Zagor iz našeg sokaka: NADA IZ ZEMLJE ČUDA

Nastavak priče „Leonardova kutija“

Jedan beskonačni trenutak samo stoji na vratima žmirkajući. Upletem se među njegove noge tarući besprekorno krzno o zelene pantalone sa žutim krugovima smeštenim uz sam šav. Izbegavši mamuze (ko još, kog vraga, nosi danas mamuze po Milanu?!) jasno i glasno pitam “Gde je?! Reci mi, gde je?”

I onda shvatam: Izgubio ju je! Glupi, debeli čovek! Izgubio je moju kutiju! Moju dragocenu kutiju! Kutiju u kojoj moram biti. Što pre! Osam i po života sam je tražila! I našla! Samo da bi je neki dvonožac izgubio. Tek tako! Najinteligentnija vrsta?! Malo sutra, ako se ja pitam! A pitam se!

Debeljuca, ne shvativši ni reči, pomisli valjda da želim da se mazim, počeše me po glavi. Tačno ne može mačka ni da se naljuti na takvog idiota! Uputim poljubac trepćući i krenem za njim. Šta mi drugo preostaje sem da pratim budalu dok ne ukapira da je izgubio moju Dragocenu?! I vrati mi je. Ovaj put mi neće umaći.

Pročitajte: Zagor iz našeg sokaka: Leonardova kutija

Nije ga teško pratiti. Spor je, trom, čak i za dvonošca. Zastane kod Nadeždinog kioska. Blene, kao opčinjen, u dobro uhranjenu ženu, blanšom spaljenog, jadnog krzna na glavi, sa veličanstvenim brcima ispod nosa. Ženski dvonošci nemaju brkove. Uglavnom. Nadežda ima. Možda baš zbog tih fabuloznih brkova, draga mi je. Često razgovaramo uz kobasicu i mastan hleb koji delimo. Kao prave prijateljice. Ona mi priča o mestu koje se zove Juga, gde više nema budica kao što je njena. Tamo žive ljudi, Slovenci, koji prave ove crvene kutije za novine. Nadežda kaže da tamo, u toj Jugi, sada prave nove, modernije modele. Imaju solarne panele i posebna stakla kako bi štitila novine od sunca. Nadežda kaže da je ovaj njen kiosk pravi muzejski primerak. Raritet koji sada postoji samo u Italiji. Pomalo je je tužna moja Nadežda kada priča o svojoj domovini. Čini se kao baš fino mesto, ta Juga. Gotovo sam je zavolela, onako iz daleka, poskrivećki. Ne kao Nadeždu, nju volim otvoreno, iako, nerado priznajem. Nadežda nije kao drugi ljudi koji me saleću nudeći mi tanjir mleka. Možda će vas iznenaditi, ali mnoge od nas zapravo ne vole mleko. Na kraju krajeva, odavno više nisam mače. No, primati to ne razumeju. Ponekad vas žalim. Ponekad, kao sada, imam pametnija posla. Kutija!

Fokus na debelog. Šta on radi u ovom, za mene, sudbonosnom trenutku?! Zaljubljuje se! Nije nužno da čovek bude glup da bi se zaljubio. No, glup i zaljubljen, to vam je fatalna kombinacija. Doslovno, kao glup na kvadrat! Stoji ispred crvenog kioska, znojeći se uprkos ugodnoj hladovini bora. Gladi se po grudima, popravlja plišanu mašnu oko vrata, ispravlja crveni pojas, tapka debeljuškastim prstima po novinama koje Nadežda uredno slaže. Malo gleda u novine, malo u Nadeždu, najviše sebi u špicaste cipele. Pa opet u Nadeždu. Vidim po njemu da bi nešto rekao, ali ne ide mu. Mukica! Opet gleda u one novine, gleda i ništa ne vidi! Prevrće, okreće, kao čita. Uzdiše, trepće, gladi brkove. Vraća pogled na novine. Normalno, skočim na pult spremna da branim Nadeždu. Nemam poverenja u zaljubljen svet! Nikad se ne zna šta im može pasti na pamet! On pretura po novinama, nespretno, izdvaja pojedine kao da ima neke razlike. Ovde plavušan s puškom i kaoubojskim šeširom na glavi, onde tip u crvenoj majici s primitivnom sekirom u ruci, tamo grubijan u plavoj jakni, s pištoljem uperenim u mene, tj onog ko gleda. Užas i strahota! Debeljuca vadi jedne, nešto mu je izgleda privuklo pažnju. Pa da li je moguće?! Iz jedne hipnoze u drugu! Sad pilji u crtež, dodiruje prstima, kao da bi ga ogrebao, oljuštio noktima, izvadio nacrtanog čoveka sa slike.

„ Karamba! Svih mi brkova!“-mrmlja sebi u bradu

Uzdajući se u Nadeždinu pribranost i zdrav razum, protljam se o nju, kako bih je podsetila da je njen prostor, njen K67, pod opsadom ovog čudnog stranca.

„Buongiorno. Prego,caro signore, cosa vuole scegliere?

Pokušala je. No, sa zaljubljenima, kao što je poznato, pristojno nema šanse. Ne vredi! Jednostavno ne dopire do njih. On blene i dalje otvorenih usta, ne ispuštajući novine iz ruku.

Napokon, Nadežda izgubi strpljenje. Ni malo nežno uhvati jadnika za zeleni rukav kratkog sakoa:

“ Alo, debeli! Šta pipkaš te novine?! Ili kupi ili se gubi!”

E, tu scena postaje komična. Debeljko se prene, kao da se susreo sa Gorgonom i umalo završi na svojoj pozamašnoj zadnjici. Dodajem da sam lično poznavala neke od Gorgona i da im pogled nije ni upola toliko ubojit koliko su oni koji su im se zamerili jednostavno kukavice! Bedne kukavice! Ali, udaljavam se od teme.

Dakle, debeli izbegavši da sramno završi na pozadini, okreće se i za gojaznog čoveka žustro krene napred, ka semaforu. Uprkos gužvi dvonožaca koji kao mravi ispunjavaju bulevar, uspevam da ga pratim. Po marginama svesti ostavljam dekoncentrišuće mirise izbeljenog teksasa, blata sa patika i znoja sa pamučnih, neonski obojenih majic i predano sledim ljutaksto-slatkasti miris debeljuštastog čoveka s siromašnog juga. Glasovi ljudi, akcenti iz čitave zemlje, gube se u kakofoniji zvukova grada, svih njegovih automobila, autobusa, mahnitih ptica i drugih stanovnika, ali ja predano sledim čoveka koji je u ovom gradu stranac iz daleka. Ne ispuštam ga iz vida ni kad skrene levo, umalo se sudarivši sa kamenim stubom oblepljenim filmskim plakatima. Prepoznajem Zeku Rodžera, Bitlđusa i tipa koji umire muški. Debeljuca se ni najmanje ne obazire na ove zvezde i na moje iznenađenje, ulazi u ulicu paralelnu od one kojom je došao. Kotrlja se sve dok opet, sada na svoje iznenađenje, ne izbije pravo na kiosk od koga je upravo pobegao. Kreten, pomislim, ne po prvi put.

Vidim da Nadežda sada vodi bitku sa nekom prljavom dečurlijom.

-Joj, sa’ka’va’spucam s’ ovom Korijerom po tim tikvama, ostav’ te bombonice!!! I kakve sad lonardove kutije su vas spopale?! Nema toga kod teta-Nade, to u radnji sa cipelama tražite! I ne izvoljevajte mnogo! Nisu svi ljubazni ko teta-Nada!“

Čujem je dok sledim debeljucu. On se ni ne osvrće na Nadeždin glas. Toliko o ljubavi. I glupima je dodijala! Priznajem, pomalo likujem. Em je jedna ljubav upravo umrla, što me uvek raduje, em moja Nada može bolje. Ne dopuštam sebi da me trenutak radosti ponese. Nastavljam da pratim čovečuljka. Iz suprotnog smera, momak na skejtu, noseći zavežljaj novina u ruci naleti pravo na nas. To jest, na dražesnog debeljka koga pratim. Zatvorim oči, ne volim krvave scene. Kad ih otvorim, listovi časopisa leže razbacani, moj debeljko na turu. Prilazim. Klinac odranih kolena viče:

„Kud gledaš, matorac?! Zar nije malo prerano za maskenbal?“-dok skuplja svoje blago, zagleda se u mog čovečuljka.

„Čoveče! Odličan kostim! Kao pravi! Da ne znam da je nemoguće zakleo bih se da si on! Glavom i bradom! Leo će poludeti kad čuje!“

Debeli mrmljaa:

 „Oprostite, mladi gospodine!“

Sad zajedno skupljaju rasutu hartiju. Stripovi, nego šta! Opet! I opet onaj momak u crvenoj majici, nacrtan, na sve strane. Ista ptičurina, ista beskorisna kamenčuga na štapu! Debeljko uzima jedan strip, gleda, kao posednut. Vidim, piše: „Neočekivana poseta“. Naravno da znam da čitam! Moj debeljko u smešnom zelenom odelu sedeći na trotoaru lista novine, ne obraćajući više pažnju na klinca.

„Karamba! To je zaista on! Pisac onih tričarija! Oh, Darkvud, moj mili Darkvud!“

Odjednom ustade, baci časopis i pojuri. Jedva sam se okrenula kad eto ga opet ispred one grozne zgrade koja je htela da ga pojede. Ovaj put ne oklevam. Pravo za njim! Miris izgorelog duvana i kafe ispunjava mi nozdrve. Gnušam se, ali ne posustajem. Neće mi umaći! Ne predajem se! Pratim ga, kao senka. Stepenice! Mogla sam i da pretpostavim. Ako ne crkne do željenog sprata možda ću mu i dozvoliti da me pomazi. Pre nego što uzmem ono što mi pripada.

Uz mnogo „Puf!“, „Uf“ i masu psovki koje pristojnoj mački ne priliči da citira, debeli preživljava. Jedva! Banjava na vrata kancelarije hrabrije nego što sam očekivala. Sa postera po zidovima opet me gledaju oni momci iz stripova sa Nadeždinog kioska. Iz radija čovek mjauče „Sweet child of mine“. Volim tu stvar. Dopada mi se vokal. Tako sličan mačijem. Bacim pogled na sto. Velika metalna pepeljara, hrpa čiklića od ispušenih cigareta. Pepeo rasut po umrljanom stolu. Kutija crvenog Marlboro, plastični upaljač, kamena sekira (gde li sam je već videla), prljava šolja. I tada je vidim! Ona! Moja dragocena! Nemam vremena da joj se divim, moram delati. Debeljucko je takođe vidi, zgrabi je, kao i vreću i kamenu sekiru. Poslednje ne razumem zašto, jer stvar izgleda potpuno neozbiljno, kanapi nevešto vezani oko grubo obrađenog kamena, a cela skalamerija nasađena na drvenu dršku?! Deluje kao da će se svaki čast raspasti. Ne moraš biti primat da shvatiš da to ne radi posao. Ne znam čemu služi, a i ne zanima me. Zanima me samo ona. Moja kutija! Krajičkom oka vidim drugog dvonošca kako leži opružen, kao mrtav. A nije! Lepo vidim, diše! Lenjivac privlači pažnju i mog debeljka.

„Nemaš vremena za gubljenje“- šapnem mu.

Za divno čudo, razumeo me je. Uzme džak sa mojom kutijom i beskosrisnim, kamenim oružjem i sjuri se niz stepenice. Trčim za njim. Fiksiram pogled na vreću, preračunam razdaljinu, spremim se na skok.

 „Moja si!“ …

Autor: Tamara Petrović