Zagor iz našeg sokaka: Tajna Zagorove sekire (Prvi deo)

Vidno je bio iznerviran devetogodišnji Marko dok je u očevoj radionici bezuspešno pokušavao napraviti repliku Zagorove sekire. Čak i onda kada bi mu naizgled to pošlo za rukom pri prvom zamahu kamen bi spao, a ponekad bi ga tako snažno udarao po glavi da mu je momentalno iskakala bolna čvoruga. Na svu njegovu muku još bi ga i njegova godinu dana starija sestra Sara zavitlavala. Govorila je kako je on sa tom sekirom opasniji po samog sebe nego po eventualnog neprijatelja. Još je pričala kako kamen uopšte ne liči na onaj Zagorov koji je bio pravilnog, oblog oblika dok je ovaj njegov bio nekako špicast i nepravilan. Zato je rešio da ode do obližnje šljunkare na reci Savi i potraži lepši i autentičniji kamen.

Pročitajte: Zagor iz našeg sokaka: Svi smo mi iz istog sokaka…

Ako već ne mogu napraviti sekiru onda makar mogu naći kamen koji će biti sličan onom Zagorovom!

Razmišljao je Marko ozbiljnog i odlučnog lica dok je besomučno okretao pedale svog “BMX-a” kog mu je otac kupio za deveti rodjendan.

Stigavši na šljunkaru gotovo je skočio sa bicikla i brzo se dao u potragu za kamenom. Nakon nekog vremena rezultati su bili tu..

Fantastično.. Isti je kao Zagorov..

U sebi je ushićeno konstatovao Marko uz osmeh na licu koji je simbolizovao oduševljenje uspešno završenom potragom.

Vrativši se kući ponovo je ušao u radionicu gde je u narednih sat vremena sa puno entuzijazma ali opet bezuspešno pokušavao napraviti sekiru..

Ne vredi.. Nikako ne mogu shvatiti kako Zagor uveže te kanape tako da kamen čvrsto stoji…

Razočarano je u sebi konstatovao Marko dok je gledao u svoj digitalni sat na ruci.

Uh.. Već je pola četiri.. Uskoro će mama, moram poći pred nju…

I tako se Marko ubrzo opet našao na svom “Bajsu”. Ovaj put uputio se ka seoskoj autobuskoj stanici gde je svakog dana čekao svoju majku da dodje sa posla iz obližnjeg Šapca. Bio je to ritual koga verovatno ne bi ni bilo da mu majka jednom nedeljno iz grada nije donosila njemu omiljene stripove izdavača “Dnevnik” iz Novog Sada. Nije mu smetalo to što su korice ali i unutrašnjost stripova „Zlatne Serije“ i „Lunov Magnus Stripa“ u poslednje vreme bili štampani na jeftinom i očigledno lošem papiru. Mnogo lošijem nego što je to bio slučaj kod ranijih brojeva. Nisu ga doticale ni nule koje su se besomučno gomilale u kvadratiću na naslovnici koji je bio namenjen za cenu stripa. Ali mu je svakako smetalo to što su stripovi počeli kasniti i što više nije mogao znati kada može očekivati nastavak ili kraj neke epizode. Majka mu je pričala kako joj je žena koja radi na trafici rekla da je stripove u poslednje vreme teško naći jer se štampaju u malom tiražu. Tako je jednom bukvalno morala obići pola grada kako bi mu našla i kupila najnovijeg Zagora. Govorila je da je to tako zbog „inflacije“ i „embarga“. O tim stvarima on nije puno znao. Samo je znao da su se u poslednje vreme ti pojmovi počeli često spominjati na vestima i u političkim emisijama koje je njegov otac redovno gledao dok je bio sa njima. Tačnije dok nije otišao u rat.

Marko se kao da je juče bilo sećao tog momenta od pre par meseci kada im se na kapiji pojavio poštar Milun. Uvek nasmejan i spreman za šalu Milun bi već na samom ulazu u njihovo dvorište iz džepa vadio bombone i davao njemu i sestri. Bombone su dobili i tada ali je Milun za razliku od prethodnih puta bio smrknut i neraspoložen. Odbio je čak popiti i čašicu rakije što je bio jasan znak da nešto nije u redu. Nasamo su on i otac nešto dugo pričali da bi mu zatim Milun dao nekakvu kovertu, a onda se bez reči okrenuo i otišao. Nakon toga majka i otac su se povukli u svoju sobu da nešto pričaju dok su se on i Sara igrali napolju. Uveče se otac obratio i njima i saopštio da je dobio poziv za ratište negde u Hrvatskoj. Rekao je da će biti odsutan neko vreme, nakon čega će se vratiti i onda će sve biti kao pre. Nakon dva dana poljubio ih je svo troje, uzeo putnu torbu i otišao. Sa ratišta se povremeno javljao telefonom majci na posao, jer oni nisu imali. Majka im je pričala kako uvek kaže da ih puno voli i da jedva čeka da se vrati kući i da ih zagrli.

 *    *    *

 Zvuk škripe kočnica starog autobusa prevoznika “7 Juli Šabac” prekinuo je tišinu tog tmurnog jesenjeg popodneva. Marko koji se nalazio na improvizovanom autobuskom stajalištu neprestano se izvirivao u autobus kako bi video majku. Naime ona mu je nekada već sa prozora znala pokazati najnoviji strip koji mu je kupila. Ovog puta to nije bio slučaj. Bio je to loš znak.

Kada su napokon malobrojni putnici napustili autobus Marko je nestrpljivo upitao majku da li mu je kupila strip. Ne sine pitala sam ženu koja radi na trafici, rekla mi je da još nije izašao.. Odgovorila je kratko majka razočaranom Marku koji je pored nje gurao svoj bicikl na putu ka kući. Zatim su prešli na neke druge teme

*  *  *

“Zajedno sa braćom Baterton Zagor pokušava razrešiti misteriju takozvanog Rečnog Duha…”

Ponovo je započeo sa čitanjem poslednje Zagorove epizode Marko. Jako mu je bila zanimljiva ta priča o “Rečnom duhu” i jedva je čekao nastavak. Zapravo kod Zagora, su ga najviše privlačile te misteriozne epizode sa elementima horora. To je bilo ono ključno što ga je dovelo do toga da se opredeli za Zagora kao omiljenog strip junaka. Naravno voleo je i ostale junake Teksa, Mister Noa, Bleka, Marka… Ali Zagor je bio nešto posebno, on mu je bio kao neki imaginarni uzor, lik kome se divio. Zato je baš i te večeri pred počinak izabrao da čita strip o njemu, nije mu smetalo to što ga čita po drugi put i što radnju već zna na pamet. Naprotiv mnogo puta mu se dešavalo da baš u drugom čitanju više uživa nego u prvom. Verovao je da je to tako jer prvi put ne primeti baš sve detalje dok drugi to uradi studioznije i sa više pažnje.

Taman kada je završavao sa čitanjem oči su mu se lagano počele sklapati. Već sledećeg trenutka čvrsto je utonuo u “svet snova..”

Ovaj put san je bili drugačiji od svih do tada. Bio je.. Tako stvaran..

Autor: Miloš Dragojević