Do sledećeg susreta: Akira Torijama

Šta reći kada ovaj svet napusti neko nezamenjiv?

Teško je pretočiti u koherentne rečenice sve ono što je ključno po osobu koja vas napušta. Toliko toga neiskazanog. Toliko toga nedovršenog. I da, ovo se odnosi na apsolutno svaki gubitak. Nikad nije lako. A godinama, kao da biva sve teže i teže. torijama

U ranim satima, u petak, na Međunarodni dan žena, javnost je dobila tešku obznan od kompanije „Bird Studio“ da je 01. marta, malo više od mesec dana pred svoj 69. rođendan, tragično preminuo manga autor svetskog renomea, legendarni Akira Torijama (鳥山 明). Kao uzrok smrti, navodi se subduralni hematom. Kako je to inače običaj, njegov počinak je objavljen tek nakon sahrane, iz poštovanja njegovoj porodici i bližnjima. Iza sebe je ostavio suprugu, sina i kćerku.

Malo je reći da se trenutno ceo svet trese. Još od osamdesetih pa na ovamo, Torijama je bio svetski priznat autor koji je, bilo direktno ili indirektno, inspirisao milione autora širom planete. I ne, to nije preterivanje. A nije preterivanje ni reći da Torijama može stajati rame uz rame sa najvećim autorima svetskog stripa uopšte, od početka ovog medija pa do danas.

Opet, teško je i sumirati do koje mere je sve Torijama ostavio traga u svetskoj pop-kulturi. Primera radi, istoričari s punim pravom navode da je Osamu Tezuka (手塚 治虫), „bog mange“, podjednako veliki doprinos dao i japanskoj animaciji. U tom domenu, premda definitivno ne količinski prolifičan kao Tezuka, Torijama je, sem stripa i animacije, ogromnog traga ostavio i u video igrama. Opet, malo je autora tog ranga koji mogu da obeleže detinjstvo, a i zrele godine, toliko miliona ljudi u bezmalo tri velika medija.

Rođen u Nagoji, najvećem gradu prefekture Aiči, Torijama je svoj debi u manga industriji imao 1978. godine, i to maltene slučajno. Njegovo prvo objavljeno delo je „Ostrvo čuda“ (ワンダー・アイランド), i uglavnom će raditi kratke one-shot priče do pojave svog prvog uspešnog serijala.

Ono što čak i danas veliki broj fanova ne zna, pogotovo mlađi ljubitelji Torijame, jeste da „Zmajeva kugla“ (ドラゴンボール) nije Torijamin prvi megapopularni strip. Tu čast je pre „Zmajeve kugle“ imao serijal „Dr. Slamp“ (Dr. スランプ) koji je izlazio od 1980. do 1984. godine. Tu treba naglasiti da, iako je postao svetski poznat zbog akcione mange o borilačkim veštinama i moćnim stvorenjima, je Torijama zapravo geg manga autor u srži. Gotovo sve svoje prvobitne radove, uključujući i „Dr. Slampa“, je radio kao gegove, iz dva primarna razloga. Prvi je taj što geg stripovi nisu zahtevali ogroman broj tabli kao obične mange. Drugi je taj što je Torijama prosto autor koji razmišlja gegovski. Humor je njegova najveća vrlina i najprimetniji kvalitet, i to se da videti čak i duž „Zmajeve kugle“, do samog kraja serijala.

Malo je reći da je „Dr. Slamp“ bio ogroman. Štaviše, upravo je ovaj serijal Torijami zaradio milione jena i podjednako toliko ljubitelja. A zanimljivo je istaći da je on isti ovaj serijal hteo da okonča nakon tek šest meseci izlaženja – nešto što će ponoviti i tokom izlaženja „Zmajeve kugle“, treba naglasiti. Na sreću, njegov urednik i dobar prijatelj, Kazuhiko Torišima (鳥嶋 和彦), je uvek bio tu da ga pogura napred. E sad, postoji razlog zašto navodim zaradu na ovoj mangi. Torijama, kako navode stručnjaci koji se bave njegovim delom, je već bio zbrinut finansijski od „Dr. Slampa“. Komotno je mogao da se povuče u penziju i da ga od osamdesetih pa na ovamo ni ne primetimo. Međutim, kad je dobio ponudu da radi novi serijal (dobro, delimično mu je i nametnuto od strane editorijala časopisa „Nedeljni Šonen Džamp“, 週刊少年ジャンプ), i uz predlog urednika, Torijama je rešio da spoji svoje velike strasti – naučnu fantastiku i akcione filmove iz Hong Konga. Par probnih kratkih stripova su prethodili onome što će postati globalni fenomen – spojem romana „Putovanje na Zapad“, filmova sa Brus Lijem i Džeki Čenom (Torijama je ljubitelj obojice; štaviše, Čena je čak upoznao i uživo), svet je dobio najnoviju priču o junaštvu, prijateljstvu i zdravom, maltene dečjem humoru – Songoku je osvanuo na stranicama „Šonen Džampa“; „Zmajeva kugla“ je rođena.

Torijama nije legenda samo po tome što je stvorio delo od 42 toma u rasponu od 11 godina (poslednje poglavlje je izašlo 1995. godine). Nije čak ni legenda po tome što se animirana adaptacija njegovog stripa i dalje reprizira po televizijama svih zemalja ove planete. Legende u stripu se ogledaju po tome na koji način su promenile medij. U tom smislu, iako je sada etablirano ime, Torijama je zapravo jedan od najatipičnijih autora u industriji. Prvenstveno, njegov prilazak priči je potpuno kontraintuitivan. Za razliku od većine autora, koji od početka do kraja nedelje dirinče dok ne isporuče proizvod, Torijama voli da otaljava, da se šećka po parku dok polako skuplja ideje, i onda u poslednjih par dana u nedelji crta kao sumanut, bez sna, propisnog jela, itd. E sad, uporedimo ga sa drugim autorom, koga je jako inspirisao. Hirohiko Araki (荒木 飛呂彦) gotovo sve svoje serijale isplanira u detalj, istražuje svaki individualni segment, i samim tim ima priče koje su vanvremenske ali deluju realno i dosledno. Torijama, recimo, voli da i njega njegovi likovi iznenade, tako da gotovo ništa ne planira unapred. Ovo je super za geg manga autore, naravno, ali ume da predstavlja problem ako kreirate serijal gde ima kontinuiteta. Međutim, to definitivno nije ometalo Torijamu da nastavi sa spektakularnim tablama iz nedelje u nedelju.

Zašto kažem „spektakularne table“? Zato što je Torijama majstor korišćenja strip medija u svakom smislu te reči. Kao neko ko nije mogao da priušti tonove za senčenje stripa, morao je da sve radi crno-belo; taj nedostatak je pretvorio u benefit, postavši jedan od majstora crne boje, kako ga je urednik zvao (uz opasku „aljkav je, ali na zanimljiv način“). Ono gde Torijama blista jeste konstrukcija table. Pokreti njegovih likova tokom borbi uvek, bez izuzetka, prate liniju pogleda čitaoca. Ako se kadrovi kreću gornji desno-gornji levo-donji desno-donji levo, pesnice jednog lika će pratiti progresiju desno-na-levo u vazduhu, noge drugog lika će se povlačiti u istoj progresiji, a linije pokreta će fluidno ići između gornje i donje postavke table. Uz to, gotovo svaka akcija u „Zmajevoj kugli“ ima svoju kinetičku reakciju – na istoj tabli. A ta praksa se samo pojačala u delu mange gde je Goku odrastao i gde su borbe uključivale letove. Drugim rečima, uspeo je da usavrši trodimenzionalni pokret u dvodimenzionalnom mediju.

I tu je još jedan genijalni potez Torijame. Pripovedanje „Zmajeve kugle“ deluje haotično isprva, ali jasno se vidi da je Torijama rizikovao na mnogo mesta, dajući čitaocima atipične trenutke. Goku je gubio, bivao maltene smrtno povređen, prijatelji su mu umirali, i pre svega nije uvek pobeđivao. Ali pre svega, Torijama je insistirao da Goku u jednom trenutku odraste – što nije bila praksa sa junacima šonen stripova. Fokus je bio na večno mlade likove, dečake sa kojima se dečaci mogu poistovetiti. Ali Torijama je hteo da njegov lik odraste, da formira porodicu, i da vidimo jedan novi nivo progresije. Upravo taj rizik se isplatio maltene desetostruko, i „Šonen Džamp“ je u jednom trenutku prodavao skoro sedam miliona primeraka časopisa (?!) isključivo zbog popularnosti „Zmajeve kugle“.

Njegov Goku, njegov atipični junak koji često gubi, uvek nadmašuje svoje granice i koji ima nasleđe u vidu svoje dece i unuka, je bio anomalija u šonen stripovima. Od Torijame pa nadalje, postao je obrazac.

Naravno, Torijama se oprobao i kao dizajner u video igrama. Pre svega, tu se ističu megapopularni serijali „Chrono Trigger“, „Dragon Quest“ i „Blue Dragon“, sve legendarni naslovi RPG žanra. Iako nije imao pojma o video igrama, iako mu je raspored bio nenormalno težak, Torijama je preuzeo taj zadatak na sebe. Rezultat je, naravno, još franšiza koje su stekle planetarni status, ne malim udelom zbog upravo njegovog ikonskog dizajna.

Pročitajte: Kako Eičiro Oda crta likove iz One Piece (VIDEO)

Otkrivanje drugih Torijaminih radova pokazuje koliko je zapravo bio oran da stvara. Recimo, kao tinejdžer, svoju ljubav prema serijalu sam proširio time što sam tražio što je više mangi bilo moguće naći od njega, prevedenih na engleski. Raspametio sam se kad sam video neke priče, kao što su „Kađika“ (カジカ), „Go! Go! Akman“ (ゴーゴーアックマン,) ili „Sand Land“. Čak i dok je radio na „Zmajevoj kugli“, on je nalazio vremena za ove kratke izlete i eksperimente. A raspored mu je, i pored njegovog netipskog načina rada, bio katastrofalan – tokom svog rada na avanturama Gokua, od 1984. do 1995. godine, Torijama je samo jedan jedini put propustio rok za poglavlje! I ovo ne mogu da potvrdim, ali kašnjenje je bilo ili zbog zdravstvenih problema, ili zbog neke promene u rasporedu izdavaštva. Ali ne menja stvar – čovek je više od deceniju svake nedelje isporučivao table stripa, plus dizajne za video igre i promo materijal za druge projekte, i OPET je imao vremena za kratke stripove sa strane! To je posvećenost poslu.

Ta posvećenost se kod Torijame dodatno duplira i naglašava kada saznate jednu pomalo kontradiktornu činjenicu. Naime, i pored svog angažmana, Torijama zapravo i ne čita stripove u slobodno vreme. Kako je i sam isticao u nekim od retkih intervjua koje je davao, mange je nekako prestao da čita još kao tinejdžer, a fokus mu je više bio na filmove. Mnogi manga autori, čak i danas, su u profesiji upravo zato što obožavaju da čitaju mange. Torijama je bio tu najviše zato što mu je manga bila posao – posao koji je očito voleo, ali koji mu nije bio glavna stvar u životu.

A šta mu je bila glavna stvar u životu? Torijama, treba istaći, je bio izuzetno povučen i stidljiv, te je vrlo malo uopšte i bitisao na velikim strip događajima i nije se eksponirao u medijima. Njegov idealni dan je jednostavan – ustane, provede vreme sa ženom i decom, odgleda par filmova, sklapa model nekog broda ili automobila (tu je bio posebno strastven), nahrani jednog od mnogih ljubimaca koje je čuvao (bio je veliki ljubitelj životinja) i, ako ga ne bude mrzelo, radio bi na nečemu za tu nedelju. Ta povučenost se samo intenzivirala nakon uspeha „Zmajeve kugle“, do te mere da je prosto morao da je završi ne bi li se odmorio od obaveza.

Ali kao i svi veliki autori, nije zauvek ostavio svoje delo. Nakon velike „renesanse“ serijala posle 2012. godine, Torijama se vratio kao autor, premda u nešto limitiranijem kapacitetu. Više je služio kao konsultant i davalac sinopsisa za dalje priče. Ali je bilo projekata gde se definitivno i sam uključivao aktivno, pretežno u novijim animiranim filmovima. Drugim rečima, čak i nakon što ga je posao na serijalu iznurio, čak i nakon svog tog grajnda, velemajstor je pokazao da mu je Goku i dalje jedan od najbliskijih prijatelja i da će mu se rado vratiti s kvalitetom.

Nabrojati sve autore na koje je Torijama uticao bi bilo nemoguće. Kao što rekoh, od osamdesetih pa na ovamo, „Zmajeva kugla“ je služila kao obrazac koji je preporodio „Šonen Džamp“, i šonen žanr uopšte. A s popularnošću animirane serije, pogotovo na zapadnom tržištu, uticaji „Zmajeve kugle“ su prešli okean i inspirisali celu novu plejadu autora, i to u svim poljima (film, animacija, muzika, društvene igre – i naravno strip). A u rodnom Japanu, čak su i manga autori koji su Torijamini vršnjaci gledali na njega sa poštovanjem koji učenik ima prema učitelju. A o fanovima stvarno ne treba ni trošiti reči – primera radi, u Južnoj Americi postoje čitave zajednice koje gledaju „Zmajevu kuglu“ na javnim mestima, tipa gradski trgovi, barovi, itd. To su na hiljade ljudi, na jednom mestu, koji urlaju od sreće navijajući da Goku i Friza poraze Đirena kao da su na fudbalskoj utakmici! Obrade pesama iz originalnog animea na platformi YouTube beru desetine, pa i stotine miliona pregleda. Čak i kreatori multimilionskih franšiza video igara imaju masivni respekt prema Torijami i ljubav prema „Zmajevoj kugli“.

Osećaj je neopisiv. Napustio nas je čovek koji se rađa jednom u hiljadu godina. Isti osećaj je prožimao svet kada su nas napustili drugi majstori, gorostasi kao Sten Li 2018. godine, Stiv Ditko nešto ranije iste godine, Džek Kirbi 1994. godine, Žan Žiro Moebius 2012. godine, Albert Uderzo 2020. godine, ili pak Torijamine kolege Kazuki Takahaši (高橋 和希), Kentaro Miura (三浦 建太郎) i Kazuhiko Kato, odnosno Monkey Punch (モンキー・パンチ) svi u poslednjih 5 godina. Veliki autori dobijaju tu titulu sa razlogom, i kao što istakoh na početku članka, gubitak nije ništa lakši bez obzira na to ko nas napusti, bio on poznat milionima ljudi ili svakodnevna, obična osoba koju ste poznavali.

Ali jednu stvar svakako treba apostrofirati. Torijama, kako ističu njemu najbliskiji saradnici, jeste možda imao mnogo planova pre njegove iznenadne smrti. Verovatno i jeste radio na masi projekata tempiranih kako za ovu godinu, tako i za dalje. No, on iza sebe svakako ima dva gotova megapopularna serijala, masu kratkih radova i angažman kakav ostavlja bez daha. U svakom smislu te reči, Torijama je bio kompletan autor, i njegovo nasleđe je globalno, planetarno, svetsko – a opet lično, u duhu samog autora, čak i skromno.

Počivaj u miru, sensei.

Ivan Veljković, 8. mart 2024