Zagor iz našeg sokaka: NEDELJA JE OTPOČELA S’ KIŠOM

Bilo je rano jutro. Kišnu zavesu su sekli svetlosni snopovi automobilskih farova. Iako ne stanuje daleko, Svetozara Toza Obradovića, u ovoj vanrednoj situaciji izabrao je tramvaj.

nedelja je pocela stripblog

Nastavak priče „Leonardova kutija“

Novi Iskrini tramvaji skoro su se pojavili na obnovljenoj relaciji Futoškog puta. Saobraćaju sve do pešačke zone u centru i čine praktičan način kretanja po gradu. Prijatni, novi i svetli bili su mala oaza mira i bezbedan način za posmatranje neobjašnjivih fenomena ludačke vožnje novosađana po kiši. Toza se nadao da će stići u kancelariju ranije i uhvatiti za sebe par trenutaka tišine. Samo to mu je trebalo da izađe iz ove krize u kojoj se našao. Nastavak priče je morao nekako da ispliva… iz ove kiše teško, pomislio je uz smešak. Sinoć, nakon zvanične posete akademiji umetnosti, njegov kolega Bane Kerac poveo je svoje švedske izdavače na hevimetal žurku u katakombe đave. On stvarno nije normalan pomisli Toza. Sa smeškom je zamišljao karavan izgnanika predvođen Banetom, koji trenutno u blatu do kolena traže put do kuće. Frank Miler je takođe bio na akademiji, ali se uljudno izvinio i otišao da spava. Ostavio nam je samo ovu njegovu kišu.

Toza je sišao sa tramvaja na svojoj omiljenoj stanici kod Maršalke. Preko puta, neposredno pored Fokstrota, sija se nova zgrada Agroindustrije. Firme koja se podigla iz pepala usled velikih zahteva prehrambene industrije. Baš ovakve stvari su primer opšteg trenda u Novom Sadu. Nakon negativne selekcije kadrova 70tih 80tih godina, koja je uništila mnoge zdrave firme. Ljudi koji su od takvog privredovanja pobegli u inostranstavo i tamo stekli iskustvo, lagano se vraćaju i počinju firmama da udaraju stari sjaj.

Strip industrija Novog Sada nije imala problem negativne selekcije sve ove godine i to se jasno videlo u rezultatima. Dnevnikova zgrada sa štamparijama je sada bila proširena novim objektima sve do ruba Futoške pijace. Već se završio deo zgrade koji se oslanjao direktno na pijacu. Sa prednje strane krasio ju je jednostruko transparentan stakleni zid iza kojeg su sedeli crtači i po svojoj želji skicirali likove i kadrove novih epizoda Zlatne serije.

zagor iz naseg sokaka 1 stripblog

Bulevar 23. Oktobra na velikom pešačkom prelazu kod Futoške pijace, uvek je bio živ. Reka ljudi, raznih profila, koji su žurili svojim poslom je davala utisak metropole Novom Sadu. Toza je stojeći na ovom prelazu promatrao likove i tražio iskru inspiracije za priču sa kojom je zapeo.

Ispred zgrade Dnevnika nalazio se poznati kiosk slovenačke marke K93 na čijem izlogu cela redakcija gleda svoja izdanja i kupije cigarete. Tozu uvek udari nostalgija kada se seti od sunca požutelih naslovnica koje sad to više ne mogu biti. Ta stakla sa zaštitnim faktorom samo su pojačavala utisak hiperprodukcije. Spunk više nema meke korice, Stripoteka je sad potpuno kolor izdanje, a YU strip revija uvek ima po neki prošireni tematski dodatak. Međutim, ono što je njega i Kerca najviše zabavljalo kod ovog kioska je njegov domaćin. Penzionisano vojno lice koje je odlučilo da sebi da oduška i pusti, bahato, bradu i brkove zbog čega je jako podsećao na Raspućina. Toza se nije uplitao u Kerčeve šale ala „Imali nekih „novina“ iz Rusije, a?“ ili „Danas baš duva košava, ali nije kao u Sibiru“. Čova je uvek u tišini i stripljivo davao ono šta su tražili i ni jednim gestom nije pokazivao da razume šale. Tozi samo nikada nije bilo jasno kako je moguće da on, sedeći u tom kiosku po ceo dan, nije bar jednom prelistao Korta i video u tom stripu ..sebe! Ili možda jeste, samo ne želi da se oda…

„Dobro došli gospodine Obradović“ začuo se elektronski glas sistema za čekiranje, nakon što je Toza provukao karticu na naznačenom mestu. Poduhvati ga jeza kad pomislim da se zaposlio za stalno. Sa jedne strane je to velika, možda, pozitivna promena, a sa druge strane počinje da oseća koliko taj striktni raspored utiče na njegovu kretivnost. Da bi kreativnost cvetala morate napraviti pauzu, odmor. Distanca je neophodna da bi ideje bile originalne. Tehnologija i kontrola je zamarajuća, bar njemu.

nedelja je pocela stripblog

Otvorivši vrata kancelarije Toza, na svoje veliko iznenađenje, zatiče Baneta Kerca.

-„Vidi, sinoć stiglo, nova desktop publishing konfiguraciju, sa Inetelovim procesorom 80486 na 66MHz, „Wise“ grafičkim sistemom u rezoluciji 1280×720 i crtačkom tablom. U monohormu je ali…“ Kerac se okreće prema ekranu i čulo se tak-tak po tastaturi „ .. Xerox ventura i Photoshop 2.5 …ta-dah. Ekipa iz IBM-Novkabela nas baš voli“.

-„A vidi sad ovo, poklon izdavača iz Švedske“ – ushićeno se podiže na noge, teatralnim pokretom obe ruke podiže nešto iznad glave i stavlja na glavu -“ BEŽIČNE SLUŠALICE“

Toza ga je samo pogledao i mrzovoljno klimnuo glavom u znak odobravanja.

„Ok. Šta je problem? Nemaš frke, stićiću da nacrtem drugu svesku na vreme. Videćeš sve će biti u fioci kad je i obećano“ – skinuo je Bane slušalice i krenuo da isključuje muziku, sa kratkim pogledom na tok kojim se skidala neka slika sa lokalnog BBS-a.

„Jeste, trebali samo da završimo scenario sva tri nastavka pre početka štampe.“ – nastavio je Bane i pogledao table -„ Takođe, znam da si hteo da bude posebno… evo, ove dve table što sam prošle nedelje nacrtao su odlične, ispali smo iz klasičnog Zagora, samo mi kaži jednu stvar, gde su upali Vera i Zagi posle ove jurnjave, a?“

Te dve table bile su tek početak raspleta priče „Leonardova kutija“, a prvi deo je već prošao redakciju, štampu, distribuciju i spreman je za izlazak, sledeće nedelje u Jugoslaviji, a nakon toga i u Italiji. Nastavak ubrzo mora da prođe sve to isto, a oni su bez blage ideje kako se priča završava. Još veći problem je što za to znaju samo njih dvojica. Ceo aparat je pokrenut, a Zagor još trči sa Verom u nepoznato..i tako već celu nedelju.

„Možda da se sakriju u seno?“ – dovitljivo se seti Bane – „ hm, da li su indijanci kosili travu, mislim da su brinuli samo o kukuruzu. Doduše, ovo naše se dešava zimi…“ Da je ovo bilo u stripu iznad Tozine glave bi se vijorio dobro poznati crni oblačić.

„Na vreme smo mogli da spasimo Zagora, sad je kasno, u ozbiljnom je problemu… gde odvesti ribu?“ – nastavio je da klima glavom Kerac – „ mislim da bi tu mogao da pita Čika za savet. Čiko zna bolje da se provodi od Zagija…“

„Znam šta će se desti dalje!“ – uzviknu

„Šta?“ – upita iskreno očajan Toza sa nadom da će se iščupati iz ovoga.

„Ne smem da ti kažem, raspričaćeš.“ – počeo je da se smeje Kerac Tozinoj izgubljenoj reakciji.

„Ajd, ajde, nije to najstrašnije u svemu ovome ima i gorih stvari, na primer..“ – smirio je Kerac situaciju i seo za svoj kompjuter, da ponovo krajičkom oka osmotri koliko je ostalo do skidanja slike sa BBS-a.

„…gde nam je Čiko?“

Toza je shvatio da je to istina, a ne šala. Zgrabio je prvu svesku, prošao poslednje dve table. Bile su maestralno nacrtane scene sukoba Zagora i horde indijanaca. Tela su letela na sve strane , Kerac, kolikogod zvučao da se sprda, sa ovim projektom je ipak davao sve od sebe i svo svoje umeće. Ali nigde u tim tablama nema Čika.

PRVA PRIČA: Zagor iz našeg sokaka: LEONARDOVA KUTIJA

DRUGA PRIČA: Zagor iz našeg sokaka: NADA IZ ZEMLJE ČUDA

„Nisi mi dao nikakve upute za Čika, a meni je falilo prostora za ovaj ozbiljan fajt“- slegnuo je ramenim Bane.

„Ma rešićemo mi to, nego jel si video šta smo još dobili? “ – prilazi kutiji koja je ležala na sredini kancelarije i vadi iz nje – „ … 200 zagorovih majica. Ovi iz kadrovske žele da na dan izlaska prve sveske naše trilogije svi zaposleni nose Zagorove majice. Kažu da će time podići timski duh! Nama, kao glavnim autorima, su doneli da damo svoje mišljenje.“

„Jesu li oni normalni, izgledaćemo svi kao vatrogasna stanica.“ – Toza je počeo da gubi strpljenje.

U tom trenutku u kancelariju ulazi Sreten Drašković u majici Zagora.

Obojica bez reči gledaju neviđen prizor.

„Upravo su se javili iz redakcije u Milanu. Poziv je bio veoma čudan. Ja stvarno ne znam šta se dešava. Jeste li bar završili sinopisi ili možda scenario?“ – Sreten je bio direktan.

„Scenario je gotov. Sve je tu spakovano u fijoci. Ja peglam dalje ništa ne brini.„ – lupio je Bane po fijoci u kojoj su držali istrošene rapidografe.

„Ko je osmislio ovo sa majicama?“ – upitao potom Sreten spustivši pogled na rub svoje majice.  

„Kadrovska!“ – viknula su obojica u isto vreme.

„U redu, idem do njih. Hteo sam da porazgovaram sa njima još o jednoj stvari.“ – rekao je na izlasku.

Da li je ovo jedan od retkih slučajeva kad su slagali Sretena? Ozbiljnost situacije naterala je obojicu da zaćute i krenu nešto da rade.

U narednim satima kancelarijom je odzvanjalo Krčevo kucanje po tastaturi i tabli za crtanje i Tozino nervozno lupkanje vrha olovke po praznom papiru.

Pogledavši još jednom u kojoj fazi je skidanje one slike sa BBS-a, Bane se okrenuo Tozi koji je bio zagledan u jednu tačku – „Stvarno nema smisla da silimo više. Hajdemo gore do ostalih. Malo ćemo prodrmati glave.“

Gore je značilo deseti sprat. Njihovo drugo radno mesto, a sada mesto okupljanja svih koji su zadnjih godina bili razdvojeni po raznim izdavačkim kućama. Atmosfera je upravo bila kao nekad, iskakale su ideja za idejom, projekat za projektom, samo što je sada izgledalo izvesno da će biti i izvedene. Upravo su o nečem sličnom diskutovali Mijatović, Plavšić, Pejak i Slavković.

„Ovamo ljudi“ – viknuo je Mika pri ulasku njih dvojice – „ samo ti Kerac prvo sa Sibinom na jednu brzopoteznu partiju. Nešto nam je deprimiran i jedna pacerska partija bi ga oraspoložila.“  

Niko nije primetio da su zaglibili sa pričom. Toza je u jakoj kakofoniji i buci koja ga je okruživala počeo ponovo da tone u nezavršen scenario – „ Ne mogu da se setim čija je uopšte bila početna ideja sa pričom „Leonardova kutija“, meni ovo sve više liči na pandorinu kutiju…“

Iz duboko zamišljenih misli trgnuo ga je glas Sretena Draškovića koji je usplahiren ušao u restoran – “Ljudi, oni stvarno misle da svi nosimo ove majice sledeće nedelje!”

novi baner

Restoran na desetom spratu bio je prozorima okrenut na obe strane zgrade. Jedan pogled se pružao na stari grad koji je ostao netaktnut iz sedamdesetih, sad pešačka zona. Drugi red prozora je pružao pogled na Bulevar 23. Oktobra, koji je postao prava košnica dešavanja. Kasno jesenje popodne je davalo dva potpuno drugačija pogleda na Novi Sad. Stari grad je palio žuta osvetljenja prijatnih kafića gde su se sretali stari prijatelji, a Bulevar je kiptio od plavog osvetljenja neonskih reklama i klubova kod kojih su se sticali novi prijatelji iz celog sveta.

I tako, prođe prvi radni dan još jedne nedelje koju će jesenja kiša, prema prognozi, polivati do samog vikenda.

Sutra ujutru osvanuo je utorak, Kerac je ponovo stigao prvi u kancelariju. Otvara prozor, stavlja bežične slušalice i uključuje muziku. Jutarnja tišina nije narušena. Sa osmehom konstatuje da se slika pejzaža severno-američke šume konačno skinula sa lokalnog BBS-a. Trijunfalno stavlja i lončić na rešo da skuva kafu sebi i Tozi.

Tada mu čudan detalj privuče pažnju. Detalj koga je primetio kraičkom oka. Odlazi do stola i gleda table koje je juče crtao. Na jednom kadru u pozadini primećuje tipa u košulji i pantalonama, koji štrči i koga zna da nije on nacrtao. Bar se ne seća da ga je nacrtao, a jako podseća na kolegu iz redakcije Dnevnika u Milanu. Kancelarija je ostala otključana juče kada su otišli u restoran … ?

„MIKICEEEEE !!! DOLAZI OVAMO!!!“ – odzvanjao je Kerčev krik kroz otvoreni prozor Dnevnikove zgrade i širio se Bulevarom 23. Oktobra koji izlazi na Željezničku stanicu. Sa nje je jutros, sa osmehom na licu i u pravcu Srpskog Miletića, otišao na prvi zasluženi godišnji odmor Miodrag Ivanović zvani Mikica.

Autor: Vladimir Sovilj

Ostavite strip komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of