VIII Međunarodna strip kolonija u Raški: Za nijansu (ne)zvaničnije!

…obavezu nisam ispunio do kraja, nažalost. Tajming se poklapao oko tri različita eventa: festival Striporama u Nišu, odlazak na odmor sa devojkom u Vrnjačku Banju i, naravno, Kolonija. Žrtve su morale da se podnesu (oprosti, Zlatibore, te oprosti i ti, Danilo, itd.) tako da sam od pet dana ostao samo (bukvalno) dva i po. Samim tim, neću gnjaviti zvaničnim podacima (samo ću suptilno nagovestiti da posetite sve zvanične društvene onlajn habove za Koloniju, kao i da kontaktirate organizatora Gorana Trajkovića; iskustvo će vam značiti i te kako) nego ću dostaviti zvanični beat-by-beat Kolonije iz moje perspektive, sa naglašenim glavnim akterima.

Avgust peti

Ivan ustaje rano izjutra i hvata bus za Kragujevac. Odatle pokušava da hvata „Ozlemov“ autobus za Rašku, ali mongoloidi iz istog bukvalno teraju ljude sa uzvicima „nemamo mjesta, samo za Berane, samo za Berane“. Meni je bukvalno odbrusio rečima „ma ne idem ja za nikakvu Rašku!“ Smirio sam se tek dovoljno da mu ne smrskam koske i sačekao sledeći bus, čini mi se „Sandžak-Trans“ ili kako god. Tu je vozač bio i više nego ljubazan, samo što je to značilo da ću stići možda par sati kasnije u Rašku, i.e. tačno pred zvanično okupljanje na Semetešu.

Pri izlasku iz busa, Ivan javlja Goranu da je stigao. Goran naglašava da je u to neko vreme i Filip pristigao. Prvi glavni akter ove priče (izuzev Gorana i moje ogromnosti), Filip Stanković je predavač u radionici stripa i animacije „STRAVA“ iz Valjeva. Teške obaveze su ga žestoko umorile, i koliko sam mogao da primetim nije uopšte očekivao mnogo od Kolonije, i to isključivo zato što je onako premoren i rastrzan na sto strana s obavezama bio prosto onemogućen da očekuje išta od ičega. Naravno, Ivan je na sva usta pevao „Tanelorn (Into the Void)“ od nemačkog benda The Blind Guardian; već par godina unazad čita avanture Elrika od Melnibonea majstora Majkla Murkoka i, realno, smorio je i Boga Oca istim. No, dva glavna aktera su se pozdravila, a u to neko vreme su pristigle Goranove saradnice i prijateljice, Danijela i Ivana. Danijela grli Ivana, prepoznajući istog od prošle godine, a Ivana malo zbunjeno potvrđuje da ga je takođe upoznala tada. No, Ime Mog Imena će tek figurirati u ovoj priči. Uglavnom, akteri su pokupljeni i odveženi su na Semeteš.

Ispred Semeteškog jezera su bili učenici iz bezmalo dve škole, one u Raški i one u Beogradu (i da, nije „Raškoj“ već „Raški“; tako mi rekoše iz Raške), a nekako se u toj gomili isprofilisao još jedan glavni akter, Srđan Stamenković. Čovek koji preferira nadimak Srle (i nijedan drugi). Srle, naravno, prepoznaje Filipa, i.e. svog cimera iz dana Leskovačke Smotre, kao i Ivana, i.e. lika kog je svojevremeno blokirao (i odblokirao) na Messengeru. Srle je takođe čovek koji vodi radionice za ilustraciju u rodnom Kragujevcu, te Beogradu i Čačku (sa planovima da se proširi, naravno). Međutim, pomenuh i beogradsku decu, a beogradska deca ne mogu da budu na strip događaju bez večito prisutnog dobrog duha srpskog stripa, jednog i nezamenjivog predavača Vlade Vesovića. I kako to inače biva, Vlada je bio odeven u majicu koja je nosila motive stripa (Korto Maltežanin, cenim? Ne držite me za reč). A sad kad smo van zagrade, isti taj Korto je bio tetoviran na Goranovom ramenu. Čisto detalj vredan pomena. Tu se negde našao i Aleksandar Stevanov iz Makedonije (sada Severne, a vazda u problemima), pisac koji je upravo postao autor sa najviše objavljenih knjiga o teoriji stripa u Makedoniji (sada Severnoj, kao i sa nešto više knjiga o datoj tematici). Čoveku se izgleda svideo Semeteš od prošle godine i rešio je da navrati opet, ka’ što je i red. I ka’ što je i red, Ivan ga je pozdravio uz prisećanje na prethodne susrete. Sitan detalj, ali ni najmanje bitan koliko ovaj što sledi.

Jednom od datih autora je neko svojevremeno pomenuo „Semeteš? Ma to je bara obična, kakvo jezero! Tamo je samo dobro da se spava.“ aludirajući da se ne nada ničemu. Nemoguće je opisati oduševljenje onih glavnih aktera koji su po prvi put kročili kroz drvene kapije etno-sela nastalog prirodnim, neizveštačenim putem, i.e. čistim entuzijazmom lokalaca. Filip i Srle, pogotovo, nisu mogli da veruju gde se nalaze. U tom trenutku se videlo da je Srle pod utiskom da je ušetao u novi svet, a da se Filip polako opušta i da ga umor i napor konačno ostavljaju na miru. Vlada i Ivan su, naravno, već bili ovde ranije. Doduše, Vlada je bio više puta, a samim tim što je nadodao i ovu godinu dovoljno govori o tome koliko voli Koloniju. Ivan je samo morao komotno da doda „rekoh vam?“ (štono bi moj ortak rekao svojevremeno u jednoj urnebesnoj anegdoti, „esam reko?“).

Dakle jezero, brvnarice, most, zle guske, jezero, plutajuća ostrva (dodato je drugo), skrivena laguna, jezero, staze i stazuljci, drveće, jezero, pokoje kuče i mače, miris domaće hrane, jezero, letnjikovci, aroma drveta i vode…pomenuh jezero?

Naravno, glavne aktere je tek čekalo iznenađenje, iznenađenje u vidu sveže izgrađene kuće za smeštaj. I ne zezam se – kuća gde smo noćili je u tom trenutku bukvalno bila završena pre deset dana! Miris svežeg drveta je i dalje bio u vazduhu, a mnogo štošta nije još bilo ni ugrađeno do kraja (poput frižidera, recimo). Ali ništa od toga glavnim akterima nije bilo bitno. Svejedno je kuća bila spektakularna i svejedno je bilo iskustvo i po ostajati u njoj.

E sad, ko se pridružio glavnim akterima u kući. Pa, Filipu, Srletu i Ivanu su se pridružila dva nezavisna, nešto manje poznata, relativno nova i ne mnogo isticana autora, više umetnika koji ne vole da se ističu, par izvesnih gospodina za koje ste možda čuli, a možda i ne, par autora zvanih Željko Pahek i Radič Mijatović (naravno, ne moram da naglašavam da je ovaj živopisni opis Željka i Radiča šaljive prirode i da su obojica svakako velika imena srpskog stripa, ali me je iskustvo naučilo da ima čitalaca koji će se uvrediti kad ovo vide, te moram da aknem ovaj tupavi disclaimer). Pahek, naravno, posećuje Rašku nanovo, oduševljen ambijentom, ali je ovo Miši (Radiču) bio prvi put, i čovek je raspamećen. I naravno, moram da cenim čoveka sa kreativnim i obilatim psovkama poput Miše. Nikada u životu nisam čuo nekoga da izgovara „u pičku strinu“ toliko puta. No, preraspodelili su se glavni akteri: Pahek, Miša i Ivan na sprat, Srle i Filip u prizemlju. Ako se ne varam, naša kuća se zvala „Beograd“ (i naravno, niko u njoj nije bio Beograđanin…maltene kao pravi Beograd). Ostale kuće su takođe imale imena poznatih gradova. Većina legit Beograđana je noćila u „Dubrovniku“.

Pročitajte: Deveta međunarodna strip konferencija „Kragujevac Comic Con“

No, nakon bacanja stvari u kuću, akteri su se dislocirali i spustili natrag na jezero. Usledio je bogati dan prepun nonšalantnog crtanja, zajebancija, ručkova i večera, šetanja, fotkanja i razmenjivanja iskustava. Ustanovilo se par stvari: da je Ivan baksuz po individue okolo sebe (i dalje pamtim razmenu „Dobro je dok si još živ i zdrav, Srle.“/“Ćuti bre, kretenu, ne izazivaj!“; parafraziram, naravno, Srle će me ispraviti ako grešim), da Srleta pomenutog u zagradi izgleda svi glavni akteri vole da čačkaju zbog jako prirodnih i robustnih reakcija, da Miša voli pecanje iako ni sam nije neki pecaroš, da je Pahek svojevremeno zbog nekog oboljenja ili nesrećnog slučaja morao da stavlja kokain u oči, da je jedna Goranova učenica grlatija od maltene celog Semeteša (iako je sama po izgledu jako sitna i tanacka kao čačkalica) i da su Leskovčani, redovni gosti Kolonije, ovaj put došli bez predavača (bili su tu samo Mina, Andrijana i Stefan). Naravno, u jednom trenutku su Ime Mog Imena i Ivan razgovarali, što je Srle fotkao, a njih dvoje primetili i namestili se lepše za drugu fotku. Upamtite događaj za kasnije.

Došlo je veče, a i vreme za prvo zvanično predavanje. Inače je raspored bio carski: u toliko sati doručak, do toliko sati crtanje, pa ručak, pa crtanje, pa večera, pa predavanje, pa slobodne aktivnosti. Dame i gospodo, ovako se organizuje festival! I ne, nisam ni najmanje ironičan. Ovo je recept za opuštenu atmosferu, kreativni naboj i kvalitetno druženje. No, predavanje. Reč su držali, pred aktivnom i atentivnom publikom, svi predavači (i učesnici) iz različitih škola. Isprva su to bili Goran i Vlada Vesović, kao „domaći“, te su reč nastavili Srle i Filip, a potom Leskovčani. Reč je dobio i Aleksandar Stevanov, koji je govorio o Velesu i o Strip Centru u Makedoniji (sada Severnoj, a povremeno i stripovskoj), kao i o njihovoj Koloniji koja je (ako se ne varam, a dopuštam sebi da grešim) donekle inspirisana Raškom i Semetešom. Bogami, slušalo se, komentarisalo se, a što je najbitnije – razmenjivale su se ideje. Ključ festivala upravo i treba da bude u tome, u razmeni ideja bez pretenzija, hvatanja zjala i praznih reči. Kolonija je u tome već uspevala, a tek je bilo prvo veče.

Prva noć je provedena aktivnije no što su to glavni akteri hteli. Filipa je umor stigao te je zaspao bez pardona. Miša i Pahek su zaspali bez problema, ali su Srle i Ivan ostali budni duže no što je trebalo. Srletu je zasmetao hrktaj kolege, a Ivanu zrikavac koji je pravio više buke no što bi trebalo. Ukupno je spavao dva sata.

Avgust Šesti

Naravno, od glavnih aktera Ivan i Srle su bili prvi budni. Ivan se diskretno dislocirao ispred kuće i uzeo svoje knjižiče od hiljadu i kusur strana (znam, niste pitali, ali svakako dostavljam naslov – Elric: The Moonbeam Roads). Čitanje uz ranu zoru na Semetešu je raj na zemlji. Sunce se polako penje, vreme je tek taman hladnjikavo da prija, a priroda se lagano budi na način koji treba da se doživi, ne da se opisuje u predugačkim izveštajima sa festivala poput ovog. Ivanu se brzo pridružuju Mina iz Leskovca, Miša i Srle. Razgovara se o odnosima ljudi danas, o stripu nekad i sad, o poslovima i nalaženju istih, kao i o silini zvanoj „Semeteški pejsaž u ranu zoru“. Ovde ulaze novi akteri u priču, koje namerno nisam pominjao u prvom danu do ovog trenutka. Naime, Ivan ovde upoznaje Aleksandru Cvetanovski, tanacku curu sa multikolor frizurom koja se bavi kolorisanjem minijatura. Kroz razgovor saznaje da njen dečko, Marko Miladinović, zajedno sa njom drži studio za rad na minijaturama pod imenom „Craftworld Studio“(reference radi, u pitanju su figure za fantasy igre kao Warhammer ili bilo šta sa sličnom tematikom). Marko je, naravno, bio prisutan u Semetešu, i njih dvoje će iste večeri održati predavanje, no da ne brzamo sa pričom. Drugi akter kog valja pomenuti je Darko Stojanović, čovek čija je izložba ove godine krasila galeriju Centra za kulturu „Gradac“. Naravno, Darko i Ivan se takođe „znaju“ od prošlog Semeteša, te je blagi pozdrav bio dovoljan.

Avgust šesti je bio bombastičan. Pun nove energije, Filip je nacrtao bezmalo pet (ako ne i sedam) crteža. Srle je polako, ali sigurno radio na jednom koji bih, svega mi, ja lično odabrao za plakat za sledeću Koloniju (dobro, to je kod mene trajalo dok zapravo nisam video sledeći Srletov crtež, no o tom potom). Ivan se latio dve sveščice; u jednoj je, prvi put posle dugo vremena, rešio i sam nešto da nacrta (loše), dok je u drugoj lagano piskarao priču za jedan budući projekat. Vlada i Goran su kružili širom Semeteša, ali je negde usput predavač škole stripa „Đorđe Lobačev“ konačno zgotovio interesantnu ilustraciju samuraja na srpskom selu. Onda je polako usledila komedija u mnogo činova. Ime Mog Imena je zaturila jedan bitan dokument i zbog istog se pomalo uspaničila. Isti taj dokument (neću reći koji, da ne ofiram) je Srle našao kod našeg letnjikovca i dostavio joj ga, na njeno opšte zadovoljstvo i olakšanje. Naravno, kako ga je zagrlila u znaku zahvalnosti, Srle je impresivno uzviknuo „Aaa, Ivane, crkni!“ Ivan nije mogao a da se ne nasmeje naglas na ovu spektakularnu zazubicu, rekavši „Eh, uvek ću imati Danijelu“; prisutna Danijela se naravno uključila u zajebanciju. Ali se zajebancija i te kako nije završila ovim događajem. Televizija „KCN“ (i voditeljka Gordana Milovanović) je intervjuisala Srleta i Ivana. Srle je već ranije bio na televiziji i njegov intervju je prošao super, bez ikakvih problema. Ivan, doduše, ima strah od kamere, te pred istom kreće da lupeta, te je njegov intervju završio sa „…voleo bih da više ljudi i van sfere umetnosti posete Semeteš, pa makar videli i nas, strip autore, mi čudaci kakvi jesmo…“, na šta je sirota Goca sa Džokerovim osmehom lagano napustila letnjikovac. Srle je naravno napravio opasku „al pazi, ajde da je rekao „ja čudak“, ali nas je sve zeznuo ovim „mi čudaci!“, ej…“. Gušeći se od smejanja, Filip je skicirao dotični intervju i savršeno je obesmrtio izraz lica voditeljke koja je razgovarala s čudakom.

Bližila se večera. Goran i njegova supruga su redovno kružili i razgovarali što sa gostima, što sa domaćima. Ovde sam konačno upoznao i Goranovog sina Davida, jednog od onih retkih momaka kome je glava stvarno na mestu i koji je neverovatno talentovan i bistar. Interesantno je pomenuti da sam upoznao i izvesnog Nikolu Gotića. Za njegove radove savetujem da guglate „The Ingrid’s Manoeuvre“ i da uživate u istom. Priča iza Gotića je ta da ga je na jednom Game Meet-Up-u negde upoznao moj sameštanin i strip autor (i svojevremeni sapićeločitelj, kao i davnašnji Vesovićev učenik) Vlada Jovanović Naf. Isti taj Naf je Gotićev strip digitalno prosledio meni da ga lepo overim i recenziram, što sam i hteo da uradim, ali su obaveze uzele maha. Snimio sam isti strip kod Gotića u štampanom formatu na Semetešu, zadenuli smo razgovor i fino se skapirali. Jedno što moram da pomenem kod Gotića je to što se čovek jako iskreno i jako eksplozivno oduševljava oko maltene svega, što je pomalo smešno, ali nadasve šarmantno i prirodno. Razgovaralo se i o potencijalnoj saradnji, ali o tom potom.

Goran je u jednom trenutku konačno smognuo vremena da mi nešto nacrta, te smo porazgovarali o par stvari. Pridružili smo se Srletu i Filipu ubrzo nakon toga kod ležaljki blizu jezera. U prevodu, maltene ista postavka sa prošlogodišnje tribine o domaćim strip školama koju sam vodio u Leskovcu (falio nam je još samo Vamši). Tu, na licu mesta, smo govorili o idejama kako da se unapredi Kolonija, a razmenjivalo se mnoštvo informacija o samom radu na stripu, sa decom, itd. Za večeru smo sva četvorica zaseli sa Goranovom suprugom Aleksandrom i čavrljali ni o čemu. Nekako je tu negde Goranov učenik Filip prišao Ivanu i zamolio ga da pozove Ime Mog Imena zarad nečega. Naravno, u pitanju je bio moj raniji odlazak i refundiranje karte, te sam probao da ulovim mrežu i da je pozovem. Nakon poziva, Ivan se vraća, seda pored Srleta i servira kontrazazubicu u vidu blagog govora, maltene šapata: „Aha. Ime Mog Imena mi je dala broj. Sad imam njen broj. Koji mi je ona dala. Crkni.“ Njegova kontraopaska je uključila nešto tipa „sad ćeš non-stop da je zoveš“.

Posle večere je usledilo predavanje, propraćeno nestankom (i dolaskom) struje. Prvo je Darko Stojanović, na njemu karakterističan način, jasno i nedvosmisleno objasnio kako treba probiti sebe u svetu ilustracije i kako uspeti komercijalno. Saveti su mu od prvog do poslednjeg bili na mestu. Ali je, nakon dolaska struje, predavanje Marka i Aleksandre o kolorisanju (pa i pravljenju) minijatura bilo spektakularno i, barem po meni, dominiralo Kolonijom u globalu. Jednostavno je svako odatle nešto mogao da nauči. Mladi crtači su saznali kako se koloriše figura, šta mladi par kreativaca koristi za razne teksture, do koje mere stilizuju, koliko zalaze u detalje, gde su sve gostovali sa svojim radovima, itd. Stariji autori su naučili mnogo toga o svetu kupoprodaje minijatura i sami su, sa svoje strane, dostavljali korisne savete. E sad, očekivalo bi se da je neko poput mene, pisac i scenarista, ispratio ovo predavanje bez da nauči išta korisno samo zbog prirode profesije (i hobija) kojom se bavi. Ali ne, upravo se suprotno desilo. Sam prilazak materiji od strane Aleksandre i Marka mi je dao nove ideje za, recimo, formiranje kadrova ili pripovedanje u novim medijima. Naravno, svo troje (Marko, Aleksandra, Darko) su svojevremeno na neki način znali Vladu Vesovića, te je i on redovno ubacivao komentare. Jednoj razmeni prosto nisam mogao da odolim, te je prenosim ovde. Dakle, na platnu kroz projektor pljušti slika figure anđela kako probada demona. Marko i Aleksandra pričaju malo o teksturi krila i o odabiru zlatne boje za ista. Vlada, inače jako pobožan čovek, kaže nešto tipa „Pa dobro, anđeli nemaju baš takva krila, kod njih ima to, to i to, a nema to to i to.“ Potom dodaje „A i anđeli inače nose to i to, a rade to, to i to.“ Ja, inače agnostik i nimalo pobožan, kažem nonšalantno „A i anđeli ne postoje“, što automatski promptuje Vladinu reakciju „Kako to anđeli ne postoje, šta pričaš bre?!“ i konsekventnu graju i smeh u publici. No da se vratimo na glavno. Ključni detalj ova dva predavanja? Svi su ostali najmanje sat vremena posle I DISKUTOVALI O ISTIM SA PREDAVAČIMA. Niko se nije razbežao, niko nije otišao da spava ranije, svi su bili tu i aktivno pričali sa Darkom, Markom i Aleksandrom o…pa, o maltene svemu iole tangentalno vezanom za predavanja. Dame i gospodo, ponavljam – ovako se organizuje festival!

Noć je provedena u dubljem snu ovaj put. Treba da pomenem da uopšte nisam ni osetio umor ovog dana, iako sam prethodno veče spavao pomenuta mitska dva sata. No, sledeći dan je meni bio poslednji na Semetešu, ali se kod ostalih tek zahuktavala Kolonija.

Avgust Sedmi

Opet rana zora, opet čitanje Elrika, opet druženje sa ranoraniocem Srletom. Dan pre toga, Filip je odradio panoramsku fotku Semeteškog jezera koja je raspametila kvalitetom. Ivan je probao da odradi panoramsku sliku ostrvca sa zlim guskama. Zadržao je dve fotke, jednu uspelu i jednu neuspelu. Uspela izgleda spektakularno, ali neuspela deluje kao da je Dr. Strejndž došao na Semeteš i zamuljao ga njegovim mađijama. Naravno, Srle je nagovestio da Ivan zadrži obe fotke, što je i učinjeno.

Kad smo kod Srleta, dan pre toga su ga ostali akteri iz „Beograda“ čačkali da hrče. Naravno, Srle to prvo veče nije hrkao, te se protivio datoj replici. Međutim, to drugo veče su svi u „Beogradu“ hrkali…svi sem Ivana. Automatski je ustanovljeno da je Ivan najmanje iritantan kada spava, što ne čudi. Uz par telefonskih poziva, saznah kada mi je bus za Kragujevac, te sam mirne duše sačekao Gorana i Aleksandru da se vrate na Semeteš i zamolio iste da me odbace do stanice. Neću navoditi razlog zašto su bili van jer nije ni bitan, bitna je hemija između glavnih aktera i bračnog para iza Kolonije.  Ne mogu da vam opišem koliko su mi fascinantni i Goran i Aleksandra. Ono jes, žena ne voli ni da vidi alkohol (što me ubada u srce, al preživeću) ali je živa vatra i nema dlake na jeziku. Naravno, samo takva kombinacija (Goran, Aleksandra i David), kao i tag-team raških valkira Danijele i Imena Mog Imena, mogu da izguraju Koloniju i da ostave goste željnim da se vrate nebrojeno mnogo puta potom. Na moju žalost, moralo je da se krene. Pozdravio sam se sa Mišom i Pahekom (uz obavezivanje na sledeći susret), sa Vladom i njegovim učenicima, sa Nikolom Gotićem i, naposletku, sa ostalim glavnim akterima, i.e. Srletom i Filipom. Nažalost, ne stigoh da se javim Leskovčanima, ali biće prilike dogodine za nove susrete.

Na stanici su Goran i Aleksandra čekali autobus sa Ivanom, iako im je dotični čudak par puta rekao da ne moraju da se cimaju zbog njega. Umalo nije zaboravio torbu u Goranovom autu (što je promptno Srle iskoristio za zajeb tipa „brate, poneo si nam ključeve od kuće, kako sad da uđemo?“). To veče je bilo namenjeno za izložbu Darka Stojanovića, koju sam eto morao da propustim. Ali se avantura za Ivana nije završila odlaskom na stanicu. Autobus je, naravno, kasnio 40 minuta. Po nekoj satnici, došao bi negde oko 17:20 u Kragujevac, odnosno u tačno vreme kada drugi prevoznik kreće iz Kragujevca za Svilajnac. Naravno, na moju sreću, i taj autobus redovno kasni, te nisam morao da čekam noćni prevoz, već sam komotno izašao iz ovog i ušao u naredni, gde je bila moja drugarica Dragana, inače profesorka francuskog jezika koja upravo radi na doktorskoj disertaciji i prijateljica po pisanju i književnosti. Družilo se i pričalo čitavih skoro-pa-sat vremena do kuće.

Avgust Osmi

Kolonija i dalje traje ovog dana. Ivan je u Svilajncu, kupuje poslednje stvarčice za put u Vrnjačku Banju. To jutro mu stiže poruka od Srleta preko Vibera, gde se fotka pored Imena Mog Imena i Danijele (a i Gotić je tu napravio mini-foto bombu), sa komentarom – citiram! – „…slika se zove „zazubice“…“ Kolonija je prošla, ali naše nadmetanje nije.

Avgust Trinaesti, Vrnjačka Banja

Ivan i njegova devojka se spremaju da izađu u šetnju. Iz radoznalosti, pišem Imenu Mog Imena da vidim kako je preživela festival (i one peripetije sa dokumentom), na šta ona odgovara, na moje iznenađenje, da je u Banji. Manje od pet minuta potom je srećemo sa njenom koleginicom iz Makedonije (sada Severne, tada ni blizu Vrnjačke Banje) Lilijanom. Ne, ne Ljiljanom, Lilijanom. Naravno, odmah iniciram fotkanje i naglašavam da je svrha fotke udaranje zazubice Srletu, na šta Ime Mog Imena dodaje „pa da, taman da se slikaš sa tri žene“. Na poslate fotke (uz moj komentar „Also, zazubice. Zub za zub.“) Srle odgovara da joj je on i pomenuo da sam u Banji. Atmosfera Kolonije se očito širila i par dana po završetku iste, što sam želeo da dočaram devojci tako što sam zamolio Filipa da mi fotka i pošalje ilustraciju „mene čudaka i iskežene voditeljke“. Filip je molbu uslišio.

Epilog

Mnoge stvari sam izostavio. Izostavio sam moje konverzacije sa Goranovim i Vladinim učenicima, Filipovo druženje sa mlađim članovima Kolonije druge večeri, interne fore Darka i Vlade, dubokoumne razgovore o figurama superheroja/crtaća/anime likova/filmskih likova, druženje sa izvesnim kuvarom koji je radio duborez za jedan odeljak etno-sela, razgovore sa arhitektama o dodavanju makete jednog brodića kojim je jedan meštanin otplovio do Australije (?!) i koji je tokom Kolonije zapravo i bio u Semetešu nedaleko od nas (?!?!), grupicu boema koji su slavili neku zgodu bukvalno od deset ujutru do deset (i jače) uveče uz akustične instrumente i starogradske pesme, onaj drugi Srletov crtež… A opet nisam u detalje pokrio ni zvanične podatke sa same Kolonije (izložbu, druga predavanja, obilazak manastira, odlazak u centar Raške, eventualno objavljivanje novog broja „Ras Comic-a“). Izostavio sam čak i to da sam, za vreme Kolonije, aktivno  bio u kontaktu sa predavačem iz strip škole u Prnjavoru (predavačem kog sam po kratkom postupku povezao sa Goranom za buduće susrete) te jednim mladim banjalučkim crtačem koji radi na kratkom nam stripu i jednom mladom umetnicom iz Varne koja je prolazila kroz malo teže trenutke.  I naravno, izostavio sam i interesantan izazov između Filipa, Srleta i mene zvani „crtaj na temu koju ti zadam“. Rezultati su bili negde super, negde katastrofalni.

Čemu onda ovako „prazan“ tekst? Pa, Kolonija je, glede festivala, neverovatno inovativna, te cenim da ove godine zaslužuje i inovativniji tekst od pukog nabrajanja faktoida. Ono jeste, proteže se na 3.500+ reči i malo (više) je kolokvijalan, ali ovaj tekst  pred vama je prepun prostodušnog divljenja i radosti. Ne treba da predlažem ljudima da idu sledeće godine u Rašku, taj predlog se podrazumeva, potpisuje, podvlači i podupire i te kako zasluženim superlativima. Zato taj deo takođe izostavljam. Narode moj, ovakve avanture govore za sebe. Po treći i poslednji put ponavljam, ovako se organizuje festival. A ovako se i provodi na istom – šaroliko i uz pregršt iskrenih emocija.  

Autor: Ivan Veljković