Zagor iz našeg sokaka: Svi smo mi iz istog sokaka…
Uzeh papir i olovku, nasuh sebi domaće kumove rakije, što mi onomad dade da ponesem u tuđinu. Reče, nek ti se nađe kume, znam ja kako je pod tuđim nebom.
Sedim i gledam kroz otvoren prozor na ulicu. Kiša… Mali grad na jugu Švedske, nije isti kao onaj tamo na obali Dunava gde sam odrastao. Naviru sećanja …
Pročitajte: Zagor iz našeg sokaka: Zovem te u smrt crveni brate! (Peti deo)
Beše jesenje jutro, neka magla se spustila na moj sokak. Otac u žurbi, ostavlja mi 50 dinara na stolu, za doručak, i odlazi na posao. Gazim užurbanim korakom do one naše crvene trafike u blizini škole. Izašli novi brojevi, žuti se traka, nove naslovnice, a na njima junaci mog detinjstva. Profesori koji su me naučili da čitam. Avanture šmekera sa pajperom, dugokosi gorostas iz Francuske i, naravno, najveći i najbolji, Gospodar Darkvuda.
Kako danas objasniti novim generacijama da su stripovi u to doba bili religija? Tada su svi u mom okruženju čitali stripove, starija braća, komšije, deca naših kućnih prijatelja. Svi su to držali pod krevetom, na tavanima, u podrumu, svuda su bili stripovi. Da, baš kao religija…
Tokom jedne posete prijateljima u Beogradu, šetamo Knez Mihajlovom ulicom i nailazimo na ulične prodavce. Pažnju mi privlači naslovnica na kojoj se nalazi, pomalo uplašeni Zagor i neko mistično biće. Sam naslov nikada bolji: „Na krilima noći“. Verujte mi, cena je mogla biti i tri puta veća, svejedno bih ga kupio, siguran sam.
Često sam provodio vreme kod rođaka na selu. Tamo bi uvek stajala nekolicina stripova kraj šporeta. Za potpalu, rekoše mi. Bože dragi, zamislite samo koliko ih je završilo u „smederevcu“.
Dođoše onda vremena kada se teško dolazilo do stripova iz, tada već, susedne nam države. Njih sam dobijao na poklon od starijih „likova“. Mada, meni su nekako draži bili oni žuti koje sam kupovao na trafici. Miris hartije i ovog momenta tu je, tu je negde …
Duh sa sekirom, prijatelj Indijanaca, mirotvorac iz šume daleke Amerike. Koliko smo se samo pretvarali tada, verali po drveću, pravili nešto nalik njegovoj sekiri, nosili traperske kape, pravili šatore i skrovišta. Ne mogu da se setim tačno ko mi tada dade da pročitam knjigu, koja i danas krasi policu u mom stanu, autora Dragoslava Mihailovića „Kada su cvetale tikve“. Zurim u nju i razmišljam, kuda nestadoše onoliki stripovi koje sam nekada, kao klinac, imao.
Sećate se sa koliko smo nestrpljenja žudeli da pročitamo nastavak priče „u sledećem broju“? Još jedna stvar koju ne mogu danas objasniti mlađima, jeste ta draž, kada se pohvališ nekome da si pročitao nastavak koji je uvezan sa nekim starim brojem. Mislim, kako to objasniti onome kom je sve dostupno, preko dva klika na tastaturi.
Baš kao i video kasete, strip se tada vrednovao po tome koliko je naslovnica „moćna“. Niko nije bolje radio naslovnice od tvorca Zagora, Gallieno Ferri-ja. Mada, nama je uvek bilo drago kada vidimo neka imena koja lakše izgovaramo. Kada vidiš da naši ljudi učestvuju u tom čarobnom stvaralaštvu sveta junaka, budeš ponosan, onako…
Onda me vrati život, negde između jave i sna, i eto me opet zamišljenog ovde pored prozora. Skandinavci ne znaju ko je Zagor, na žalost nisu nešto upoznati sa avanturama Bonelijevih junaka. Mnogo toga su propustili, rekao bih, i bacam pogled kraičkom oka na poslednji broj Fantoma koji je izdat na ovim prostorima.
Na kraju, moram da se zahvalim drugaru Tozi na ukazanom poverenju i prilici da kažem nešto na ovu temu iz svog ugla i da vas podsetim da ne zaboravite, svi smo mi ipak iz istog sokaka.
Autor: Igor Milojković
