Zagor iz našeg sokaka: Zovem te u smrt crveni brate! (Peti deo)

Ovo mesto Zagor je u konsultaciji sa Tonkom i ostalim poglavicama izabrao za predstojeću bitku sa vojskom i dobrovoljcima iz dva razloga. Prvi je bio jer je vojska na putu ka dubini Darkvudske šume morala proći ovuda, a drugi je bio taj što je pogled sa Velikog Brda omogućavao dobru preglednost terena. To je davalo mogućnost da se protivnik uoči na vreme, ali i da se prati sam tok bitke tako da se potezi vuku u skladu sa razvojem situacije u samoj borbi. Za predvodnike nemale Indijanske vojske u predstojećoj bici medjusobnim dogovorom odredjeni su Tonka Poglavica Mohavka, zatim Snažna Ruka Poglavica Kreja i na kraju Zagor Te – Nej koji je predvodio centralnu formaciju te vojske. Cele noći, pa sve do ranih jutarnjih časova u Indijanskim selima tekle su pripreme za sutrašnji boj. Igrali su se ratni plesovi, mazale ratničke boje i pevale ratničke pesme. Sa prvim jutarnjim zracima Zagor, Tonka i Snažna Ruka su naredili pokret prema Modrom Polju. Kada su stigli jutro je već bilo prilično poodmaklo. Zauzeli su položaje, još jednom utvrdili zadatke i ciljeve borbe da bi nakon toga počelo iščekivanje dolaska protivnika. Dogovor je bio takav da Zagor i Tonka povedu ratnike u boj dok je Snažna Ruka trebao ostati na uzvišenju odakle bi imao dobar pregled situacije. Na taj način on bi, kada bi eventualno uvideo da na nekom delu bojišta vojska prodire i potiskuje Indijance slao glasnike koji bi obavestili Zagora ili Tonku da pojačaju taj reon i tako osujete vojnike. peti deo

Pročitajte: Zagor iz našeg sokaka: Zovem te u smrt crveni brate! (Četvrti deo)

Nakon višesatnog iščekivanja negde oko podneva Indijanski izvidjači uočili su prve grupe konjanika predvodjene Pukovnikom Bentenom. Ubrzo potom i Zagor, Tonka i Snažna Ruka mogli su se uveriti u njihov dolazak. Sa uzvišenja iznad Modre Poljane jasno se videla reka vojnika i dobrovoljaca koji su u kolonama neprestano navirali. Činilo se kao da tim kolonama nemaju kraja, radilo se o hiljadama i hiljadama boraca. Neke prve Zagorove procene govorile su da u toj ogromnoj formaciji ima preko pet hiljada vojnika. Naspram njih stajalo je nešto više od tri hiljade Indijanaca spremnih da na znak svojih vodja napadnu vojnike i bore se sa njima na život ili smrt. Prednost vojske i dobrovoljaca pored brojčane bila je i u naoružanju. Svaki vojnik i dobrovoljac pored kolta posedovao je sablju i novu “Vinčester” pušku sa bajonetom, a tu je

bilo i nekoliko desetina kola na kojima su se nalazili mitraljezi marke “Getling” spremni da se stave u funkciju i tako u vidu rafalne paljbe započnu sa sejanjem smrti medju crvenokošcima. Sa druge strane Indijanci su imali uglavnom stare puške, a veliki deo njih imao je samo strele, koplja ili tomahavke. Zbog svega toga Indijanci su morali ići na faktor izenadjenja. Trebalo je napasti protivnika iz zasede, a zatim maksimalno iskoristiti stanje početnog šoka u njegovim redovima kako bi se bitka odigrala u njihovu korist. Znao je to i Zagor. On je procenio da bi bilo kakav pokušaj pregovora sa čovekom poput Bentena bio samo gubljenje vremena koje bi vojsci dalo mogućnost da se pripremi za borbu. Na taj način faktor iznenadjenja bi propao što bi imajući u vidu nadmoć vojske moglo dovesti Indijance u nezavidnu poziciju. Početni napad Indijanaca zamišljen je tako da pet stotina ratnika istovremeno otpusti svoje strele u pravcu vojnika, a da zatim konjanici krenu u silovit napad na vojnike i dobrovoljce koji bi još bili u stanju meteža. Taj siloviti napad Indijanaca predvodili bi Zgoror i Tonka.

* * * „ Društvo iz saluna biće oduševljeno kada im donesem barem deset Indijanskih skalpova i bacim im pod noge!“ Hvalisao se jedan mladi, prepotentni dobrovoljac iz kolone obraćajući se svojim drugovima. „ A tek moja Meri, mogu da zamislim koliko će biti ponosna na mene! Kladio sam se njom da se neću vratiti bez bar pedeset skalpova. Tako da društvo ne znam za vas ali ja se ne vraćam dok ne ogulim lobanje tog broja crvenih njuški!“ Hvalisao se i drugi mladi dobrovoljac. „Hahahah!!!“ Počeli su se cerekati i grohotom smejati dobrovoljci oko njih dvojice. Smejao se i momak koji se poslednji hvalisao, ali ne zadugo. Strela koja je iznenada doletela sa još more drugih iz pravca gde su se nalazili Indijanci pogodila ga je pravo u vrat. Bolno je jauknuo da bi zatim pao na zemlju i ugušio se u najgorim mukama u sopstvenoj krvi. Bio je to najsuroviji, najkraći i

najbolniji sudar sa realnošću razmaženog gradskog mladića koji je došao u te divlje predele da ubija ljude samo iz hobija i radi hvalisanja. Činilo se dobrovoljcima i vojnicima kao da strele padaju sa neba i seju smrt medju njima. Pogadjale su ih u glave, ruke, ramena, noge, a neke od njih pogodile su i konje koje su jahali. Sve to izazvalo je opšti metež u njihovim redovima. Taj metež kao što su i nameravali iskoristili su Indijanci predvodjeni Zagorom i Tonkom kako bi svom silinom napali svog neprijatelja. Uz ratničke krike i vrisku, premazani ratničkim bojama hiljade crvenokožaca napalo je vosku i dobrovoljce. Ceo prizor delovao je zastrašujuće kao i sami divlji i pomahnitali Indijanci, rešeni da desetkuju protivnika koji je nameravao da ih uništi i protera sa njihove zemlje. Tog momenta do tada nadobudnim dobrovoljcima postalo je jasno gde su došli i šta ih čeka. Postalo im je jasno da je ova realnost pred kojom su se našli nešto sasvim drugačije od romantiziranih priča o Indijancima u polu pripitom stanju negde u nekom salunu na istoku zemlje. Shvatili su da su se našli u paklu borbe iz koje nema nazad, da će se sa divljim, ponosnim, ali i surovim neprijateljom morati boriti na život ili smrt.

Borba se rasplamsala. Nakon početnog šoka vojska se pribrala i upustila u borbu prsa u prsa sa Indijancima. Malo su tada vredele i nove puške i koltovi, a mitraljezi su u takvoj borbi gde su protivnici izmešani bili potpuno neupotrebljivi. Borba se svela na probadanje bajonetima, sabljama ili u slučaju Indijanaca kopljima i tomahavcima. Uz bolne grimase ratnici su i sa jedne i sa druge strane padali smrtno ranjeni ili samo osakaćeni čekali da ih konjska kopita na zemlji dokrajče. Bila je to prava pravcata klanica koja je trajala satima. Zagor i Tonka koji su se i sami junački borili više puta su preko glasnika od Snažne Ruke dobijali uputstva koji bok treba da pojačaju i tako otklone slabe tačke. Sa druge strane Pukovnik Benten se sa svojim štabom odvojio od svoje vojske i posmatrao tok bitke sa bezbedne udaljenosti. Onim što je video razume se nije bio nimalo oduševljen. Umesto lakog i brzog etničkog čišćenja i paljenja Indijanskih sela naišao je na snažan i žilav otpor divljih ratnika. Njegova vojska, a posebno dobrovoljci delovali su prestravljeno i inferiorno u odnosu na protivnika. Neki su u panici okretali konje od poprišta sukoba i bežali. Takve pojave postale su sve učestalije. Iznenadjenje koje su Indijanci priredili vojsci bilo je potpuno i presudno za samu bitku. Oni su na taj način u potpunosti anulirali brojčanu, kao i prednost protivnika u naoružanju. Kako je borba odmicala Bentenu je postajalo sve jasnije da je ova bitka za njega

izgubljena i da će morati narediti povlačenje kako bi svoju vojsku spasao od totalnog uništenja. Nakon nekog perioda oklevanja to je i učinio. Naredio je trubaču da odsvira znak za povlačenje, što je ovaj i učinio. Ubrzo su na Modrom Polju prestale sve borbe. Zagor je videvši da se vojska i dobrovoljci povlače naredio Indijancima da ih više ne napadaju. Nakon vojske i Indijanci su krenuli svojim putem ka dubini Darkvudske šume gde su se nalazila njihova sela. Na poljani su ostala samo masakrirana tela hiljada mrtvih što vojnika što dobrovoljaca, ali i Indijanaca. Ipak kolone koje su se povlačile sa bojnog polja bile su znatno drugačije. Ona Indijanska bila je prepuna ponosnih ratnika uzdignutih glava. Ponosnih na to što su uz velike žrtve odbranili svoja vekovna ognjišta. Kolona vojnika i dobrovoljaca pak bila je posramljena i utučena. Oni su se ćutke kretali, a tišina u kjoj su to činili govorila je o težini poraza koji su pretrpeli. Medju najutučenijim bio je njihov Komandant Pukovnik Benten, čovek koji je do pre samo nekoliko časova odisao samouverenošću, nadobudnošću i prepotencijom. Sve je to nestalo je za tren. I njemu kao i svim njegovim podredjenima postalo je jasno da ti crvenokošci sa kojima su se sukobili nisu obični preplašeni divljaci koji će čekati da beli ljudi dodju i pokolju ih kao jagnjad na spavanju. Postalo im je jasno da su se borili sa ponosnim i hrabrim ratnicima prema kojima će od tog dana umesto omalovažavanja i potcenjivanja gajiti respekt i strahopoštovanje. * * * Prošlo je nekoliko dana od bitke na modrom polju. Indijanci su se neposredno nakon bitke vratili i pokupili svoje mrtve sa poljane. Isto to učinili su i vojnici dan kasnije uz saglasnost Indijanaca kojoj je kumovao Zagor.

Čiko i Salivenovi ubrzo su se našli sa Zagorom u selu Mohavka gde ih je ugostio Tonka. Sa sobom su doneli poruku od Satka koji je njome obavestio Zagora da je njegova intervencija u Vašingtonu urodila plodom. To je ujedno značilo da će kopači zlata napustiti te krajeve i da će Darkvudom ponovo zavladati mir. Od Zagora se samo tražilo da vodju bande odmetnika koja je počinila zločine nad belcima privede pravdi što je smrću Snažne Pume već bilo rešeno. Ostatak njegove obezglavljene bande rasuo se i pobegao u pravcu severa.

Sve ove vesti dočekane su sa velikom radošću u selu Mohavka, ali i u ostalim selima Indijanaca u Darkvudu. Slavlje uz obilnu gozbu i Indijanske plesove oko vatre trajalo je do duboko u noć. Ipak Zagor je znao da mir koji je ponovo uspostavljen nije konačan, i da će civilizacija belih ljudi kad tad doći i u Darkvud. Znao je i da će vojska pre toga verovatno poslati jače snage i tako nadjačati Indijance u nameri da ih protera sa ove teritorije. Ipak više od svega on je znao da će i tog dana kao i svih drugih on Zagor Te – Nej stajati rame uz rame zajedno sa svojom ponosnom crvenom braćom. Njima koji ne žele ništa drugo osim da žive u miru, u skladu sa prirodom i običajima svojih predaka. Da od prirode uzmu samo onoliko koliko im treba i da joj isto toliko vrate. Znao je Zagor da će napravivši takav izbor biti na strani pravde i da će samo tako moći ispuniti ono na šta se davno zarekao. Borbu za mir, medjusobnu toleranciju i suživot belog i crvenog naroda. Bio je to zavet kome je on Zagor posvetio čitav svoj život. Zavet Duha sa Sekirom!

Epilog…

Ponoć je već odavno bila prošla kada se Petar laganim korakom vraćao kući pustim ulicama Bečkereka. Utisak koji je na njega ostavila priča kao i sam stari Indijanac bio je tako snažan da je potpuno izgubio pojam o vremenu. Približavajući se Dositejevoj ulici gde je inače živeo sa svojom porodicom čuo je nekakvu galamu. Što je bliže je prilazio, galama i ljudski žamor postajali su sve jači. Ubrzo je prepoznao glas svoje majke. “Stevane, gde nam je dete!” Držeći se za glavu panično je vikala Petrova majka Milica koja je stajala u grupi ljudi ispred svoje kuće. Ispred kuće Mtrovićevih kako su se prezivali Petar i njegovi roditelji okupio se nemali broj ljudi. Bile su to komšije koje su čuvši Miličine vapaje i kuknjavu izašli iz svojih domova da provere o čemu se radi. Zajedno sa Petrovim roditeljima oni su se sada spremali da krenu u potragu za dečakom koji se nije vratilo kući sa cirkuske predstave. Svašta je prolazilo tih momenata Petrovom ocu Stevi kroz glavu. Medjutim koliko god on imao crne misli majka Milica je imala još crnje. “Da ga nisu oteli ti cirkusanti! Da im bude sluga, da ga vode po svetu zajedno sa sobom u tim kolima!?” “Smiri se Milice naćićemo mi njega već. Evo iz ovih stopa idem u Policiju da ih obavestim o nestanku pa će se i oni uključiti u potragu!” Tešio je Steva svoju ženu. Kada je već bio spreman da podje u policiju, a komšiluk i Milica da krenu u različitim pravcima grada kako bi pronašli malog Petra, on se iznenada pojavio. Bilo je to olakšanje za sve.

“Dete! Moje dete!” Ushićeno i sa velikom dozom olakšanja povikala je Milica kada je ugledala Malog Petra. Zatim mu je pritrčala i snažno ga zagrlila. “Gde si bio sine? Da li znaš koliko je majka brinula…” Za razliku od majke ushićenje oca Stevana brzo se pretvorilo u bes. “Gde je bio, e to je pravo pitanje, i Bogami ćeš na njega odmah morati da odgovoriš dečače!” Besno je uzviknuo Stevan pri tome skidajući opasač sa svojih pantalona u nameri da kazni Petra zbog ovog njegovog nestašluka. “Ne diraj ga Stevo!” Samo kad se on blago majci vratio kući…” Uzela je majka Milica Peru u zaštitu još čvršće ga zagrlivši. ” Ajde reci sine lepo majci gde si bio do ovog doba?” Upitala je Milica sina nežnim glasom. “Bio sam sa jednim slepim Indijancem koji se inače bavi hipnozom. On mi je ispričao jednu neverovatnu priču o Duhu sa Sekirom, koji…” ” Slepi indijanac koji se bavi hipnozom i priča čist Srpski jezik sa Bačkim akcentom! Jel’?!” Besneo je Stevan. ” O moj bože zašto me ovako kazni, zašto i ja kao mnogi ne dobih normalno dete! Zašto Bože, zašto!” Uvek sam ti se molio, redovno išao u crkvu! Zašto mi ovo radiš?!” Bila je to već sada komična scena u kojoj je Stevan gledao u nebo i obraćao se Bogu. “Ta pusti Stevo, on je samo dete koje ima malo bujniju maštu. Sutra lepo popričaj sa njim. Znaš kako se kaže, jutro je uvek pametnije od večeri…” Tešio je komšija Šandor svog suseda. “Znam Šandor, znam. Samo nema ništa od njega. Školu slabo uči, luta okolo kao kakva skitnica, a o tom njegovom svetu mašte da i ne govorim. Nema ništa od

njega moj Šandor!” Nakon ovih Stevanovih reči komšiluk se počeo razilaziti. Nedugo zatim i sama porodica Mitrović otišla je na počinak. * * * Godine koje su usledile potrudile su se da u priličnoj meri demantuju Petrovog oca po pitanju budućnosti njegovog sina. Istini za volju one predmete u školi koji Peru nisu interesovali niko ga nije mogao naterati da uči. Bila je to matematika, fizika, hemija… Iz tih predmeta Pera je jedva navlačio prelaznu ocenu na kraju godine. Medjutim nastavnici, a zatim i profesori primetili su kod Petra veliko interesovanje za književnosti i strane jezike. To interesovanje koje se vremenom pretvorilo u strast opredelio je put mladog Petra i odredilo stazu kojim će se on kretati u budućnosti.

Nakon završetka Filozofskog Fakulteta u Novom Sadu gde je studirao književnost i strane jezike, Petar je nastavio svoje usavršavanje na tom polju. Postao je asistent, docent, a zatim i Univerzitetski profesor. Pored profesorskog poziva on je radio i na prevodjenju mnogih dela svetske književnosti na Srpski jezik. Bio je angažovan od strane države, ali i mnogih izdavačkih kuća za rad na tom polju. Sve to dovelo je dotle da Petar pored ugleda stekne i poprilični imetak i da u finansijskom smislu odskoči od proseka. Pored strasti prema jezicima i književnosti on je gajio još jednu veliku strast. To su bila putovanja. Gotovo da nije bilo mesta na zemaljskoj kugli koje Petar nije posetio. U neke zemlje se vraćao i po više puta. Putovao je nekada sam, a nekada sa suprugom Marijom sa kojom se venčao krajem dvadesetih godina prošlog veka. Nakon prerane smrti svoje supruge sa kojom nije imao dece Petar je nastavio putovati po svetu. Činio je to čak i u svojim poznim penzionerskim danima. Na jednom takvom proputovanju kroz Severnu Ameriku krajem pedesetih godina prošlog veka Petar je upoznao jednog mladog Italijana. Taj Italijan bio je veoma zainteresovan za Istoriju divljeg zapada, njegovih starosedelaca kao i doseljenika. Prilikom jedne večere u organizaciji turističke agencije sa kojom su doputovali u Ameriku, Petar je odlučio da svom mladom prijatelju ispriča priču

o Trupi “Wild West Show” i neobičnom razgovoru sa slepim Indijancem koji je dožive kao dečak u Bečkereku. Italijana je ova priča prilično za intrigirala. Posebno je to bio slučaj sa delom o Duhu sa Sekirom koji je Petar veoma verno prenosio svom novostečenom prijatelju.. Očigledno je bilo da protok vremena nije učinio svoje i da se Petru ta priča veoma dobro urezala u sećanje. Italijan je sa velikom pažnjom i gotovo bez treptanja slušao pripovedanje svog dosta starijeg prijatelja i trudio se da upije svaki detalj. Nakon završetka Petrovog izlaganja dvojica prijatelja su nastavila neobavezni razgovor. – Nego recite mi Serdjo, evo već je šesti dan od kada smo se upoznali i družimo se… Kako glasi vaše cenjeno Prezime? Upitao je Petar prijatelja. – Boneli, gospodine Mitroviću… Zovem se Serdjo Boneli. Kratko je odgovorio Italijan, da bi se zatim razgovor dvojice prijatelja nastavio do duboko u noć. Ostatak priče sigurno već znate?

Pa, da… Naravno da znate… Ostalo je Istorija! Kraj

Autor: Miloš Dragojević

BONUS VIDEO REDAKCIJE STRIP BLOG: