Superheroji bez stripa…

Jedan od formata koji je slabo krenuo početkom ove godine bili su filmovi bazirani na superherojskim stripovima. Bloodshot je krenuo slabo i onda je zbog zaraze otišao na striming, dočim su Birds of Prey takođe krenule klimavo, ali su nošene znatno boljim kritikama ipak uspele da ostave dublji trag, uprkos brzom dolasku na striming zbog skraćene distribucije.

Sezona nadalje ipak nije bila sasvim bez superheroja. Za početak je Netflix započeo realizaciju svog ugovora sa Markom Millarom i pustio ekranizaciju njegovog stripa The Old Guard, za koju se može reći da je maksimalno kapitalizovala jaku feminističku crtu u izboru ekipe, pa ipak nije ostavila snažan utisak. Charlize Theron glumila je sličnu junakinju u filmu Hancock Petera Berga, jednom od najboljih filmova o superherojima koji nisu bazirani na stripu i u ovoj Millarovoj ekranizaciji nije dobacila do toga.

Kad je o publici reč, može biti da joj je prijalo da „očisti svoj gledalački organizam“ od strip-ekranizacija koje su postale već poprilično zamoran i skoro pa većinski deo repertoara. To ne znači međutim da superheroja nije bilo na ekranu.

Prvo, tu su bile serije, neke nove kao što je odlična Supergirl, neke povratničke kao što je Doom Patrol koja je slabija nego prethodne sezone, i jedna nepogrešiva i genijalna The Boys koja sada započinje drugu sezonu.

U svemu tome Netflix je započeo seriju filmova koji govore o superherojima a nisu bazirani na stripovima. Zanimljivost kod ovog trenda u Netflixovoj produkciji je to što ti filmovi dolaze iz raznih zemalja, i nude različite uglove gledanja na ovu temu.

Iz Španije stiže film Origenes Secretos Davida Galana Galinda, nastao po njegovom romanu.

Ovaj film je jako teško žanrovski odrediti jer nije baš jasno da li je to komedija, ili neka vrsta trilera, ili pokušaj da se spoje i jedno i drugo. Ono što je međutim sigurno je da film nije ni smešan ni uzbudljiv.

Štaviše veoma je ravan i rekao bih žanrovski krajnje ambivalentan.

Galindo čak nije nužno reditelj koji nešto ne ume da napravi, koliko je reditelj kome je žanrovska efektnost nekako izmakla, i rezultat je čudan. Ovo je komedija skoro bez gegova i pokušava da se osloni na triler a ne nudi nikakvo uzbuđenje, intrigu, pa čak i nagoveštaj neizvesnosti.

Priča prati serijsku ubicu koji pravi zločine kao origin priče poznatih superheroja i mladom policajcu koji mora da sarađuje sa geekom iz prodavnice stripova da bi to nekako rešio, i stvari idu najpredvidljivijm putem, snažno ukorenjene u Opštem mestu.

Nabrajanje najpopularnijih junaka i manje poznatih detalja iz njihovih origin storyja nažalost ne samo da ne doprinosi priči nego ne nudi čak ni neke nove uglove gledanja kakve smo dobijali u filmovima kao što je Clerks Kevina Smitha.

Galindo pokušava da ovu priču estetizuje, napravi nešto šareno i dinamično, sugestivno izgradi izgled likova i prostora i poveže svoj film sa vizuelnom kulturom stripa, ali u tome nema nikakve dinamike ili svežih rešenja. Ritam odnosa u slici prenosi se i na ritam celine – film je na svakom nivou jednoličan i tup, uprkos ujednačenom i snažnom tempu.

Galindov film na nivou fizičke realizacije nikada ne pada ispod određenog nivoa. Nažalost, u toj ravni koja može da spase ovu vrstu filma nema šta da ponudi. Španska ponuda ne Netflixu je dosta jako. Ono što bih voleo da vidim, a Nacho Vigalondo je preko serije El vecino o kojoj sam već pisao prisutan na Netflixu jeste njegova ekranizacija stripa Supercrooks koji je kreirao zajedno sa Markom Millarom. Millar odavno stripove i koncipira kao uvod u potencijalnu ekranizaciju, i ova saradnja sa Vigalondom je već i najavljivana davne 2011. godine. Sada možda možemo dobiti i konačnu realizaciju te ideje.

Inače, poslednjih meseci izvan Netflixa dobili smo jedno slično razočaranje – južnokorejski film Hiteumaen (na engleskom Hitman: Agent Jun) Won-sub Choija koji ima premisu na tragu filma Le magnifique Philippa De Broce. Dečak regrutovan zbog svojih izuzetnih veština izrasta u vrsnog tajnog agenta. Problem je u tome što sanja o tome da bude strip autor. Kada lažira svoju smrt, konačno dobija priliku da radi web-comicse ali u tom poslu nema uspeha. Pijan kreće da crta strip o svojim doživljajima. Kada greškom taj rad stigne izdavačima, strip postaje hit ali naravno privlači pažnju njegovih nekadašnjih saradnika i neprijatelja. Nažalost, slično Origines Secretosu, Won-sub Choi ne uspeva ni u akcionom ni u komičnom ni u metatekstualnom segmentu i propušta veliku priliku, naročito jer je strip segment predstavljen u formi animacije.

Drugi Netflixov pokušaj je film Freaks – Du biste eine von uns Felixa Bindera. Ovaj nemački film govori o junakinji koja još od traume koju je doživela kao devojčica pije nekakve posebne pilule koje joj olakšavaju anksioznost. Vremenom, ona izrasta u jednu nezadovoljnu ženu, zarobljenu na radnom mestu koje nema perspektivu. Kada jedne noći sretne beskućnika koji krene da je pita da li i dalje pije tablete, prestaje sa terapijom i otkriva da ima superherojske moći.

Binderov film kreće iz pozicije nečega što bismo mogli opisati kao socijalnu melodramu sa kritičkim tonovima koja se postepeno pretvara u superherojski film. Priča se dešava u „našoj realnosti“ u kojoj postoji superherojski strip i film, i junaci imaju svest o sličnim herojima iz fikcije. Samim tim kada krene da se širi mreža junaka koji ne piju pilule među njima kreću da se pojavljuju potencijalni superheroji ali i budući supernegativci.

Felix Binder je reditelj sa prevashodno televizijskim iskustvom ali u svom striming debiju pokazuje sigurnost u vođenju priče, preciznost, i dovoljno svežine u postupku. Freaks ne pokušava da se takmiči sa američkim blokbasterima, nepogrešivo izgleda kao nemački film snimljen sa skromnim sredstvima ali ih veoma efikasno i razumno koristi.

Ljubitelji i poznavaoci bi svakako trebalo da obrate pažnju na ovaj Binderov film.

Henry Joost i Ariel Schulman, kako kaže filmski i strip autor Lazar Bodroža, “naša dva pobratima za Amerike”, snimili su svoj prvi mejnstimizovani akcioni triler za Netflix. Kad kažem „mejnstrimizovani“, pod tim mislim da se bave tropima i formatom u kom nema prostora da se koriste nekim svojim trikovima kao što su found footage, socijalne mreže, alternativni izvori slike i sl.

POVEZANO: “Ledolomac” – od ambisa do nove hit serije

Project Power je alt-superherojski film, alt u smislu da se referiše na stripove i filmove koji postoje, dakle pokišava da bude smešten u “našoj stvarnosti” ali da istovremeno u nekakav kontekst uvede stripovske superheroje.

U tom pogledu, ako posmatramo iz vizure Netflixa, onda je Project Power sličan Brightu Davida Ayera. U oba slučaja se integrišu u suštini urbani policijski triler sa nekim drugim žanrom. Tamo je bio fantasy, ovde je superherojski.

Bright je u tom smislu bogatiji i radikalniji jer Project Power je priča o ljudima koji popiju pilulu i na pet minuta dobijaju neku supermoć koju nose u sebi, ili umru. Dakle nema trajnije mitologije izvan toga, ali ima prostora za razvoj comicbookish univerzuma ako zatreba.

Zatim, Project Power je u velikoj meri i to na zdrav način vezan sa Woke kulturom. Glavni junaci su iz afroameričkog miljea, priča je smeštena u Nju Orleans, i sve to je dosta vešto i nenametljivo uvezano. U stvari, u Woke kulturi je nenametljivo možda pogrešan izraz – hajde da kažemo organski.

Jamie Foxx igra misterioznog lovca na prodavce pilula koje bude supermoći. Dominique Fishback glumi wannabe reperku i klinku zlatnog srca koja valja pilule ali zapravo pomaže i poštenom policajcu, kog igra Joseph Gordon-Levitt.

Ova glumačka okosnica je sjajna a Mattson Tomlin im daje likove koji dišu, u priči koja je konvencionalna ali svesna svog karaktera, spremna da se zabavlja sa njim. Odnosi među likovima i neke situacije su mnogo bolje nego što bi se očekivalo od filma koji do te mere svesno želi da se lati konvencija. Isto tako Schulman i Joost nisu Taylor i Neveldine u pogledu totalne anarhije vizuelnog i pripovedačkog pristupa, ali ih pomalo kanališu na svoj način u akcionim prizorima. Treba naglasiti da su Taylor i Neveldine bili avangarda današnje ekspanzije superherojskih ekranizacija, kao scenaristi Jonah Hexa i reditelji drugog Ghost Ridera. Oba filma su silno propala na blagajnama, ali i dalje smatram da su vredni pažnje.

No, vratimo se Project Poweru.

Možemo naravno nabrajati stripove i filmove na koje Project Power liči, od Hourmana do Brighta ali to nije poenta. Naime, ovaj film nijedan uticaj ne krije, i svaki od njih kada koristi i pozdravi. Da li je to dovoljno da se filmu oprosti oslanjanje na druge radove? Sve je to relativno, nije citat manje tuđe autorsko delo zato što je osvešćen.

Međutim, ono što ovaj film definitivno jeste – prvo energičan i uzbudljiv akcioni urbani film, sa dobrim likovima, sa energičnim i zdravim društvenim angažmanom, zatim jedan veoma šarmantan i motivišući žanrovski rad, i pravi kambek onoga što volimo koji se gleda u punoj bioskopskoj sali – iako je snimljen za striming.

Sada se nalazimo u periodu bez bioskopskih blokbastera, iako mnogi od njih idu i tek će ići na striming. Pred nama jekako rekoh jedno Čišćenje za koje mislim da će biti izuzetno važno, i meni je to moram priznati prijavo.

Project Power nudi ono što bi ti filmovi trebalo da nam pruže na nivou emocije i radosti, ali u svojoj suštini ipak nije to. Ovo je B-film sa adekvatnom temom, snimljen sa dozom neophodne prljavštine.

Schulman i Joost su reditelji koji barataju konceptima u svom izrazu i umeju da budu sofiticiraniji od mnogih. Međutim, ovde nema kalkulacije, ubaciju oni svoju uvrnutost quirk ali akcija je akcija, i momci su se snašli. Ako pogledamo spisak ekipe, ima tu iskusnih saradnika, ali niko ko bi mogao u potpunosti preuzeti taj teret.

Rezultat je film koji nema raskorak između svoje forme i sadržaja, nije A+ produkcija na petparačke i infantilne teme. On je ono što treba da bude i doneo mi je uživanje slično McGuiganovom Pushu, jednom od sjajnih superherojskih filmova koji nisu nastali po stripu. Ne znam koliko taj naslov danas znači, ali to je samo razlog više da ga pogleda onaj ko nije, i reprizira onaj ko jeste.

Autor: Dimitrije Vojnov

BONUS VIDEO REDAKCIJE STRIP BLOG: