteh u Novom Sadu.

Fafner se dovukao do Fabrike u kvaziodelcetu. Pozdravismo se, porazgovarasmo, te on ode unutra. Nedugo potom, i to opet nekako u razgovoru s Katom i Koletom, pojavi se meni još jedan dragi autor i ispraksovani psovkemeštar, stari dobri Radič Mijatović. Od milošte Miša, zastade on tu da razmenimo koju reč. Nešto kasnije, sa sve Fafnerom smo našli da brstimo o životu, problemima, ljudima, alkoholu, hrani i ženama. I stripu, razume se. Ekipa iza Stripovedača je bila tu negde blizu, orna da pripremi još jedan program za njihov sad već instituirani i institucijski YouTube kanal. Dakle, probrana ekipa sa puno elana.

U trenucima kad nisam razgovarao sa Fafnerom ili Mišom, onda dok nisam tumarao prostorijom kao idiot i slikao em štandove, em izložbu, stigao sam da upoznam još par lica. Prvo su tu bili Vančo Rebac i Toni Faver, par autora (od mnogih) iza antologijskog junaka Lavandermana. Vančo, kako sam veli, nije toliko aktivan u stripu više. Sad vreme provodi na Hvaru, kao ilustrator i obožavalac dobre kapljice. Faver je bio oran da proda Lavanderman robu, i premda sam bio oran da istog kupim, moj opsesivno-kompulsivni poremećaj je proradio. Naime, Faver nije imao prvih pet brojeva (od deset), a ja ne mogu da čitam priču od sredine. Ali sam se obavezao, i Faveru i sebi, da ću nabaviti ceo serijal kad se za to nađe povoljna prilika.

Lavanderman je primer Gverove volje da pusti i alternativce i glavnotokovce u okrilje Fabrike i Strip vikenda. Drugi primer jeste štampanje monografije Damira Pavića Septika, takođe gosta serijala, premda dotični nije toliko strip autor koliko ilustrator i alternativni umetnik. Treći primer je uključivao grupicu od četvoro individua od kojih je jedna, premda ne deluje tako na prvi pogled, možda najprepoznatljivije ime srpskog andergraund stripa posle Aleksandra Zografa. Naime, za štandom uz drugi ulaz u Fabriku bitisalo je dvoje ljudi, jedan oniži sredovečni čovek sa dugom kosom i jedna visoka, vitka dama odevena u tamne tonove. Do njih je bila jedna niža dama kratke kose i krupnih očiju, a uz nju visoki gospodin obrijane glave. Poslednje dvoje navedenih su bili Sanja i Jakov, a prvo dvoje Zlata i Danilo. A pošto je na ovom festivalu bilo dva Danila, ovog ćemo prozvati po njemu dražem imenu – Wostok. Da, čovek čije sam radove čitao kao tinejdžer i kasnije fakultetlija po vaskolikim starim časopisima i fanzinima, čovek za koga sam znao samo iz opisa drugih autora, čovek čija sam dela svojevremeno i recenzirao, je stajao preda mnom i prodavao sveža izdanja. Razmenili smo par reči, premda je njegovih par reči zapravo par desetina (po rečima same Zlate, Wostok puno priča, i u tome se ne razlikujemo mnogo – a realno, nećemo biti jedini u Fabrici sa tolikim brojem obrtaja reči u minutu), i odmah su se razmenili kontakt podaci.

No, druženje se nije tu završilo. Dok je trajala prezentacija, čini mi se, momaka iz Stripovedača ili pozamašnog bivšeg momka koji organizuje Nifest, izašao sam napolje na vazduh. Nepunih par sekundi kasnije, izlaze Sanja i Zlata, te me visočija od njih dve pita gde je obližnji establišment koji prodaje alkohol. Predložio sam im odlazak do „Merkatora“, te su usledile razmene ratnih priča iz sveta stripa, filma, itd. Hemija između Sanje i Zlate je bila jedinstvena, a posle sam saznao i zašto. Naime, Wostok i Sanja su bivši supružnici, te je nakon razlaza Sanja pronašla ljubav u Jakovu, a Wostok u Zlati. Interesantno je to da su Jakov i Wostok, mnogo pre novih brakova, bili ljubitelji jedan drugog po pitanju strip učinka. Pritom, iako Wostok i Sanja imaju istorijat, ostali su bliski i nerazdvojni prijatelji, a dve cure se slažu kao sestre. „Dakle, vi dođete nešto kao ekstenzivna porodica,“ pitam ja Wostoka. „Upravo tako,“ odgovara on zadovoljno, „jedna velika andergraund porodica.“

Miloš i Jelena

Iako sam u svom putešestviju sa Sanjom i Zlatom nabavio dva hladna „Opfufena“ (ko razume, shvatiće), dotična piva su ostala nepopivena u frižideru hostela. Naime, tik po dolasku u Fabriku sam uzeo torbu (onu kupljenu u Jevrejskoj ulici) i zaputio se ka „Promenadi“. Ko za inat, u isto vreme me je zvao Dejan, sveže slobodan s posla i spreman da pije. Ali eto, Marfi je rešio da me čačka gde ne treba. Teška srca sam mu odgovarao da sam na putu ka gradu, jer znam koliko se čovek radovao da zasednemo i pijemo. Ali šta je, tu je.

Ulazak u „Promenadu“ je bio manje ceremonijalan od ostatka večeri. Tamo me je čekao Miloš, kolega sa fakulteta i jedan od najbliskijih i najdražih prijatelja do dana današnjeg. Uz njega je bila rođena mu sestra Jelena, inače rezident Novog Sada i osoba koja je od nas troje najbolje poznavala ovaj burg. Po kratkom postupku smo se denuli u šetnju, razmenjujući anegdote što na srpskom, što na engleskom. Naposletku, svo troje smo završili isti fakultet.

Na njen predlog, otišli smo u jedan irski pab, sa jarkim imenom „Red Cow“. Hrana unutar istog je božanstvena, a točeni „Guinness“ posebno lepo udara nakon dana ispunjenog stripom, hranom, druženjem, zezanjem i „JoJo“ referencama. Ko za inat, Jelena je platila ceo račun, obeleživši veče isto onako kao što je Mina obeležila jutro. Usput sam se još jednom čuo sa Dejom, i premda nam je obojici bilo krivo što se ne videsmo, energija festivala je očito prožimala obojicu Naravno, napravio je foru oko Zmije i žena, nešto što nas vuče već godinama unazad, ali to je tema za drugi put. Ostatak večeri smo Miloš, Jelena i ja proveli šetnjom po gustoj magli, te su brat i sestra otišli natrag u njen stan, a ja krenuo laganim korakom u hostel. Veče smo, treba da naglasim, ovekovečili jednom fotkom poslatom u Messenger grupu za trećeg ortaka, odnosno drugog Miloša. Ako nas ikada posluži sreća junačka, sva trojica ćemo jednog dana bitisati u Novom Sadu, nadam se u „Brauhausu“ ili „Red Cow-u“.

29. 10. 2022. – Subota

Od trkačice do singlice

Lagano sam spakovao stvari da ne budim kozačkog cimera, te sam dotične spustio dole i uvukao u dogovoreno mesto. Ali pre silaska me je pozdravio izvanredan prizor. Tik ispred vrata, odnosno preciznije ispred vrata susedne sobe, se pakovala jedna preslatka devojka, biciklistkinja iz Velike Britanije. Stigli smo možda samo par reči da razmenimo, gde sam se ponudio da joj spustim stvari dole, što je kordijalno odbila. S obzirom da je nosila labavo odelo, a da je magla napolju bila gušća od mog prezira prema modernoj internet cenzuri, ježio sam se na samu pomisao vožnje bicikle napolju.

Nakon što je doručak iskorišćen, zaputio sam se ka Fabrici i stigao otprilike pola sata pred otvaranje berze taj dan. Prišao sam obližnjoj osobi (delovala mi je kao Milica Rašković, menadžerka „Druge? Evrope“, ali nije isključeno da grešim) i pitao je da li je izložba „Od Nevena do Betmena“ otvorena, na šta sam dobio potvrdan odgovor. Ispostaviće se da ću izložbu obići triput tog dana, uvek u različitom društvu. Prvi put sam bio u najgorem mogućem društvu, doduše – sam sa sobom.

Izložba je bila korektna. Video sam neka poznata imena etablirana u srpskom stripu (Brada, Aleksa, Miša, Mladen, Tucko, Rade, Marko, Toni, Darko, itd.) a video sam i nove naraštaje za koje mi je bilo posebno drago (sestre Živković, pre svega). Čak su se i moj prijatelj Serafim i njegov sameštanin Anđel našli ovde, i to jedan pored drugog (kako i anđelima priliči). Bilo je i par propusta na izložbama doduše. Primera radi, neki autori su potpisani pogrešno, a one 3D-štampane figure Dikana za izložbu pokojnog Laze Sredanovića su bile ofarbane neprecizno. Ali to su sitnice. Cela postavka je bila jako temeljita, a najdraži deo mi je bio jedan ušunjani strip kojeg je neko dete nacrtalo i zavuklo iza jedne cevke. To dete, kako će tvrditi Aljoša, će zasigurno jednog dana i samo završiti kao deo izložbe.

Poznanstva i druženja vezana stripom

U tom Somboru svega na volju, arhivista naš strip lista, sa ortakom tu zablista u Novom Sadu. Naravno, reč je o dvojici članova somborskog Udruženja stripa i naučne fantastike. Jedan od njih je Danilo Bogdanović, organizator Somborskog strip festivala, a drugi Stevan Puzić, kolekcionar i preprodavac. Etablirana hemija iz Sombora ranije ove godine se ovde nastavila, i nije jenjavala do mog odlaska. Premda nismo mnogo pričali (ipak su momci morali da vode štand), razmenilo se par kvalitetnih reči razgovora.

Nekako usput sam se opet sjatio kod Zoke na štandu. Tu sam bio svedok najnovijeg Marvel-DC krosovera. Naime, jedan malac od možda 5-6 godina, odeven u kostim Munje, je prolazio tuda i, na predlog njegovog tate, stao ispred murala Spajdermena da se slika. Široki osmeh na licu mi je postajao još širi nakon što sam video prodaju oba toma mange „Last Hope“ mog prijatelja Srđana Vranješa. Izgleda da neću biti jedini koji će iščekivati treći tom ovog uzbudljivog serijala.

Ostao bih kod Zoke da nisam krajičkom oka snimio Sašu Paprića, jednog od predvodnika udruženja „Hrvatski autorski strip“. Ovo će nam biti tačno četvrti susret ove godine, i očito da se naše druženje non-stop produbljuje. Ali ovaj put me je dočekalo i iznenađenje. Naime, uz Sašu je na festival došao i Marko Dješka, isti čovek za koga tvrdim da će ostati upamćen kao najbolji hrvatski strip autor novije generacije. Interesantno je to da nije odmah skapirao ko sam, pa je razgovor isprva bio malo štur. Čim je čuo da sam pisao za „Pokazivač“, rasplinula se spika i krenuli smo da nižemo priču za pričom. A kvalitetnoj priči je doprineo i Aljoša, došavši upravo u trenutku kada smo Dješka i ja konverzirali o animaciji (pre svega o delima Mateje Štefinščak). Aljoša je iz džepa proizveo jedan paket, gde se Marko ponadao da je neka vutra u pitanju. „Ovo je poklon od moje žene,“ veli Aljoša uz osmeh. A unutra ručno rađen papirni novčanik sa motivima Kapetana Amerike. I premda nije bio to onaj sisati Kapetan Amerika kog je Rob Lajfeld crtao devedesetih, poklon me je i dalje oduševio. Ponosno mi stoji na polici i zvanično je jedan od top 20 predmeta u mojoj kolekciji, ikada.

Sašin i Markov štand je bio tik uz Faverov, zaklonjeni bezbroj pločama, kasetama, DVDjima, itd. „Pločaši“ su otprilike ostajali do 3 popodne, praveći gužvu. Ali i pored te gužve, saobraćaj ispred strip štandova je bio solidan. I tu moram da navedem jedan primer. Za potrebe festivala, čak dva Dješkina izdanja su se našla u prodaji, „24 Satne priče Marka Dješke“ i „Mi i oni“ (autorka teksta Jana Mravinac) – i ko za inat, nisam imao para da kupim niti jedan primerak! Poput Lavandermana, to će se ispraviti vrlo brzo. Ali moj nedostatak novca nije ovde ključni detalj. „24 Satne priče“ su rađene sa lepim, tvrdim, šarenim i veselim koricama, sa sve životinjkama u akciji. Prilazi upravo tom izdanju jedan dečačić, nema siroma ni 6 godina, i hoće da ga kupi. „Nije to baš za decu…“ veli njegova majka, prestravljena, gurajući ga za sledećim štandom. Saša i ja smo se pogledali i zacenili od smeha.

Nešto pre dolaska Saše i Marka, uputio sam se van Fabrike i snimio Vanča kako sedi za stolom, a pred njim jedna tanacka curica sa muzikom na telefonu odvaljenom do daske. Kako sam prišao, ponuđen sam da sednem. „Sedi slobodno,“ veli Dunja, inače jedna od radnica pri Fabrici, dok joj repići crvene kose skackaju uz muziku, „super ti je kačket.“ Iste tri reči koje sleduju uz Đotarov izgled je dobila kao odgovor. Hemija između Vanča i Dunje je bila izvanredna; on nešto opušteniji i matoriji, ona prepuna elana i grlata do Čemerna. Brzo se razvezao razgovor, gde sam potvrdio da je Dunja, poput Wostoka i mene, još jedna osoba koja može da niže hiljade reči u minutu. Za istim stolom su prišli još ljudi i razmenjivali se – jedna Dunjina koleginica, te Zoran Stefanović (čeoni čovek USUSa), te pomenuta Zlata, te Dunjin kolega, te Zmaj Biberče iz Šapca, te Vlada Topolovački (docniji lojalni mušterija Wostokovih izdanja) da bi nešto kasnije svratio i Dunjin momak, mladi plavi švedski skejter Eneas. I premda im ovo nisam rekao na licu mesta, njegovo ime me je oduševilo i opet podsetilo na prethodne strip festivale. Naime, „Eneas“ je zapravo švedska varijanta antičkog imena Eneja, koje je nosio poznati trojanski junak i mitski predak Rima. U glavi mi je odmah osvanuo Perikle – ne, ne atinski državnik, već onaj tanacki grčki strip autor kog sam upoznao u Leskovcu. Epska imena epske reakcije zaslužuju, a epski parovi opis unutar tekstova. Uz Koleta i Katu, Wostoka i Zlatu i Jakova i Sanju, Eneas i Dunja su definitivno bili stand-out par kakav ne možete a da odmah ne zavolite. Savršeno se uklapaju, vole slične stvari, i nije im strana dobra hrana, dobra muzika, i dobra kapljica. A sudeći po onome što mi je Eneas rekao, ni strip mu nije van sfere interesa.

No, natrag na hrvatske autore. Saša je morao da ode do grada u jednom trenutku, pa je Marko bio prepušten sam sebi i štandu. Aljoša i ja smo to vreme iskoristili da obiđemo izložbu „Od Nevena do Betmena“, on po prvi a ja po drugi put. U to neko vreme je stigao i pasulj, pa smo se propisno uslužili. Saša se posle par sati, milosrdno, vratio u Fabriku, ali nije se dugo u njoj zadržao. Zajedno sa mnom i Aljošom se zaputio ka Radionici da obiđemo izložbu „Od Nevena do Betmena“, on po prvi, Aljoša po drugi, a ja po treći put. Wostok i Zlata su bili blizu, davali su izjave za televiziju i podjednako overavali okačene radove. Nedugo potom, Saša i Marko su održali tribinu o delatnostima udruženja, a Aljoša je listao njegov primerak časopisa „Parabellum“, konkretno broj gde je objavljen. Nedugo potom, pridružili smo se jednom veselom stolu za kojim su, sem Fafnera, sedeli i Brada (Miroljub Milutinović) i Aleksa (Gajić). Razgovor je, doduše, bio kratak, jer smo se posle dislocirali ispred Fabrike – taman gde je bila jedna Aljošina poznanica, igrom slučaja volonterka za „Drugu? Evropu“. Dala nam je džabe bedževe, te smo posle svratili do druge prostorije i uzeli po besplatan špil karata, sve brendirano „Drugom? Evropom“. Uz par pozdrava i par zagrljaja, Aljoša se zaputio kući. Naizgled je ovo bilo naše poslednje „doviđenja“ uživo za ovu godinu, te sam se vratio u Fabriku i lagano orbitirao štandovima.

Po orbitiranju, upoznao sam Novicu Milivojevića, aktivnog mladog autora čiji album „Fragmenti realnosti“ treba da nabavite post-haste. Naravno, razmenili smo par reči, i nisam propustio priliku da nahvalim mog poznanika, a njemu dragog novog autora – zasigurno pogađate, u pitanju je El Jakk sa početka ovog teksta. Naravno, popričali smo i o Strip Blogu (zdravo, Miloše) i o budućim projektima, a ni digitalno umrežavanje nije izostalo.

Odlazak

Došlo je bilo i vreme da se Ivan zaputi van Fabrike. Bilo je potrebno sigurno nekih 5-6 minuta da se oprostim od svih ljudi. Aleksa me je možda najduže zadržao, pokazujući mi pripremu za najnovije izdanje pod imenom „Gornja knjiga/Donja knjiga“ (ili obrnuto, nisam siguran), a i sa Sašom sam izdvojio nekoliko trenutaka tek koliko da porazgovaramo o planovima za sledeću godinu, koji će uključivati Zagreb. Delovalo je kao da ću se sam peške vraćati ka hostelu, ali ne. Marfi je opet rešio da bude na mojoj strani – Aljoša se vratio. Vidite, u svom tom elanu od festivala, zaboravio je svoj primerak „Parabelluma“, te se nakon moje poruke o istom vratio da ga preuzme. Delili smo put do hostela i onda, konačno, razmenili propisne pozdrave. Gazda hostela mi je tada pozvao taksi i, nakon još jednog pozdrava, izađoh napolje. Taksista koji me je odbacivao do železničke, vremešni gospodin poreklom iz Bosne, me je toliko poneo pričom o svojim problemima sa automobilom da nisam ni skontao odmah da nosi „Rick & Morty“ majicu. No, do stanice se stiglo, tik pred prevoz. Avantura sa Strip vikendom se završila…

…ili je barem tako trebalo da bude.

Prvi sledeći slobodan voz je, izgleda, bio tek dva sata kasnije. Novi Sad nije hteo još da me pusti da idem. Ili to, ili je Marfi rešio da se sprda sa mnom još taj jedan put. No, nisam se dao pokolebati. Zauzeo sam busiju u restoranu hotela „Novi Sad“ i upalio snimak da gledam. Rešio sam se na neke od YouTube dokumentaraca koje je radio Mister Metokur (ko razume, shvatiće). Dva sata je brzo prošlo, voz je uhvaćen, a put natrag je prošao brzo.

Summa Summarum

Nedelja je. U sklopu 16. Novosadskog strip vikenda još ima događaja. Još tribina, izložbi, berzi i radionica kojima nisam prisustvovao. Bilo ih je i za vreme mog ostanka ovamo, dosta detalja koje nisam uspeo da napomenem. Toliko je ova manifestacija bila krcata sadržajem da je prosto nemoguće jedna osoba sve da obiđe. A treba naglasiti i to da sam imao dosta praznog hoda, budući da sam vrlo malo ljudi tamo znao dovoljno za neko intenzivnije druženje. A opet nekako izađosmo na tekst od oko 6000 reči.

Mnogo toga mi je žao po pitanju Novosadskog strip vikenda. Žao mi je, kao što nekoliko puta navedoh, što nisam uspeo da se družim s Dejom. Žao mi je toga što Mladen, Vanja, Sandra i masa drugih ljudi nisu prisustvovali, te nisam uspeo da ih dočekam na kafu ili alkohol. Žao mi je što se nisam na duže video s Milošem, i što drugi Miloš nije prisustvovao. Žao mi je što nisam imao novca da uzmem Dješkine stripove dok je čovek bio tu prisutan. Žao mi je što nisam uspeo niti jedan crtež od prisutnih autora da pridodam kolekciji (ne računam kupljene printove, govorim o originalnim crtežima). Žao mi je što su neki od susreta tokom bitisanja u Novom Sadu bili kratki. Žao mi je što nisam imao više vremena da istražim grad i da iskopam neka interesantna mesta za buduće obilaske. Žao mi je što nisam upoznao Akinorija, što nisam ispratio dosta predavanja u prostoriji do Fabrike, što nisam lepo istražio ceo kompleks gde se sve odvijalo, što me nije bilo tokom DJ-isanja, ispijanja i zezanja.

Ali onih ključnih stvari me nikada neće biti žao. Vreme provedeno na ovom Strip vikendu ubrajam u zlata vredno. Ovaj festival, sa svojom tradicijom koja se bliži drugoj deceniji, i treba da raste što više. I u budućim naraštajima će videti još dece orne čitanja, još matorih likova spremnih da upotpune beskrajne kolekcije stripova, knjiga i ploča, još autora ornih druženja, volontera voljnih da nauče i izdavača spremnih em da zarade, em da napreduju. Još će puno izložba proći Novim Sadom, i premda sada nosi zvučnu, maltene korporativnu titulu prestonice kulture, ovaj grad je, barem po pitanju stripa, takvu distinkciju zaslužio mnogo ranije, na bezbroj načina. I ako posluži sreća junačka, ako novčanik bude pun a raspored prazan, ovaj autor će drage volje opet obići ovaj centar ravnog nam Severa Srbije.

Naposletku, ostaje mi jedno izvinjenje. Od svih ljudi s kojim sam razmenio pozdrave, samo sam jednu osobu omašio. Ko za Marfijev inat, to je upravo bio Jovan, i.e. organizator. Jednostavno nisam mogao da ga u toj gužvi nađem. Naravno, gledaću da se dogodine opet družimo.

Izvini, Jovane. Nadam se da će ovaj članak iskupiti moj propust.

Autor: Ivan Veljković, 30. oktobra 2022. godine